Неуставан рад Вијећа народа Републике Српске 

Колико Вијеће народа Републике Српске годинама поступа супротно Уставу Републике Српске доказује и оно што слиједи у наставку.

Др Милан Благојевић 

Иако је нашој јавности то већ предочено, није наодмет поновити шта прописује, боље рећи шта наређује Устав Републике Српске у свом Амандману ЛXXВИ. Њиме је прописано да:

"Закони и други прописи које изгласа Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа, ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа."

Кључне ријечи у претходно цитираној уставној норми су ријечи да наведени прописи могу ступити на снагу "тек након усвајања у Вијећу народа".

Шта значи усвојити пропис? Ништа друго до извршити његову материјализацију, то јест споља га изразити, што се код усвајања прописа изражава писаним путем којим усвојени пропис добија своју писану форму.

Стога када Амандман ЛXXВИ Устава Републике Српске наређује да прописи које донесе Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа, ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа, онда ријечи "тек након усвајања у Вијећу народа" једино значе да Устав захтијева да и Вијеће народа мора усвојити такву одлуку и материјализовати је, то јест дати јој спољњу форму - спољњи израз у виду одлуке у писаној форми, какав облик има и одлука Народне скупштине о избору Владе.

А онда, што је такође дио материјализације донесене одлуке, и та одлука Вијећа народа треба бити објављена у "Службеном гласнику Републике Српске", зато што је Уставом Републике Српске (члан 109. став 2) прописано да усвојени прописи, дакле и прописи које усвоји Вијеће народа, ступају на снагу по објављивању у одговарајућем службеном гласилу.

Уколико није тако поступљено то за посљедицу има кршење Устава Републике Српске, како Амандмана ЛXXВИ тако и члана 109. став 2. тог устава.

Е управо је до тога, до такве неуставности, дошло код избора треће по реду владе Саве Минића и зато је и та влада неуставна.

Јер, одлука Народне скупштине о њеном избору тиче се питања виталног националног интереса сваког од конститутивних народа, пошто Устав Републике Српске императивним нормама одређује да витални национални интерес на првом мјесту чини адекватна заступљеност тих народа у Влади Републике Српске, прописујући додатно и то колико може, односно колико мора бити представника конститутивних народа у саставу Владе.

Зато та одлука Народне скупштине није могла ступити на снагу нити бити објављена у "Службеном гласнику Републике Српске" док је не усвоји у форми писане одлуке и Вијеће народа, те док и та одлука Вијећа народа не буде објављена у "Службеном гласнику Републике Српске".

Такво поступање наређују Амандман ЛXXВИ и члан 109. став 2. Устава Републике Српске на које је претходно указано.

Међутим, овдје је с тим у вези неопходно поново нагласити да је из претходно цитиране норме Амандмана ЛXXВИ Устава Републике Српске више него јасно да она захтијева да пропис какав је одлука о избору владе мора, пошто се тиче питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа, бити УСВОЈЕН и у Вијећу народа да би могао ступити на снагу, чиме Устав другим ријечима каже да је УСВАЈАЊЕ одлуке о избору владе и у Вијећу народа императив, без обзира што клубови конститутивних народа у том вијећу сматрају да одлуком Народне скупштине о избору владе није повријеђен витални национални интерес ниједног од конститутивних народа.

Управо због тога и Пословник Вијећа народа разликује двије врсте поступака у којима то вијеће УСВАЈА прописе.

Један од тих поступака (чланови 102. до 107. Пословника) је онај до којег долази ако предсједавајући и потпредсједавајући Вијећа или 2/3 делегата једног од клубова конститувних народа сматрају да је прописом који је усвојила Народна скупштина повријеђен витални национални интерес тог народа.

У том случају слиједи поступак који, ако га је покренуло 2/3 делегата једног од клубова конститувних народа, може завршити и на Уставном суду Републике Српске који у том случају доноси коначну одлуку о томе да ли је повријеђен витални национални интерес.

Међутим, ако ниједан од клубова конститувних народа у Вијећу народа не сматра да је прописом који је усвојила Народна скупштина повријеђен витални национални интерес, а имајући у виду да се ради о пропису који се тиче виталног националног интереса конститутивних народа (што је и одлука о избору Владе), у том случају Пословник Вијећа народа прописује други поступак у којем и то вијеће УСВАЈА такав пропис.

Та друга врста поступка прописана је чланом 89. Пословника Вијећа народа, којим је, управо за те друге случајеве у којима ниједан од клубова конститувних народа не сматра да је прописом који је усвојила Народна скупштина, а који се тиче питања виталног националног интереса, повријеђен витални национални интерес одређеног конститутивног народа,  дакле за тај случај је Пословником Вијећа народа (члан 89)
прописано да Вијеће народа доноси (усваја) своје одлуке већином гласова од укупног броја делегата у Вијећу народа.

Према томе, и из овога што је управо речено о Пословнику Вијећа народа недвосмислено произлази, када се доведе у везу са Амандманом ЛXXВИ и чланом 109. став 2. Устава Републике Српске, да је и Вијеће народа имало уставну обавезу да усвоји одлуку о избору треће по реду владе Саве Минића те да и та одлука у њеном писаном облику буде објављена у "Службеном гласнику Републике Српске", а не само одлука коју је о томе донијела Народна скупштина 17.3.2026. године.

Ништа од тога није учињено ни овај пут, као ни годинама уназад у случају ранијих влада и прописа, па је из тих разлога неуставна и ова влада Саве Минића. 

Но, кроз овај случај може се видјети и колико је неуставан рад Вијећа народа у цјелини.

Др Милан Благојевић