Анализа - Трагедија није сломила Велс: Све је ово за Герија!
Највећи успех у историји велшког фудбала није дошао случајно. Темеље је поставио Гери Спид, а након његовог самоубиства чинило се да за њих нема наде. Међутим, Крис Колман је успео да настави посао који је започео његов пријатељ...
Фудбал 05.07.2016 | 00:00
Нема Велшанина који се тог тренутка није уштинуо и проверио да којим случајем не сања.
Тешко је поверовати да је твој тим, кога скоро и није било на фудбалским мапама, успео да савлада скупоцене Белгијанце.
Сасвим је разуман страх да је тај миозвук можда само "урлик" који производи чајник у ком ври вода – који си приставио неколико сати пред утакмицу како би се мало смирио, а дремком прекратио време до најважније утакмице твоје земље у историји.
Срећом, није.
Гарет Бејл и његови саиграчи у том тренутку нису ни помислили да тај двоструки звиждук значи крај пута. Била је то само једна од рунди након које је његова екипа наставила да стоји, а није се срушила на патос и јецала због онога што није урадила, а могла је.
Ваљало је на тренутак прославити највећи успех твог фудбала: нема бацања у ваздух тренера, нема скакања на фудбалере који су постигли голове, нема показивања мишића и непоштовања противника – тимски смо направили овај успех и тимски ћемо га прославити, као да је био договор из свлачионице.
Окупили су се на месту где су и исписали историју, а потом су сви загрљени формирали "срце". Да, казаће зли језици да је то само "маркетиншка фора" јер најбољи фудбалер овог тима на тај начин прославља голове, али биће у криву.
Ако је нешто могло да представи Велс онда је то "срце". О ономе шта је могло Белгију – нећемо из пристојности...
Тако загрљени нису мислили како ће та слика обићи свет, нису мислили како су бољи од комшијске Енглеске, нису размишљали о томе како ће се искрасти из хотела и напити због победе, а ни о томе како су неки од њих љубоморни на друге јер због жутих картона неће играти полуфинале са Португалом – сви су у том тренутку мислили на бившег селектора Герија Спида који је трагично окончао свој живот, а надали су се да их гледа "од горе".
Може да звучи патетично, али само за неупућене који не знају шта је губитак.
Ружног 27. новембра 2011. године репрезентативци Велса су се пробудили уз информацију да се њихов селектор Гери Спид обесио.
Тог јутра је полиција у Хантингтону, у Честеру, пронашла тело мушкарца који је само неколико сати пре тога гостовао на телевизији и прелепо говорио о фудбалу. Читаво Острво је остало шокирано овом информацијом, а ни они који су га најбоље познавали нису мислили да је близу такве одлуке.
"Речима се не може описати колико сам тужан. Потпуно сам сломљен. Он је био једна од најфинијих особа у свету фудбала и човек кога је била част звати саиграчем и пријатељем", казао је Рајан Гигс након што је чуо вест о самоубиству.
Потпуно сломљени су били и репрезентативци Велса који су остали без селектора који им је дао наду.
До његовог доласка нико их није схватао озбиљно, нарочито они сами, и служили су као "топовско месо" за расположене тимове који су знали да немају чега да се плаше када гостују на тмурним стадионима у малом Велсу.
Да ли је Велс потпуно бриљирао за време Спидовог боравка на месту селектора?
Не, једноставно није, али је он успео да уједини репрезентацију и полако је градио њихово самопоуздање. Био је то дугорочни план који је прекинут смрћу. Почео је са три пораза – Република Ирска, Енглеска и Шкотска. Сви они су се поигравали са Велсом (гол разлика 8:1), а пред свега петсто људи у Даблину уписао је и своју прву победу на клупи – Северна Ирска је "пала" резултатом 2:0.
Уверио је момке да то они могу.
Нису имали практично никакве шансе за одлазак на Европско првенство 2012. године, али је он "подигао" екипу која је имала четири пораза из четири меча. Победили су Швајцарску, Црну Гору и Бугарску и тако поправили свој негативни биланс, а само је пораз од Енглеске на Вемблију, у ком су играли сјајно, мало покварио сјајну јесен за Велшане.
Последњи пут је своју земљу водио против Норвешке у Кардифу када је пред 12 хиљада људи остварена највећа победа у последњих неколико година: Велс – Норвешка 4:1. Успео је да их научи да играју добар фудбал, чак је и "натерао" фудбалере да певају химну...
