Прича: Професоре, дошло је вријеме...
Арсен Венгер ће отићи сам, шта год мислили “навијачи” наоружани тастатурама, штагод мислила група Чилеанаца која нема паметнија посла него да покушава да “спасе” Алексиса Санчеза из канџи злог Француза, шта год, на крају крајева, мислио Алексис Санчез и сви играчи и читава управа на Емирејтсу.
Фудбал 08.03.2017 | 23:07
И колико год пута да су му одбројали секунде у геополитичком рингу, колико год пута да су тврдили да је готов, Кастро би увек преживео. Истина, све мањи број људи клео би се у њега, исхлапела је револуција коју је обећао, претворила се у гангренозно ткиво које више није могло да држи на окупу ни верне Кубанце, и само је поштовање према годинама човека који им је обећао све(т) на длану спречило побуну широких размера.
Али Фидел Кастро је био уско специјализован; желео је много али се на крају задовољио “кохибом” с мирисом бутина неке облапорне Кубанке, пропагандом коју је испаљивала “Гранма” и пензијом, готово тропским сном из којег би га пренуо само какав писац или авантуриста, знатижељан да од старог америчког немезиса чује још коју реченицу.
Арсен Венгер неће преживети још једно лето, јављали су сваке године добро обавештени британски таблоиди, па чак и озбиљни листови; Ник Хорнби и другари би већ спремили ватромет, неко би обишао и стари Хајбери, тамо где су сада куће и пословни простори, запалио свећу и оставио црвено-бели шал, новинарски падавани би већ куцали пригодну биографију човека који је две пуне деценије водио Арсенал – какво чудо у свету данашњег фудбала, када тренери страдају после неколико киксева; погледајте само Ранијерија и чудо ће вам бити још веће – уредници би већ смишљали наслове и свађали се да ли Професора у пензију треба испратити с дигнитетом или му замерити што није раније отишао.
А Венгер би увек преживео. Истина, све је мање било на трибинама оних спремних да се потуку са дивљацима што су у џепу капута прошверцовали плакат “Wенгер ОУТ” и гордо га раширили на стадиону, пркосно гледајући око себе; исхлапела је револуција коју је обећао, претворила се у гангренозно ткиво које више није могло да привуче најбоље светске играче ни да их држи на окупу или задовољне дуже од сезону-две, и само је слатко сећање на све оне победе, на фудбал какав нико никада није играо у Енглеској пре него што се појавио Венгеров Арсенал, само су успорени снимци који се појаве у сумаглици између сна и јаве – на једном је Бергкамп који плеше око противника и забија гол, на другом трк Тјерија Анрија, на трећем клизећи старт Патрика Вијере, на четвртом неки од десетине, неки од стотине голова који би пали прорачунато, као на билијару, на оном уском терену Хајберија, са камером постављеном ниско, ниско, да имате утисак да највеће мајсторе гледате како вам плешу пред очима – само је то спречило побуну широких размера.
Професор је био револуционар, немојте сумњати у то. Од првог дана када се појавио на Острву да замени злосрећног Бруса Риока, тај чудни тип с тешким нагласком којег се никада неће отарасити – нису имали појма ко је он, Тони Адамс је касније причао како је морао да се распитује и нико и даље, ех, пре Гугла, није знао ништа о типу што је водио Монако, а онда отишао на најдаљи исток, да са Драганом Стојковићем научи Јапанце колико је фудбал лепа игра; сер Алекс Фергусон је прве сезоне изговарао реченице попут “Нека се тај држи Јапана, много је неискусан” – донео је дух различитости, раскрстио са старим системом и увео, својеручно, енглески фудбал у нову еру.
Било да је променио начин исхране или тренинга, било да је забранио алкохол или главомет и терао фудбалере да се додају, или да је копао по Старом континенту најгушћим чешљем како би у Лондон довео играче који или нису успевали да се снађу у другим клубовима, и оне тек на почетку каријере, Венгер је постао вододелница, тренутак у којем ништа више није било исто; једнако колико и формирање Премијер лиге, 20. фебруара 1992, ера лоптања може се поделити на ону пре и после Професора, једнако је важан тај август 1996, верујте, колико и пакт са ђаволом лично, Рупертом Мардоком.
