Прича: Људи, ово је такмичење, а не игра!

Поводом првог меча Партизана и Плзења. . .

Фудбал 15.02.2018 | 18:15 Партизан. То је јуриш. Пркос. Напред, па шта буде.

Тако је било од постанка. Скопчано са именом и захтевима публике у послератном времену. Да се народу уцмеканом ратом подари шанса да се радује естетском доживљају фудбала. Лепоти. Тад је настао и годинама се у свакој генерацији неговао постулат да црно-бели морају да играју пријемчиво оку. Да изведба буде по укусу гледалаца, па се у клупске структуре укоренила идеја да се игра напред. Да се напада.

Времена се мењају.

Од тог „напред и лепо“ дошло се до сазнање да је у модерном фудбалу корисније и за дуго путовање Европом логичније „опрезно и не увек лепо“. Ако даје резултат. Зато у сусрету са Викторијом из Плзења, за коју кажу да дејствује баш тако - ружно за гледање, али ниже победе - Партизан бира да ли ће се кретати деценијама утабаном стазом да „игра за рају“ или  ће се осонити на принципе модерног фудбала у коме су захтеви игре у обра правца важнији од уметничког доживљаја. Бира да ли ће да упадне у замку какву је сам себи наметнуо у последње две деценије или ће се ослобитити историјских стега и можда и ружном, макијавелијевском, партијом примаћи се циљу.

Кад год би се од распада СФРЈ отворено залетео на ривала јачег од себе - а Плзењ је тај статус заслужио деценијским присуством у групној фази УЕФА такмичења - Парни ваљак би по неписаном правилу одушевио публику, тапшали би Гробари за храброст миљеницима, дичили се како су напали велико име, а онда би погледали у семафор и на утакмицама у Хумкој 1 (да се ограничимо само на тај терен) углавном не би видели призор какав су желели. Два примера су очигледна.

Случај први: Партизан - Лацио 2:3, 5. новембар 1998, реванш шеснаестине финала Купа победника купова

После 0:0 на Олимпику, полетни тим црно-белих, чије су ударне игле били Саша Илић, Матеја Кежман, ВладимирИвић и Вук Рашовић, кренуо је свим силама на екипу чији би данашњи еквивалент био, на пример, Пари Сен Жермен. Лацијали су захваљујући новцу Серђа Крањотија саставили скупоцен тим светских асова (Коуто,Фавали, Недвед, Алемида, Консеисао, Манчини, Салас...), дошли у Београд и требало им је скоро пола сата да се опасуље од налета домаћина.

Партизан је повео већ после сјајне акције скоро целог тима - како би било да данас то неко од наших клубова изведе! - завршене „куцањем“ под пречку Младена Крстајића.

Играо се 18. минут.



Баш ту је проблем. Колико год атмосфера била еуфиорична, чак ни после вођства нико на стадиону није истински веровао да ће екипа Љубише Тумбаковића да издржи. Марсело Салас пред крај првог, ДејанСтанковић средином другог, па опет чилеански нападач, пре него што је у фуинишу садашњи спортски директор Ивица Илиев погодио 2:3. Римљана су прошли и те сезоне догурали до финала и освојила га проитв Мајорке на Вила парку у Бирмингему.

Гробари су били поносни на свој тим, данима препричавали како су могли, али... Суштински, тај први налет био је и последњи.

Случај други: Партизан - Фенербахче 2:2, 13. август 2008, први меч плеј-офа за пласман у Лигу шампиона

Какав је то фуриозан почетак српског првака био. Ламин Дијара је продорима и кретњама уништавао одбрану турског великана, Радосав Петровић се представио публици први пут од доласка са трећелигашке сцене, Вељко Пауновић погодио главом, Милош Богуновић бутином и да се овај други нешто касније није нашао у минималном офсајду ко зна како би завршио гост из Истанбула.

Остаје утисак да је Фенер добио помоћ до шкотског судије Крејга Томпсона (свирао дискутабилан пенал пред крај првог дела за 1:2), али и да се тим Славише Јокановића потрошио у том фуриозном налету и изгубио снагу да се до краја равноправно такмичи за пролаз.

И после овог меча низали су се хвалоспеви на рачун игре Партизана. Навијачка срца била су пуна. Шта то вреди кад је у Лигу шампиона отишао Фенербахче...



Било је у међувремену и других примера. Да се  Партизан постави тако да игра „чекалицу“, као против Њукасла (1999, 1:0), Виљареала (2004, 1:1), Андерлехта (2010, 2:2) и у таквим околностима, кад је био опрезан и(ли) мудар пролазио би даље или чувао шансе да то учини у ревнашу. Тешко да се данас неко сећа блиставих акција из поменутих сусрета, али сви памте велике резултате, надајући се да ће такав бити и против Плзења.

Зато вечерас (21.05, ТВ Аренаспорт 4, РТС 1) црно-бели не би требало да играју за рају, лепо за око, јер у том случају имају веће шансе да заврше као генерације које су се намериле на Лацио и Фенербахче, већ да буду дисциплиновани, макар то значило и негледљиви, али срачунати, јер ће то значити да за седам дана у Чешкој могу да ураде оно што су радили двапут против Њукасла, у Дњепру, Бриселу или летос у Фелчуту.

Поготово што на клупи имају човека који је и сам доживео фудбалски преображај. Од тренера који је инсистирао углавном на офанзивном фудбалу с почетка каријере, Мирослав Ђукић је постао тренер који уочљиво више води рачуна шта се дешава на сваком парчету терена, од петерца Владимира Стојковића до оног у ком се очекује да поентира Леанадре Тавамба. Зато ће вам и Ђукић и његови сарадници рећи да је прошло време уметника способних да све време воде тим ка победи и да су данас на цени радници.

Ред је и да њима тапшу Гробари...

Извор: моззартспорт