Прича: Најбољи Бајерн у историји...!
Бајерн је опет Хајнкесов, а то значи да не можете да га мрзите, јер испуњава естетске критеријуме упркос томе што је и даље немачки у својој сржи, у жељи и потреби да побеђује, па и да понизи, као што је учинио са Дортмундом прошлог викенда.
Фудбал 03.04.2018 | 22:30
Пети канцелар Западне Немачке био је поштованији са сваком годином која би прошла, мада ће му историја промешати карте довољно да у очима Европљана не буде легенда какву је његов бритак ум, скупа са дипломатијом која ће отворити пут за уједињење две Немачке, заиста заслуживао.
Био је превише добар, искусан, превејан, методичан да би остао заувек на том месту, и превише је држао до себе да би му сметало када су неки други, попут његовог наследника Хелмута Кола (“великог човека заменио је крупни човек”, говорило се тада у Бону и Берлину), или његове питомке Ангеле Меркел, убирали ловорике његовог рада.
Слично је било и када је Хајнкес, чинило се заувек, оставио своју највећу страст и свој други клуб – из првог, највољенијег, Менша, којем је дао најбоље године нападачке каријере и најмлађе године тренерског стажа, други пут ће отићи када му навијачи, у свом слепилу, окрену леђа – и посветио се породици.
Када је последњи пут напуштао Менхенгладбах, каже легенда, очистио је аутомобил који су му дали на коришћење и сипао бензин до врха резервоара; када је последњи пут одлазио из Бајерна, да као освајач Лиге шампиона спадне на своју пензијицу од 217 евра месечно, оставио је Пепу Гвардиоли машину у коју је требало с времена на време унети само нову јелкицу да мало освежи ваздух.
Каталонац није баш покварио мењач, нећемо бити прегруби, али није “њемачко ауто” само да се гледа, него и да прво стигне на циљ...
Управо о том тиму бисмо данас да причамо, пред гостовање Бајерна у Севиљи (неки би написали “захукталог Бајерна”, али био би то плеоназам. Када, уосталом, то Бајерн није био захуктао?) у четвртфиналу Лиге шампиона.
Да ли је, хоћемо да поставимо питање на које може и не мора постојати одговор, Хајнкесов Бајерн с пролећа 2013. био најбољи Бајерн у историји? Да ли је, ако се усудимо поћи и тим аутобаном, ХајнкесовБајерн с пролећа 2013. био најбољи фудбалски тим у 21. веку? И шта нам то може говорити о завршници Лиге шампиона, почев од дуела у Андалузији па до финала у Кијеву?
Колико је четврти Јупов Бајерн близу трећег, најдоминантнијег Јуповог Бајерна?
Хелмут Шмит, велики канцелар којег је Хајнкес толико поштовао да се и сада насмеши када понеки новинар повуче паралелу, имао је омиљену изреку: “Највећа соба на свету је простор за побољшање”.
Румени тренер који је увек колектив стављао испред појединца – а како би син породице која је имала десеторо, цео фудбалски тим, другачије и могао? – никада није одустао од те мантре, чак ни када је изгледало да је све савршено, а понајмање онда када је штошта изгледало немогуће.
Рецимо, у полуфиналу Лиге шампиона 2012. против Реала Франк Рибери удара у свлачионици Арјена Робена јер му није дао да изведе слободан ударац, и Бајерн је опет “Холивуд” и опет му се смеје онај део Немачке који зазире од њега и стрепи од њега.
А онда у финалу Лиге шампиона 2013, свега годину дана касније, пред сам крај утакмице на Вемблију, тај исти Рибери дотура “штиклом” том истом Робену лопту за трофеј, и опет се смеје онај део Немачке који воли Бајерн и дише за њега.
Тај гол, којим је заокружена једна невероватна сезона, био је епитом онога немачког у баварском великану и онога хајнкесовског у фудбалу.
Његов Бајерн изгледао је, баш као у флоскулама фудбалских коментатора, као да може у сваком тренутку да постигне гол, а посебно када се лаицима чини да је то немогуће. А нису то радили изнуривањем и одбране и навијача стодесетопостотним поседом лопте, као код оног који је дошао касније, већ пресингом, борбеношћу и сецирањем неуралгичних тачака противника.
