Папир који обећава и признаје да у БиХ ништа не функционише

БиХ и Уједињене нације требају потписати нови петогодишњи оквир сарадње који би до 2030. требало да донесе здравији, праведнији и одрживији развој. У пракси, документ признаје да земља стагнира, да су институције неефикасне, а грађани све сиромашнији и обесхрабренији.

У финалном нацрту Оквира сарадње између БиХ и УН за одрживи развој 2026. до 2030. године који је финализован у јулу 2025, амбициозно се обећава “здравије, просперитетније и сигурније животе за све грађане БиХ”.

Ипак, иза оптимистичне реторике о инклузији, родној равноправности и зеленој транзицији, стоји суморна слика земље која стагнира у кључним показатељима развоја, суочена с дубоким политичким подјелама, демографским колапсом и неефикасним институцијама.

Оквир наде у држави без повјерења

Оквир сарадње између БиХ и УН-а (скраћено ЦФ) наставак је досадашње сарадње у оквиру Агенде за одрживи развој до 2030. године. БиХ се обавезала да три стратешка приоритета буду стубови реформи у наредних пет година: инклузивни зелени раст, развој људског капитала и одговорне институције и друштвена кохезија.

То значи, како стоји у документу, прелазак на климатски отпоран и праведан економски раст, јачање образовања, здравства и социјалне заштите, те обнављање повјерења између грађана и институција.

Но, већ у уводу признаје се да БиХ остаје земља “политичке фрагментације, етничких подјела и ограниченог простора за дјеловање цивилног друштва”, што директно подрива способност да се ти циљеви уопште спроведу

УН отворено наводи да “неријешени проблеми кроз историју и институционална неефикасност подривају изградњу мира и развој”, док је стање у земљи и даље предмет расправа у Савјету безбједности УН-а.

Три стуба развоја – на климавим темељимаПрви приоритет, инклузивни зелени раст, предвиђа економску трансформацију према одрживим, нискоугљичним моделима. Међутим, БиХ се и даље ослања на угаљ, а темпо преласка на обновљиве изворе енергије је спор. Иако су климатске промјене наведене као кључни ризик, држава остаје неспремна на поплаве, суше и пожаре који сваке године наносе милионске штете.

Документ упозорава да су “деградација животне средине, загађење ваздуха и слаба припремљеност за катастрофе” међу главним пријетњама, али признаје да су политичке блокаде и неуједначене надлежности главна препрека било каквим реформама.

Други приоритет, развој људског капитала, односи се на образовање, здравство и социјалну заштиту. Према подацима из Оквира, БиХ годишње напушта око 25.000 људи, углавном младих и образованих, док популација стари и смањује се.

Висока незапосленост, ниска стопа учешћа жена у тржишту рада и раст неформалног сектора додатно слабе економски потенцијал земље.
УН констатује да је “демографска отпорност озбиљно угрожена”, а систем социјалне заштите пренапрегнут. Упркос формалним законима о једнаким могућностима, жене, Роми, особе с инвалидитетом и рурално становништво и даље су међу најискљученијима из јавних услуга.
Трећи приоритет – одговорне институције и друштвена кохезија – ослања се на идеју да “становништво доприноси и остварује користи од дјелотворнијих институција”. Међутим, УН у самом документу наглашава да “повјерење грађана у институције остаје ниско”, а “механизми одговорности и транспарентности и даље слаби”.

Другим ријечима, управо оне структуре које би требало да воде трансформацију, представљају и највећу препреку њеном успјеху.

Економија крхка, друштво исцрпљено

Упркос благом опоравку након пандемије, економија БиХ и даље је, према УН-у, “крхка и рањива на спољне ударе”. Незапосленост, висока инфлација, неформална економија и недостатак инвестиција и даље су структурални проблеми.

Инфлација из 2022. од 14 посто продубила је социјалне неједнакости, посебно у руралним подручјима, гдје је сиромаштво двоструко чешће него у урбаним срединама.

УН у извјештају наводи да се БиХ и даље “у великој мјери ослања на дознаке дијаспоре и страну помоћ”, док продуктивност приватног сектора остаје ниска. Као и раније, главни носилац запошљавања су мала и средња предузећа, али њихов раст ограничавају бирократија, високи трошкови пословања и недостатак подршке иновацијама.

Напредак који се не види

Иако БиХ има статус земље “високог хуманог развоја” с ХДИ индексом од 0,779, када се урачунају неједнакости, тај индекс пада на 0,667. УН упозорава да чак 38 посто показатеља циљева одрживог развоја (СДГ) биљежи назадовање – од образовања и здравства до слободе медија и приступа правди.

Документ биљежи и озбиљан пад у остваривању циљева везаних за родну равноправност, квалитет образовања и смањење загађења. У позадини свих показатеља стоји проблем фрагментираног система управе: земља са 13 влада и више од 700 парламентараца тешко постиже договор о било којој заједничкој стратегији.

Цивилно друштво под притиском

Посебан дио документа посвећен је “смањењу простора за дјеловање цивилног друштва”. У њему се констатује да су активисти, новинари и заштитници људских права изложени “стигматизацији и притисцима”, а да “ограничен грађански простор” постаје све израженији проблем.

Ово упозорење је међу ријеткима у званичним документима УН-а који тако отворено говоре о погоршању стања демократских слобода у БиХ. У истом контексту се наводи да су “слабе институције и политизација управе” међу главним узроцима заостајања земље у реформама.

Папир који тражи вољу, а не само потпис

Оквир сарадње формално дефинише и механизме имплементације – од Управног одбора који ће пратити резултате до годишњих прегледа и заједничких планова рада. Међутим, успјех поново зависи од воље домаћих власти.

Иако се у тексту више пута наглашава “међусобна одговорност” БиХ и УН система, у пракси се зна да је већина развојних пројеката и даље вођена донаторима, а не домаћим институцијама.

УН најављује да ће “ангажовати приватни сектор, цивилно друштво и локалне заједнице” у имплементацији, али искуства претходних година показују да без политичког консензуса и институционалне стабилности, сви механизми остају само административни оквир.

Одржив развој као огледало неодрживе политике

Документ УН-а, иако писан техничким језиком, заправо је пресјек стања у земљи: БиХ остаје заробљена између европских амбиција и унутрашње парализе, између декларативне подршке људским правима и сурове свакодневице у којој се ти принципи ријетко примјењују.

Зато нови Оквир, иако најављен као “стратегија развоја до 2030.”, више личи на упозорење него на план. Упозорење да без суштинских реформи, политичког дијалога и одговорности институција, ниједна међународна агенда неће промијенити стварност у којој хиљаде људи сваке године напуштају земљу тражећи управо оно што Оквир обећава – достојанствен живот, једнаке шансе и вјеру у будућност.

(Бука) Фото: БН