Ово је историја чувене катедрале

Посљедње разарање највеће је које је чувена катедрала Нотр Дам преживјела у својој девет вијекова дугој историји, али не и једино. Велелепна грађевина неколико пута кроз своју историју преживјела је пустошења, пљачкања и сакаћења. Неколико пута враћан јој је стари сјај, дограђивана је и мијењана у складу са временима, али три су тренутка најзначајније обликовала Нотр Дам какав је постојао до прекјуче.

Свијет 17.04.2019 | 08:11 Хугеноти

Неке од статуа на Нотр Даму оштетили су 1548. године Хугеноти (припадници Протестантске реформистичке цркве Француске) сматрајући их идолопоклоничким. Током владавине Луја XИВ и Луја XВ, катедрала је подвргнута бројним измјенама у складу са класичним стилом тог периода. Светиште је преуређено, а простор гдје стоје свештеници и хор је у великој мјери обновљен у мермеру, док су бројни витраж прозори из 12. и 13. вијека уклоњени и замијењени бијелим стакленим прозорима да би се у цркву увело више свјетла.

Колосална статуа светог Кристофора, која је стајала на стубу поред западног улаза и датира из 1413. године, уништена је 1786. године. Торањ, који је вјетар оштетио, уклоњен је у другој половини 18. вијека.

Француска револуција

За вријеме Француске револуције 1793. године, катедрала је посвец́ена Култу разума, а затим и Култу врховног биц́а у вријеме Максимилијана Робеспјера. У оба случаја намјера је била да се постојећа римокатоличка вјера замијени нечим новим, јер је од првих дана револуције, а посебно након проглашења Прве републике 1972. године, постојао јак отпор према католичкој цркви.

У вријеме ова два култа, бројна блага катедрале су или уништена или опљачкана. Двадесет осам статуа библијских краљева смјештених на западној фасади, обезглављене су јер су погрешно схваћене као кипови француских краљева. Многе од тих глава, архелолози су пронашли крајем седамдесетих година прошлог вијека на једном од оближњих локалитета гдје су вршили ископавања. Оне се сада налазе у чувеном париском Музеју средњег вијека (Мусéе де Цлунy).

Тада је и, на неко вријеме, Богиња Слободе замијенила Дјевицу Марију на неколико олтара. Велика звона катедрале избјегла су да буду претопљена, али све остале велике статуе на фасади, осим статуе Богородице на уласку, биле су уништене. Чак, велелепна катедрала почела је да се користи као складиште за хране и друге нерелигиозне сврхе.

У јулу 1801. године, нови владар Наполеон Бонапарта обавезао се да ће обновити катедралу и вратити јој намјену коју је имала. Формално је враћена цркви 18. априла 1802. године. Двије године касније, Наполеон се управо у Нотр Даму крунисао као цар, а 1810. године у тој катедрали вјенчао се са Марија-Луизом. 

Реконструкција у 19. вијеку

Катедрала је функционисала почетком 19. вијека, али је била напола упропашћена и у великој мјери заборављена. Пажњу је поново стекла 1831. године захваљујћи роману Виктора Игоа “Нотре-Даме де Парис” или “Звонар Богородичине цркве”, како се најчешће преводи. Роман је имао такав успјех, да је неколико година касније, тачније 1844. године, краљ Луј Филип И наредио је да се црква обнови.

Комисију за рестаурацију освојила су двојица архитекта, Жан-Баптист Антоан, и Ежен Виоле ле Дик, који је тада имао само 31 годину. Добивши посао, почели су да руководе и надгледају велики тим вајара, произвођача стакла и других занатлија који су радили према цртежима и гравурама оригиналне декорације или, ако нису имали модел, додавали нове елементе који су вјеровали да су у духу оригиналног стила. Првобитни торањ реконструисали су тако да буде виши и богатији (укључујуц́и и статуу Светог Томе која подсјец́а на Ежена Виола ле Дика), као и скулптуру митских биц́а на Галерији химера (Галерија химера). Обнова којом су руководили трајала је двадесет пет година.

Други свјетски рат

Током ослобођења Париза у августу 1944. године, катедрала је претрпила мању штету, углавном од залуталих метака. Дио средњовијековних стакала је оштец́ен, након чега је замијењен стаклом са модерним апстрактним дизајном.

До 1963. године и иницијативе министра културе Андрее Малраоа поводом 800. годишњице катедрале, фасада је очишц́ена од вијекова чађи и прљавштине, врац́ајуц́и је у оригиналну бјеличасту боју. Крајем вијека преживијела је још неколико рестаурација, углавном мањег обима, све док 15. априла ове године није доживјела највеће и најтеже оштећење за више од 850 година постојања.

(Блиц)