Венгер ће бити лахор Европе који ће уозбиљити, оснажити, улепшати енглески фудбал; Венгер ће бити пионир, трејлблејзер, први међу изучаваоцима модерног фудбала, и наступаће у наредних десетак година суверено за својом катедром, ударајући зазубице млађим колегама, црвенећи нос Алекса Фергусона, који је морао да призна да има достојног такмаца, све до сезоне у којој је његов тим, није било превише давно, освојио титулу у Премијер лиги без иједног пораза.
Фидел Кастро је отишао сам, онда када му је досадило да се са ЦИА игра мачке и миша, отишао је по својим правилима и изненадио све оне који су му давно прорицали смрт и одавно спремили најбоље одело за његову сахрану; и Арсен Венгер ће отићи сам, штагод мислили “навијачи” наоружани тастатурама, штагод мислила група Чилеанаца која нема паметнија посла него да покушава да “спасе” Алексиса Санчеза из канџи злог Француза, штагод, на крају крајева, мислио Алексис Санчез и сви играчи и читава управа на Емирејтсу.
Да ли после петарде у Минхену, која је демонстрирала сву немоћ, заосталост, па и суштински недостатак квалитета, идеје, размишљања и Арсенала и Арсена – заиста, та утакмица разоткрила је, у свега деведесетак минута, све оно што се Венгеру већ годинама замера – или после беле заставе на Енфилду, где су много слабији тимови од “Тобџија” успевали да издеветају домаћине у последњих неколико сезона; или онда када се најмање надамо, без најаве, на препад.
Још једно им је заједничко и ту ће, не брините, престати паралеле између двојице ослободилаца – ма какав да вам је политички или навијачки став, то им морате признати – пре него што одемо толико далеко да тврдимо да Боро Приморац, када се загледате, може да заличи на Команданта Гевару: после њих ће остати празнина.
Не чак ни туга – па исплакали су се, ваљда, навијачи Арсенала досад за два живота, мада нема мало оних који би се мењали са њима, за ту сигурност останка у самом врху табеле, за наду да се може и до титуле, за понеки ФА куп или се галеановски задовољавајући лепим потезом (а колико је само лепих потеза имао тај Арсенал!) – не ни понос, јер крхко је сећање фудбалског навијача, само празан простор који нико, ма какви да су му габарити, више неће моћи да попуни.
Није више, заиста, ни питање да ли ће Арсен Венгер ускоро отићи. Није посреди ни да ли треба да оде; то је сада већ труизам. Није питање ни како ће то учинити: не треба бити ни превише видовит па да то замислите – после неке победе, вероватније него после пораза, узгред, на конференцији за новинаре, рећи ће оно што смо одавно знали – и извесно је да неће имати “лабудова песма” моменат какав је себи успео да уприличи Фергусон.
Једино је важно шта остаје после њега.
Лако би било, да је посреди неки други клуб, сменити менаџера, поставити новог – неку “јачу” марку, која би у исто време показала да амбиције клуба не јењавају, и својом магнетном силом привукла нову фалангу играча на Емирате; готово је сигурно и да ће то бити неко са континента, како се не би направио болан рез са космополитским духом усађеним у срж Арсенала – али Арсенал није обичан клуб, баш као што ни Венгер није обичан менаџер.
У идеалном свету, Професор би остао у клубу у макар саветодавној улози, имао би фергусоновску улогу, лично би надзирао процес одабира кандидата – као какав ХР у модерној фирми, без његовог потписа или макар климоглава не би могло да се дође до наследника.
Али идеални свет не болује од сујете, што је грех који се Венгеру вазда могао ставити на душу. Нови тренер Арсенала, звучало то превише грубо или не, сигурно неће хтети да му маторац којег је, по свим узусима модерног фудбала, прегазило време, дрежди над главом и да баца своју сенку на њега; нити би Венгер могао да се изолује, нити би та неформална подела надлежности могла да да резултате – највећи газда у историји Ливерпула, примера ради, био је Бил Шенкли; прва одлука његовог дотадашњег калфе Боба Пејслија била је да Шенксу забрани улаз на Енфилд.
