Милошевића су уклонили из живота, али никада неће из историје

Др Мира Марковић у ауторском тексту за "Новости" о улози свог супруга и његовим највећим противницима...

Србија 11.03.2016 | 16:45

Они који су деведесетих година прошлог века планирали да уклоне Слободана Милошевића са политичке и друштвене сцене, успели су у томе.

Била им је потребна читава деценија да га се ослободе, формално хапшењем 2001. а физички убиством у затвору пет година касније. Али, уклоњен из политичког живота и касније из живота уопште, није значило да ће бити уклоњен из историје. Остаће тековине које је оставио за собом.

А оставио је СПС, највећу партију на Балкану, која је са њим на челу десет година успешно бранила идеју националне слободе и притом уважавала националне слободе свих других око себе. Која је са њим на челу као владајућа партија у Србији успела да Србија за време санкција не буде ипак ни гладна ни жедна, ни боса, а ни окупирана.

Годину дана после распада СФРЈ формирао је СРЈ, трећу, малу, али ипак Југославију. Државу састављену од два заиста братска јужнословенска народа. И у том тренутку једину државу у којој су равноправно и заједно живела два јужнословенска народа.

Године 1995. на преговорима у Дејтону, захваљујући њему усред рата у Босни између три народа формирана је Република Српска и заустављен је рат. Тиме је српски народ после четири ратне године заштићен од даљег крвопролића и истовремено стекао међународно признату могућност да живи у својој држави, што је током рата желео да постигне. Али су тиме од даљег крвоприлића заштићена и друга два народа, као што су они, такође, стекли право на своју државу.

Године 2000. уочи југословенских парламентарних избора формирао је коалицију три левичарске партије - СПС, ЈУЛ и СНП из Црне Горе. Та коалиција је добила највећи број гласова на изборима за Савезну скупштину. Са њом је могла да почне живот и једна снажна и нова левица у Југославији и на Балкану.

Тромесечно НАТО бомбардовање је заустављено споразумом између Југославије и УН, којим су заштићене територијална целовитост земље и њена независност.

Са њим на челу Србија, а и Југославија, у мирољубивом свету је постала парадигма борбе за независност у јеку колонијалног империјализма. Имао је државничко и лично достојанство у односу са непријатељима и пријатељима, са противницима и савезницима, са неистомишљеницима и истомишљеницима, са владама и појединцима.

Те тековине чиниле би га и после смрти знаменитом историјском личности у српском народу и на другим слободи наклоњеним адресама. Да се то не би догодило, да би и из историје био уклоњен као што је уклоњен и из живота, доведене су у питање све његове тековине.

Србија поново више није јединствена, цела. Косово је изгубила, на реду је Војводина, чак је могућа и нова територијална ампутација - у Санџаку муслимани имају подршку у неким срединама изван Србије за издвајање.

СПС је престала да буде велика и левичарска партија, мала је и социјалдемократска и растала се од политике која ју је чинила великом и левичарском. Растала се и од њега који је формирао и персонализовао шеснаест година. СРЈ је престала да постоји актом који су потписале власти Србије и Црне Горе и представници ЕУ док је он био у затвору.

Дејтонски споразум и опстанак Републике Српске с времена на време, али перманентно се доводе у питање. Обнављање БиХ као јединствене целине није мотивисано интересима те целине већ жељом да се демонтира тековина за коју је заслужан Милошевић.

Споразум у Куманову се од кад је на власт дошла марионетска десница 2000, па кроз следећу деценију, покушава кроз медије, и на друге начине, да интерпретира као губитничко решење за српски народ и Србију. Ти напори стичу легитимитет, стварни губитници на међународној сцени 1999. прилично успевају да своје противнике, односно југословенску власт, прикажу као поражене.

Национална слобода као вредност 2000. је напустила моралну, политичку и духовну територију Србије и српског народа. Године 2000. српском народу, али и многим другим малим народима на свету као и неким великим народима, емитована је порука да су национална слобода и суверенитет цивилизацијски превазиђене вредности. Ново доба их укида у прилог глобалном животу. Та порука постаје део колективне свести.

Као што из те свести српског народа постепено нестаје осећање побуњеничког достојанства и потребе за победничким и праведним исходом. Све што је изгубљено после пуча остаје симбол живота који смо имали, који смо могли да имамо, али који смо изгубили.

Ипак, у крајној линији и својом вољом.

Ма колико да је велики свет желео да креира и креирао наше животе, не би то успео без наше сагласности. Можда би успео и без наше сагласности, али би такође можда тај успех без наше сагласности био спор, тежак и рањив. И - споран.

Извор: Вечерње НОВОСТИ