Због љубави 18 година живи на дрвету

Када га је оставила супруга Македонка, Милија Стојановић се одметнуо у шуму и саградио кућицу у којој живи већ скоро две деценије. Једе змије и пужеве, чита Платона и Шопенхауера.

Србија 02.01.2015 | 17:43

Љубав је ропство по властитој вољи. Овај цитат португалског песника Луиша де Камоиша најбоље описује живот Милије Стојановића (74) из села Дрешнице недалеко од Блаца, који је разочаран због несрећне љубави пре 18 година напустио цивилизацију и преселио се у шуму. Тамо и данас живи у скромној кућици на дрвету.

Мештани Дрешнице кажу да се до последњег шумског човека на Балкану може стићи само пешке. После неколико километара хода по шумским стазама, које у ово доба године више личе на живо блато, стиже се до водопада Голијске реке, поред којег се у крошњи дрвета назире мала дашчана уџерица. У њој старац дуге седе браде већ две деценије вида љубавне ране.

Милија, као сваки прави домаћин, гостима нуди да седну на неки од много пањева, а потом са уздахом креће да говори о својим животним недаћама.

“Иако сам родом из Дрешнице, готово 15 година сам живео и радио у Скопљу. Тамо сам заволео једну прелепу црнку Пацкану Геровску. Она је пре мене имала двоје деце, али мени то није сметало и убрзо смо се узели. Имали смо договор да ми само роди једног наследника”, открива Милија.

“Али, авај, сва моја љубав је била узалудна пошто она није могла да ми је узврати. После годину дана, моја Пацка ме је оставила и развела се од мене. Скрхан и разочаран, вратио сам се у родно село, а тамо сам доживео још већу бол, пошто су ми у кратко време од болести умрли брат, сестра и мајка. Остао сам сам у празној кући”, каже Милија.

Породична трагедија и чињеница да љубав свог живота не може да преболи, нагнали су Милију да се одметне од људи и лек за душу пронађе у буковој шуми.

“Разочарао сам се и у живот и у људе и побегао сам у шуму. Направио сам ову колибу, имам нешто посуђа, издубљено стабло за чување хране и ту сам већ 18 година. Све што чујем су жубор воде и цвркут птица и могу вам рећи да нема веће слободе од самоће. Срце ме и даље боли, моју љубав вероватно никада нећу прежалити, али сам овде нашао мир и не желим никада више да се вратим међу људе. На неки сопствен начин овде сам срећан”, прича Милија.

Он једини контакт са цивилизацијом има када оде у Блаце у библиотеку. Воли да чита филозофију и психологију, па су га мештани зато прозвали Платон из шуме.

“Читам свакодневно већ 18 година, а највише ми леже Платон и Шопенхауер. Уз то сам велики заљубљеник у руску књижевност, поготово Толстоја и Достојевског, који је имао тежак живот као и ја. Многи људи мисле да имају богатији живот од мене јер живе у урбаној средини, а ја ћу их само подсетити на један цитат Максима Горког: “На празном лицу и ожиљак је украс”. Односно, џаба им све ако су празни, а моја душа је и даље пуна емоција, иако је болом скрхана”, каже тај вечити романтик.

Милија је открио и да је својој драгој написао много песама.

“Папир упија тугу, па сам тако стално писао песме о својој несрећној љубави. Најлепша је “Лепотица са Вардара”, у којој је и један од најемотивнијих стихова које сам икада написао: “Вратих се да видим дивне косе те, али лепотице са Вардара ту не беше. Та се изгуби на каменом мосту, у ходу, у народу, у вечитој реци људи”, рецитује Милија.

Као прави шумски човек, овај старац се храни само оним што може да нађе у шуми и упркос томе је изузетног здравља.

“Једем све оно што природа нуди – биљке, печурке, пужеве, змије, корњаче, ракове, али и рибу коју ручно хватам у реци. Није то ништа претерано укусно, пужеви су, на пример, пуни оне слузи, па може да ти припадне мука, ракови тврди, а корњача мора дуго да се кува на ватри. Али мени то прија и хвала богу, изузетног сам здравља, ниједном се нисам обратио лекару, све ово време”, јасан је Милија.

Милија је, када се спустила ноћ, открио и једну велику истину: “Дивље звери никада никога не повређјују без повода. То на овом свету чине само људи”.

Стриц Вуду Попаја
Старац открива и да му је сестрић један познати репер. "Син мог брата је онај музичар Вуду Попај. Чујем од људи да је направио лепу каријеру, али га ја не виђам. У сваком случају ми је много драго, а можда једног дана испева и неку песму о свом стрицу", каже Милија у шали.

И даље ми игра срце за женама
Упркос томе што је већ 18 година у дивљини, Милија не крије да му срце још увек заигра када види неку лепу жену. "Нисам аскета и упркос томе што сам се одметнуо у шуму, и даље волим добро вино и лепе жене. Када сиђем у град по књиге и поред мене прође нека лепотица, срце ми заигра и у овим годинама. После толико година коначно ми се свидела и једна девојка. Зове се Милена, доста је млађа од мене и ради у једној продавници. Ко зна, можда под старе дане нађем нову љубав али једино ако хоће и она са мном у шуму", каже симпатични старац

Извор: Информер