Фудбал је бруталан и не хаје за традицију. Фудбал баш брига за ваш интимни осећај. Фудбал баш брига за типове којима није важно само да побеђују – а главни допринос Венгерафудбалској теорији и пракси је, и заувек му хвала на томе, осећај да је начин на који се побеђује једнако важан колико и голови у мрежи.
Па опет ће остати питање без одговора, милиони текстова који ће бити исписани: где је, Професоре, све кренуло низбрдо? Како је могуће да је иноватор дозволио да га прегазе, како је револуционар постао кочничар прогреса?
Као скалпелом, каријера Венгера у Арсеналу може се поделити на прву и другу декаду; прва је окончана крајње симболично, поразом у Сен Денију у последњих четврт сата, када је Хенрик Ларсон отео титулу првака Европе, титулу која је била близу упркос црвеном картону Јенса Лемана на самом почетку меча.
Та прва деценија била је провејана успесима, али више од свега стилом који је наметнуо Венгер – Арсенал је било милина гледати, Арсенал је умео да измисли играче, Арсенал је био полетан и ширио радост свуда где би се појавио.
Пролеће 2006. биће симболично не само због пораза у финалу Лиге шампиона, већ и због последњих мечева који су одиграни на древном Хајберију; прелазак на Емирејтс требало је да донесе нови замајац, привуче још инвеститора и напуни касу, како би се формализовао статус великог европског клуба, оличен у три титуле, три ФА купа и финалу најбогатијег европског такмичења.
У реалности, крцати нови стадион постао је поприште фрустрације и позорница највећих Арсеналових неуспеха, од којих би зли језици увек потенцирали редовну елиминацију на самом старту нокаут фазе Лиге шампиона.
Арсенал већ годинама показује забрињавајуће одсуство прогреса – некада је чак и ролер-костер, и горе-доле од којег вам се повраћа, боље од тапкања у месту – а стари револуционари, једнако колико и професори, знају да је то најгоре што може да вам се деси. Чак и ако су, а обично јесу, превише тврдоглави то да признају.
Нова генерација фудбалских стручњака, понајвише странаца, показала је пут којим треба да се иде; Венгерови исписници су у исто време умели камелеонски да се мењају, прилагођавају или да макар фолирају да то умеју – и тактички, и тренерски, и у припреми меча и током њега, Арсен Венгер је остао онај стари.
Оно што је било револуционарно крајем деведесетих већ за седам-осам година постало је обично, прочитано, до границе наивности. Венгер није, што су му многи замерили, прихватио многе новотарије, укључујући и статистику или бесомучно премотавање видео-клипова, остао је закопчани и учтиви човек који оставља већину одлука сарадницима или играчима.
Када све иде како треба, то делегирање дужности делује као мудра одлука; када не иде, почиње да личи на кукавичлук.
Новца није било увек много; када јесте, трошио га је опрезно, када би изнервирао баш свакога што је стипса, разбацао би се парама често без много резона, тек да би се могао назвати трошаџијом, никако не успевајући да пронађе нове ратнике као што су били Лаурен, Сол Кемпбел или Жилберто Силва, о Вијеири да не говоримо, те момке спремне да погину и за њега и за топ на грбу. У исто време, најбољи играчи би одлазили, од Кола и Анрија до Фабрегаса или Насрија, у потрази за трофејима или новим изазовима, а трава је на Емиратима била све мање зелена.
Венгеров пут је одавно слепа улица и било би невероватно очекивати да то није зид, већ фатаморгана, и да као у холивудским филмовима одлучи да себи да још једну шансу и искористи је; превише уморно делује ових дана и његова сопствена одбрана.
Но Арсенал као клуб јесте на раскрсници: заменити Професора неће бити ни лако, ни лепо, ни једноставно.
Највећи револуционар енглеског фудбала отићи ће када он буде хтео, али не треба да сарађујете са ЦИА па да схватите да је то већ питање месеца, ако не и дана. Можда већ колико после реванша са моћним Бајерном и након куртоазне чаше вина са КарломАнчелотијем.
Остаће, као и увек код људи који мењају свет, дубока празнина, не чак ни туга, не ни понос, само свест колико смо срећни што смо били њихови савременици. Чак и ако вам се чини да је овај професор продужио час много више него што је то било пристојно.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар