Милошевић постао споменик трагедије у једном времену

Са дистанце од 26 година након одласка са власти и 20 година након смрти, током боравка у притвору Хашког трибунала, некадашњег предсједника Србије и Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића, реалније може да се сагледа његова улога у друштвенополитичком животу на овим просторима. То је човјек који је прешао пут од националног хероја до трагичара сопственог народа, кажу гости емисије “Глобално” БН телевизије – новинар Марко Лопушина и Марко Калик из Института за политичке студије.

Слободан Милошевић, патриота, али не и националиста, првенствено је заслужан што су се Срби из југословенства, које нас веома скупо коштало, вратили српству, рекао је Лопушина.

“Слободан Милошевић је почео као народни председник, а завршио је као усамљени вожд. Постао је губитник. Од ‘95. године он је почео да губи. Није имао пријатеље, није имао партнере. Одагнао је од себе Радована Караџића. Покушао је да реши судбину српског народа на свој начин, истовремено борећи се за опстанак СПС-а и своје фотеље. То смо сви ми скупо платили”, рекао је Лопушина.

Слободан Милошевић је себе видио и до краја је остао и српски и југословенски патриота. То за њега није било ни у каквој у супротности, каже Калик.

“Каже (Слободан Милошевић), “мени замерају да је то нека Велика Србија или да хоћу некакву нову заједницу у којој сви Срби треба да живе”, он каже ”па сви Срби већ живе у истој држави”. Њему је то било примарно, а не неки осећај претераних симпатија према другим народима. Наравно, он је био свестан њихове политике, са њиховим руководствима се и борио током друге половине осамдесетих година, али није био национал-шовиниста. Знате да је он инсистирао да је Србија држава свих грађана, а то је стајало и у Уставу Србије”, подсјетио је Калик.     

Гости су поменули и чувени говор Слободана Милошевића на Газиместану, који представља одређену прекретницу у српској политици пред крај 20. вијека.

“Он у том говору на Газиместану спомиње и тај проблем нелојалне политике српског народа од стране претходног руководства српских комуниста и диференцира се од њих, раздваја, критикује и осуђује их, првенствено за стварање неслоге, за стварање према другим републичким руководствима и за вазални менталитет према њима, значи Србима нуди правду”, каже Марко Калик.

Коначан Милошевићев пад, као председника, који није хтио да подлегне глобализацији, почео је онда када је рекао “не” распродаји српских привредних гиганата страним инвеститорима, након чега је услиједило бомбардовање 1999. године.

“Циљ бомбардовања је био да се отме оно што Милошевић није дао, да се уништи 100 српских фабрика, што је и учињено, да се уништи српска привреда и Србија постане тржиште новог светског поретка, да ту уђу стране фирме, да се откупљују сви наши ресурси, да странци владају нашом привредом и да Србија постане запад”, каже Лопушина.

Слободана Милошевића издали су најближи сарадници - његови СПС-овци, који  му ни после 20 година нису подигли споменик, иако скоро сво вријеме партиципирају у српској власти. Са друге стране он је постао споменик наше трагедије у једном времену, слажиу се у оцјени гости емисије “Глобално”.

(БН) Фото: БН