Бајерн са Вемблија и Бајерн који је пре тога демолирао Барселону и Јувентус без примљеног гола, да и не помињемо Бајерн из ДФБ покала или Бајерн из Бундеслиге који осваја титулу већ у новембру, а оверава је док још није окопнио снег на Шварцвалду, Бајерн у којем је Бастијан Швајнштајгер као Јупов ађутант,Хави Мартинез као Јупов кербер, а Рибери, Робен, Милер, Манџукић као Јупови ванземаљци...
То је било толико лепо за гледање, да је само одлазак у сумрак маестра, док се главни идеолог, УлиХенес, спремао за ћелију, спречио стварање још једне династије и још гласније легенде.
Били су беспризорни, али нису могли да вас нервирају, ако сте иоле волели фудбал који су играли Барселона и Реал, хајп који би умели да направе премијерлигаши, и ако сте и даље гајили сећање на Калчо деведесетих –Хајнкесов ефикасно-конзистентни (важи и обрнуто) Бајерн имао је све те састојке, танани баланс између чврсте одбране и немилосрдних напада, а онда је придодао и сребрни есцајг који се чекао туце година...
Баш то ће, ако покушавамо да одговоримо на тезу о “најбољем Бајерну”, недостајати оној многонемачкијој генерацији која ће на Камп Ноу покушати да спере грехове са Пратера 1987. и подсети на златну екипу обележену Бекенбауером, Брајтнером и Гердом Милером, коју Јуп Хајнкес посматра из противничког шеснаестерца, као најбољи стрелац Менхенгладбаха.
И 1998. на 1999, почев од Обилића који се држи читаво једно полувреме, Бајерн Отмара Хицфелда је изгледао као казнена експедиција. Говорило се да је тај Бајерн као немачка берза – кад год помислите да им је доста, они би наставили да расту и да освајају нове проценте.
Но Теди Шерингем и Оле Гунар Солскјер имали су неке друге идеје, и Марио Баслер и Лотар Матеус, који су изашли с терена само да се на њега тријумфално врате, морали су да смисле нове изговоре и траже нове жртве.
Јуп је знао какве последице пораз после дизања у небеса може да има, и није желео да дозволи да му један гол у смирај меча, од свих места на свету баш на Алијанц Арени у пролеће 2012, гол који постижеДидије Дрогба, уништи све што је стварао.
Сигурно је намерно одиграо ту игру са најавом пензионисања, но уместо да се последња сезона навуче као мрачна копрена изнад Зебенерштрасе, она је дала импетус читавом клубу, а играчима подарила још један слој менталне снаге да овог пута не клону, чак ни када Дортмунд Јиргена Клопаизједначи...
Елеганција, флуидност и лепота, то је оно што је недостајало троструком прваку Европе из седамдесетих година; резултати су оно што је фалило сваком осталом Бајерну, укључив и састав из 1999; јесу били на крову Европе и 2001. али тада због Бајерна није јаче куцало срце просечног заљубљеника у фудбал – мислили смо и знали смо да је Леверкузен из тих година био много узбудљивији и лепши за око.
Бајерн је опет Хајнкесов, а то значи да не можете да га мрзите, јер испуњава естетске критеријуме упркос томе што је и даље немачки у својој сржи, у жељи и потреби да побеђује, па и да понизи, као што је учинио са Дортмундом прошлог викенда.
То што ће зајапурени “Осрам” овог пута, после финалног биса након којег публика не жели да оде кућама, гарантовано одржати реч дату супрузи и поново постати пензионер који у баде-мантилу и шлапама одлази до поште да подигне својих двеста евра следовања, могло би само да иде у корист клубу и тиму, без обзира на то да ли ће му наследника промовисати за пет дана или после финала у Кијеву.
Биће и тада, чак и ако Баварци оду до краја, оних који се неће сетити да на листу најбољих тренера ставеХелмута Шмита немачког фудбала; али баш као што је било са вољеним канцеларом, и Јупова звезда ће са сваком годином сијати све више.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар