Priča: Ljudi, ovo je takmičenje, a ne igra!

Povodom prvog meča Partizana i Plzenja. . .

Fudbal 15.02.2018 | 18:15 Partizan. To je juriš. Prkos. Napred, pa šta bude.

Tako je bilo od postanka. Skopčano sa imenom i zahtevima publike u posleratnom vremenu. Da se narodu ucmekanom ratom podari šansa da se raduje estetskom doživljaju fudbala. Lepoti. Tad je nastao i godinama se u svakoj generaciji negovao postulat da crno-beli moraju da igraju prijemčivo oku. Da izvedba bude po ukusu gledalaca, pa se u klupske strukture ukorenila ideja da se igra napred. Da se napada.

Vremena se menjaju.

Od tog „napred i lepo“ došlo se do saznanje da je u modernom fudbalu korisnije i za dugo putovanje Evropom logičnije „oprezno i ne uvek lepo“. Ako daje rezultat. Zato u susretu sa Viktorijom iz Plzenja, za koju kažu da dejstvuje baš tako - ružno za gledanje, ali niže pobede - Partizan bira da li će se kretati decenijama utabanom stazom da „igra za raju“ ili  će se osoniti na principe modernog fudbala u kome su zahtevi igre u obra pravca važniji od umetničkog doživljaja. Bira da li će da upadne u zamku kakvu je sam sebi nametnuo u poslednje dve decenije ili će se oslobititi istorijskih stega i možda i ružnom, makijavelijevskom, partijom primaći se cilju.

Kad god bi se od raspada SFRJ otvoreno zaleteo na rivala jačeg od sebe - a Plzenj je taj status zaslužio decenijskim prisustvom u grupnoj fazi UEFA takmičenja - Parni valjak bi po nepisanom pravilu oduševio publiku, tapšali bi Grobari za hrabrost miljenicima, dičili se kako su napali veliko ime, a onda bi pogledali u semafor i na utakmicama u Humkoj 1 (da se ograničimo samo na taj teren) uglavnom ne bi videli prizor kakav su želeli. Dva primera su očigledna.

Slučaj prvi: Partizan - Lacio 2:3, 5. novembar 1998, revanš šesnaestine finala Kupa pobednika kupova

Posle 0:0 na Olimpiku, poletni tim crno-belih, čije su udarne igle bili Saša Ilić, Mateja Kežman, VladimirIvić i Vuk Rašović, krenuo je svim silama na ekipu čiji bi današnji ekvivalent bio, na primer, Pari Sen Žermen. Lacijali su zahvaljujući novcu Serđa Kranjotija sastavili skupocen tim svetskih asova (Kouto,Favali, Nedved, Alemida, Konseisao, Mančini, Salas...), došli u Beograd i trebalo im je skoro pola sata da se opasulje od naleta domaćina.

Partizan je poveo već posle sjajne akcije skoro celog tima - kako bi bilo da danas to neko od naših klubova izvede! - završene „kucanjem“ pod prečku Mladena Krstajića.

Igrao se 18. minut.



Baš tu je problem. Koliko god atmosfera bila eufiorična, čak ni posle vođstva niko na stadionu nije istinski verovao da će ekipa Ljubiše Tumbakovića da izdrži. Marselo Salas pred kraj prvog, DejanStanković sredinom drugog, pa opet čileanski napadač, pre nego što je u fuinišu sadašnji sportski direktor Ivica Iliev pogodio 2:3. Rimljana su prošli i te sezone dogurali do finala i osvojila ga proitv Majorke na Vila parku u Birmingemu.

Grobari su bili ponosni na svoj tim, danima prepričavali kako su mogli, ali... Suštinski, taj prvi nalet bio je i poslednji.

Slučaj drugi: Partizan - Fenerbahče 2:2, 13. avgust 2008, prvi meč plej-ofa za plasman u Ligu šampiona

Kakav je to furiozan početak srpskog prvaka bio. Lamin Dijara je prodorima i kretnjama uništavao odbranu turskog velikana, Radosav Petrović se predstavio publici prvi put od dolaska sa trećeligaške scene, Veljko Paunović pogodio glavom, Miloš Bogunović butinom i da se ovaj drugi nešto kasnije nije našao u minimalnom ofsajdu ko zna kako bi završio gost iz Istanbula.

Ostaje utisak da je Fener dobio pomoć do škotskog sudije Krejga Tompsona (svirao diskutabilan penal pred kraj prvog dela za 1:2), ali i da se tim Slaviše Jokanovića potrošio u tom furioznom naletu i izgubio snagu da se do kraja ravnopravno takmiči za prolaz.

I posle ovog meča nizali su se hvalospevi na račun igre Partizana. Navijačka srca bila su puna. Šta to vredi kad je u Ligu šampiona otišao Fenerbahče...



Bilo je u međuvremenu i drugih primera. Da se  Partizan postavi tako da igra „čekalicu“, kao protiv Njukasla (1999, 1:0), Viljareala (2004, 1:1), Anderlehta (2010, 2:2) i u takvim okolnostima, kad je bio oprezan i(li) mudar prolazio bi dalje ili čuvao šanse da to učini u revnašu. Teško da se danas neko seća blistavih akcija iz pomenutih susreta, ali svi pamte velike rezultate, nadajući se da će takav biti i protiv Plzenja.

Zato večeras (21.05, TV Arenasport 4, RTS 1) crno-beli ne bi trebalo da igraju za raju, lepo za oko, jer u tom slučaju imaju veće šanse da završe kao generacije koje su se namerile na Lacio i Fenerbahče, već da budu disciplinovani, makar to značilo i negledljivi, ali sračunati, jer će to značiti da za sedam dana u Češkoj mogu da urade ono što su radili dvaput protiv Njukasla, u Dnjepru, Briselu ili letos u Felčutu.

Pogotovo što na klupi imaju čoveka koji je i sam doživeo fudbalski preobražaj. Od trenera koji je insistirao uglavnom na ofanzivnom fudbalu s početka karijere, Miroslav Đukić je postao trener koji uočljivo više vodi računa šta se dešava na svakom parčetu terena, od peterca Vladimira Stojkovića do onog u kom se očekuje da poentira Leanadre Tavamba. Zato će vam i Đukić i njegovi saradnici reći da je prošlo vreme umetnika sposobnih da sve vreme vode tim ka pobedi i da su danas na ceni radnici.

Red je i da njima tapšu Grobari...

Izvor: mozzartsport