Ко је одговоран за вршњачко насиље?

Насиље међу младима један је од већих проблема данашњице и који је у порасту у БиХ посљедњих година. Понашање у дјетињству представља образац за понашање одрасле особе, кажу стручњаци и наглашавају да је потребно системски рјешавати овакве проблеме.

Република Српска 30.01.2016 | 19:40

Без обзира на присуства полицајаца испред школских установа и различитих програма за превенцију насиља ситуација је, готово алармантна. Насиље међу дјецом узело је маха, па су масовне туче школараца постале свакодневица.

“Била сам више пута свједок вршњачког насиља и туча, прва ја нисам реаговала из неког страха јер би мозда мене могли да угрозе”, прича матуранткиња Гимназије из Бијељине.

Малољетници се не либе да потегну оружје и то све чешће у школи и школском дворишту. Ђаци насрћу једни на друге, а злостављање и малтретирање вршњака често се заврши трагично.

“Насиље се дешава свакодневно на улици и у школи. Околина одбија озбиљност тих случајева, почињу да се смију, окрећу главу или управо раде оно што може бити горе, укључују се сами у то насиље или снимају телефонима “, додаје матурант бијељинске Гимназије.

Недавно самоубиство четрнаестогодишњег Махира Раковца из Сарајева због вршњачког насиља, убиство пиштољем шеснаестогодишњег Станка Глигоревића у школском дворишту у Бијељини, напад ножем на шеснаестогодишњег Данила у Јањи тек је врх леденог бријега у мору малољетничке делинквенције. Нажалост, овакви случајеви окупирају пажњу и згражавање јавности само неколико дана, а онда - мук.

У Јањи је данас мирно. Као да се јуче за вријеме наставе није догодила страшна сцена насиља. Сем огорчења грађана, ништа не указује на то да је у школском дворишту ученик ученика четири пута убо ножем и нанио му по живот озбиљне повреде.

Осим згражавања ни у институцијама се изгледа не ради превише како би се насиље спријечило у будућности. Да ли се недовољно обраћа пажња на дјецу у адолесцентском узрасту, ко сноси већу одговорност, породица или школа, да ли је глобална оцјена да су млади данас препуштени сами себи тачна, само су нека од питања која остају након језивих примјера физичког и психичког малтретирања чији су - починиоци и жртве основци и средњошколци.

“Породица има све мање утицаја на омладинце јер је све чешћа жалопојка 'не могу му ништа и не знам ста да радим'. То је најбољи показатељ колико тинејџери измичу контроли”, прича педагог и психолог Милан Стојановић и додаје да, што се школе тиче, она полако почиње да губи васпитни елеменат. Поједини тинејџери су постали толико окуражени да чак и својим наставницима праве одређену врсту проблема.

У борби против малољетничке делинквенције пропусти су на свим нивоима. Потребно је системски рјешавати овакве проблеме, и у то укључити цијели образовни сектор, друштво и појединце. Закон постоји, само га треба поштовати и проводити– став је стручњака.

“Међутим док се већи калибри људи који су прекршили закон крећу, шетају, сједе по кафићима, они су слика и узор младом човјеку јер он то схвата као не може му нико ништа, а у ствари му може”, наглашава Стојановић.

Према доступним резултатима истраживањима, чак до 43 одсто дјеце у основним школама у БиХ претрпи неку врсту вршњачког насиља а исто искуство има и 29% ученика средњих школа. Вријеме је да се уради нешто, због страха, жеље, ината, љубави или очаја, али се мора стати украј насиљу међу дјецом.

Погледајте прилог из Дневника 2 БН ТВ

БН ТВ