Нада да ће видети Светско првенство у Бразилу 2014. године била је јача него икада.
Селектор је направио тим који је знао шта треба да ради и како да заборави на своје недостатке да би мала земља по први пут од 1958. године видела неко велико такмичење. Али, смрт је све променила и могла је да угаси ту наду заувек.
"Били смо на правом путу. Променио је наш систем игре и оно што је још важније – наш менталитет. То је невероватан губитак за нас, али покушаћемо да играмо у његову част", казао је Герет Бејл који је у то време још није био тако офанзиван и експлозиван.
"Успео је да увери ове младиће да могу да оду у Бразил. Био је савршен пример овим момцима и они су били спремни да га прате. Стално су седели са њим и разговарали ‘један на један’ и упијали сваки његов савет. Једноставно су га сви обожавали", казао је његов помоћник Рејмонд Верхајен након смрти свог сарадника.
Фудбалери су били сломљени, цео Велс је туговао, а Савез није знао који следећи потез да повуче.
Било би непристојно брзо именовати новог селектора, а мало је било и људи који би прихватили толико одговоран посао.
Није много времена остало до почетка новог циклуса квалификација, па је након два месеца дугих разговора о потенцијалним кандидатима одлучено да Крис Колман буде тај који ће да "стисне му*а" и покуша да уради оно што нико не сме.
Да наследи мртвог пријатеља којег је познавао тридесет година.
"Ово је мој посао из снова, али у кошмару", почео је млади Крис Колман на представљању.
"Нико не жели да буде овде, а најмање ја. Ово ми је најтежа конференција за медије у животу. У једну руку је ово најпоноснији тренутак у мојој каријери, а у другу руку ја не знам како да се понашам. Не могу да славим", причао је кроз зубе новинарима наследник Герија Спида.
Пред Велсом су биле само две опције:
Прва је била да се потпуно предају и врате се на ниво просечности на ком су били пре Герија.
Друга је била да посвете време себи и репрезентацији и ураде оно што је Гери хтео заједно са њима.
Срећом, једногласно су изабрали другу опцију, иако им је било потребно много времена како би са новим селектором остварили ту конекцију и схватили да је и њему подједнако тешко као и њима. Схватили су да кукање не може ништа да промени, те да је потребно предузети конкретне кораке како би испунили заклетву који су у себи дали свом преминулом пријатељу, оцу...
И није кренуло нимало лепо.
Рекордна посета на "Кардиф стадиону" у утакмици против Костарике завршена је поразом (0:1). Навијачи су се опростиле од свог хероја, капитена, селектора, а на трибинама је било исписано његово име у бојама заставе Велса. Иако је тим званично водио његов помоћник Робертс, Колман је разочарао себе, па потом и играче, Герија...
Уследили су порази од Мексика, Босне и Херцеговине и Белгије, у којима Велс није дао ни гол, а потом се десила чувена утакмица са репрезентацијом Србије у Новом Саду. "Орлови" под вођством Синише Михајловића и разбијени Велс на парампарчад – 6:1!
"То је био најтежи моменат у мојој каријери", казао је у каснијем интервјуу Колман који је признао да је био близу одлуке да поднесе оставку на место селектора.
"Ми нисмо само изгубили у Србији. Ми смо се потпуно обрукали. Обрукали смо нашу земљу. Никада се нисам осећао тако лоше. Никада у играчкој и тренерској каријери се нисам осећаоо тако лоше. Сећам се да смо након меча седели у свлачионици. Стадион је био ужасан, није било светла, плафон само што се не сруши... Никада нисам присуствовао таквој атмосфери у свлачионици. Сви смо били потпуно скрхани...", казао је он.
"Мислим да бих био права кукавица да сам тада одустао", навео је он и као да је у том тренутку схватио да група момака којима је селектор не би поднела да их напусти још један селектор.
"Људи, све је то у нашим главама. Ја покушавам да заборавим, али је он још увек ту са мном, сваког тренутка је са нама. Знам да је тешко, полазим од себе, али морамо некако да наставимо", говорио је Крег Белами у свлачионици својим саиграчима.
"Нисам мислио да моји играчи немају живце за то. Све је то било због мене. Нисам их добро припремио, односно, да будем прецизан, припремао сам мој тим на потпуно погрешан начин и био сам опрезан са њима, уместо да сам им казао да желим то и то да ураде", пожалио се Крис Колман који је стално преиспитивао своје одлуке, а то играчи нису навикли да виде и осетили су његову слабост.
Крис Колман је са речи прешао на дело и променио капитена.
Чинило се да је у то време трагедија најјаче погодила Арона Ремзија који је био потпуно анемичан играјући за Велс, а Крис Колман је одлучио да је Ешли Вилијамс човек који може да буде прави лидер на терену и да говори кроз њега. И погодио је, а управо је овај фудбалер постигао изједначујући гол против Белгије и тако је почео преокрет (3:1).
Уследио је период промењивих резултата, квалификације су већ биле изгубљене, али их је искористио за уигравање тима. Дугорочни план био је да се репрезентација пласира на ЕУРО2016 и то је успео.
Тешка група са Белгијом и Босном и Херцеговином , а онда и Израелом и Кипром – репрезентацијама које су биле у њиховом рангу – завршена је тријумфално. Нису се истицали головима, нису се истицали убедљивим победама, одбрана је примила четири гола, али је опет била "лелујава" у сваком тренутку, али били су тамо!
Тамо где је Гери Спид желео да их види, а колико им је то значило кажу нам и њихови говори након пласмана.
Тренер, играчи, стручни штаб, доктори, функционери – сви они су причу о историјском пласману на европско првенство почињали речима: "Ово је за Герија Спида!".
Зато, немојте се смејати када вам кажемо да су загрљени фудбалери Велса историјску победу своје репрезентације славили и мислили како су, негде тамо, обрадовали Герија Спида. Они су искрени у томе и та их је трагедија ујединила, а сваку малу победу користе како би се њему захвалили. И то чине заједно са тренером.
"Дижем чашу за мог великог пријатеља Герија Спида који није више са нама, али ће заувек бити у мојим мислима... У нашим мислима. Гери је одиграо невероватну улогу у овом успеху и сигуран сам да се вечерас осмехује због нас", казао је Колман на свечаној вечери поводом пред одлазак у Француску.
Крис Колман је са репрезентацијом Велса направио највећи успех у каријери. Када су се запутили у Француску било му је јасно да његов тим није фаворит ни за пласман у нокаут фазу, али је обећао да не иду тамо да уживају – већ да нанесу штету другим репрезентацијама. Симпатије су покупили и због тога што нису дошли само да се бране – јер ионако немају шта да изгубе.
Без највреднијег су остали.
"Мислим да га никада нећемо преболети. Како време пролази научиш да живиш без њега, да контролишеш емоције и то све боље радимо. Мислимо да њега све време. Сваки пут када се ми као репрезентација окупимо некако се деси да почнемо да причамо о њему и причамо о успоменама на њега", испричао је емотивни Крис Колман.
Мало по мало – ето их у полуфиналу.
Словаци су "пали" у Бордоу, Енглези су се извукли у Лансу, али је зато све то наплаћено против Русије, Северне Ирске и на крају против Белгије. Баш се у утакмици против тима који је, казаће аналитичари, имао "очишћен пут" до финала такмичења, показало колико је слога важан фактор у репрезентативном фудбалу, али је и Крис Колман "очитао лекцију" из тактике Марку Вилмотсу.
Знао је да ће у случају неповољног резултата Белгија покушавати да погоди Фелаинија и Лукакуа у главу, а опет је на уму имао то да се ниједан од везних фудбалера Марка Вилмотса не весели када мора да се врати у одбрану и покрије играча који га је све време држао у џепу. Знао је колико су нестрпљиви и колико је у нокаут утакмица важно стрпљење и све је успео да окрене у своју корист.
Шта је оно што је најважније за ову репрезентацију Велса?
Колико год се причало о Герију Спиду и колико год га његови фудбалери посматрали кроз бившег селектора – Крис Колман ни у једном тренутку се није осетио озлојеђено и није му пало на памет да форсира причу да је успех репрезентације искључиво његова заслуга. Његова скромност ујединила је и звезде попут Герета Бејла из Реал Мадрида и Арона Ремзија из Арсенала да их није брига што центарфор за кога се жртвују чак и нема клуб, него је само важно оно због чега и кога су они ту дошли.
Они су били Геријева деца, али их је Крис усвојио и направио људе од њих.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар