Потресно писмо Микијеве кћерке
Певач Мики Јевремовић још увек се бори за живот након можданог удара.
Србија 06.01.2017 | 16:55
-Тата, пробуди се... Када бисмо имали још један дан... Рекла бих ти много тога. Све оно за шта сам мислила "Има времена. Није тренутак... Причаћемо сутра."
Када бисмо имали још један дан... Не бих чекала. Рекла бих ти колико сам се дивила твојој страсти према музици, чак и онда када си нам као отац због исте недостајао. Волела сам што живиш свој сан. Била сам, ако не једини, онда сигурно ретки примерак адолесцента који је слушао "б стране" татиних плоча. Које дете је, осим мене, слушало песме свог оца, да надомести празнину у срцу или потражи спас у њима? Али, то ти никада нисам рекла...
Када бисмо имали још један дан... Рекла бих ти колико сам ти захвална што сам поред тебе заволела књиге. Прочитао си их више него ико кога познајем. Увукао си ме полако, темељно у свет књижевности, најпре кроз честе опомене када се јавим на телефон. Говорио си:
"Јеки, не можеш рећи - КУЋИ САМ. Већ - КОД КУЋЕ САМ." Понављао си то свакодневно, више пута. Није ти било тешко. Тада ме је то нервирало. Данас сам ти због тога захвална. Говорио си: "Човек је моћан онолико колико познаје свој језик." Пренео си на мене навику да читам књиге, а навика је временом постала љубав, страст, бег.
Када бисмо имали још један дан... Пристала бих на твоју молбу и још једном са тобом отпевала песму. И поред коначне одлуке да се престанем бавити музиком, са којом си се са тешком муком помирио, пристала бих на још један пут. Онда бих ти одговорила на никада изговорено питање - зашто сам одлучила да ставим тачку на то?
Признала бих ти да је основни разлог био тај што ни по коју цену нисам желела да, бавећи се тим послом, недостајем својој деци као што си ти недостајао нама. Повод што никада нисам започела ту тему био је да ти не бих набила осећај гриже савести. То никада нисам желела, јер када ниси био ту волела сам те издалека.
Када бисмо имали још један дан... Потврдила бих ти да нисам одустала од свог плана да објавим књигу. Последњи пут када смо седели заједно, одала сам ти да сам дубоко упловила у свет писања, да ћу урадити све да љубав и хоби који одувек имам узвисим у нешто озбиљније. У живот. Рекао си ми поносно:
"Јеки, само напред. Ти си рођена за то да на неки начин искажеш своје емоције. Било кроз песму или причу."
Била сам толико срећна тог дана када смо наздравили ракијицом новим успесима, па сам, што иначе никада немам навику, замолила конобара да нас слика. То нам је последња заједничка фотографија.
Фото: јелена_јевремовиц_недељковиц / Инстаграм
"Ово нам је последња заједничка фотографија."
Тата, ако никада нисам наглас изговорила, када бисмо имали још један дан, рекла бих ти да сам поносна што си ми отац, да сам била почаствована да поред тебе стојим на бини и делим микрофон са тобом. Рекла бих ти да те волим, такилице мој.
Они који тврде да време лечи ране и умањује бол, немају појма ништа о томе, тата. Временом се могу само навићи на бол... Саживети се са њим. Он никада неће бити мањи, само ће, можда, попримити другачији облик.
Када бисмо имали још један дан... Рекла бих ти да овог тренутка милиони срца куцају са тобом, безброј душа за тобом плаче... Јер никада ниси био свестан своје величине. Твоја скромност ти то није дозвољавала. Али, ја бих ти рекла, тата... Само када бисмо имали још један дан. Макар један.