Šeki: Zvezda me prevarila poput majke koja izbaci rođeno dijete iz kuće!

Zaboravljeni intervju Šekularca...Druga Zvezdina zvezda Dragoslav Šekularac je bez sumnje jedna od najvećih legendi crveno-belog tima. Igrač kojem su aplaudirali i klicali, kako navijači domaćih, tako i suparničkih timova. Međutim, uprkos tome što je danas veličan u nebesa od strane čelnika crveno-belih, on se osećao izdanim od strane voljenog kluba, a to je otkrio i u intervjuu 1968. godine za "Plavi vjesnik".

Fudbal 29.12.2015 | 23:40

"Oduvek sam navijao za Crvenu zvezdu, možda zato što je tadašnji naš vođa grupe, neki Aca, bio vatreni zvezdaš, toliko pristrasan da nas je sve zarazio. Kada sam već malo poodrastao, redovno sam odlazio na fudbalske utakmice. Često sam kao mali bežao sa časova da bih igrao fudbal u jednom dvorištu gde su dolazili i dosta stariji ljudi, pa i tadašnji trener Zvezde Miljan MIljanić. Igrao je veoma retko i bio nam je uvek rezerva. Kako se vremena zaista menjaju", počeo je svoje izlaganje Šekularac.

On je dva puta išao na vrata Crvene zvezde u pokušaju da se upiše u njihov klub i zbog toga je plakao nekoliko dana. Tadašnji generalni sekretar Slobodan Ćosić mu je rekao da je još mali i debeo, te da ne može ni da šutne gumenjaču, a kamoli fudbalsku loptu.

"Vrata Crvene zvezde bila su kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar da su me pustili da malo žongliram, da pokažem šta znam. Terali su me čim bi me ugledali. Sve zbog niska rasta, debeljuškasta izgleda i, kako se sada opravdavaju, bezobrazluka što se već tada čitao u mojim očima", naveo je on.

Međutim, tadašnji trener pionira Dimitrije Milojević, čika Mitke, pozvao ga je na trening, kada je on kao omađijan, radio sa loptom šta je hteo.

"Čika Mitke me nije dugo ispuštao. Umeo je da opravda sve moje nestašluke, da mi prašta i da razvije u meni naviku i shvatanje da je nogomet majstorstvo, da se igra mozgom i kolektivno. Veći je podvig nadigrati, nego udariti protivnika".

Šekularac ga je oduvek smatrao fudbalskim ocem, te mu se često javljao razglednicama sa svih krajeva sveta. On mu je čak kupio i televizor od maraka što ih je dobio za prelazak u Karlsruhe.

Ipak, njegova velika prilika je stigla kada je prvi tim Zvezde otišao na turneju po Južnoj Americi, a on ostao u Beogradu. Tada je odlučio da se dokaže i njegove mečeve je gledalo po 15 hiljada ljudi, uprkos tome što je bio omladinac i to je bilo dovoljno da ga Aleksandar Obradović pozove zauvek u prvi tim uz Mitića, Stankovića, Džajića, Spajića i ostale.

"Nikada neću oprostiti Miši Paviću koji me nije tada gledao kao ravnopravnog igrača, već me je na prijateljskoj utakmici u Klagenfurtu uveo u poslednjem minutu. Ušao sam presretan što igram, ali nisam ni dotrčao do centra, a sudac je odsvirao kraj. Plakao sam kao malo dete i nekoliko dana nisam mogao da ga smislim, jer sam verovao da mi je namerno podvalio i napravio me smešnim".

On je stigao u prvi tim Zvezde u vreme kada je divna generacija, puna fudbalskog znanja i talenta doživljavala svoje poslednje dane i spremala se da zauvek ostavi crveno beli dres.

"Samo nekoliko utakmica sam odigrao sa Džajićem, Zlatkoviće, Brankom Stankovićem, Jezerkićem i ostalima, kojima sam se pre nego što sam ostvario svoj najveći san divio i priželjkivao ista zadovoljstva što su ih oni uživali".

Slučajno se dogodilo i da je Šekularcev najveći ljubimac Rajko Mitić morao da mu prepusti dres sa brojem osam koji je godinama nosio, da bi preuzeo četvorku.

"Dobroćudni i uvek dobronamerni i iskreni prijatelj Rale, nije bio nesrećan zbog takve istine. Samo nekoliko puta sam igrao desno krilo, a Mitić desnu polutku. U svim ostalim susretima što su mi godinama donosili slavu, on je nosio dres sa brojem četiri i zahvaljujući svojoj neverovatnoj izdržljivosti i pravom sportskom životu, uspeo je da ostane veliki igrač u drugoj ulozi".

Šekularac priznaje i da su mu najdraže utakmice bile sa fudbalerima Patizana, konkretno sa Vladicom Kovačevićem, jer su to bili dvoboji nadmetanja znanjem i tehnikom, naravno i mozgom. On je uživao i da ga drži Velibor Vasović, možda najsnažniji i fizički najspremniji fudbaler protiv kog je ikada igrao.

Ipak, njegova karijera je naišla na ogromnu prepreku kada se posvađao sa sudijom Pavlom Tumpasom.

"To je bilo u NIšu 1962. godine, kada sam na utakmici sa Radničkim napravio fudbalski skandal. Ošamario sam sudiju Pavla Tumpasa, koji je zaista zaslužio tako nešto, i zbog svega toga kažnjen sa godinu i po dana neigranja. Taj gest me je koštao titule najboljeg igrača u Evropi, koja je pripala Čehoslovaku Masopustu".

Dragan Šekularac je potom pristupio vojsci u nadi da će samo kratko biti odsutan sa terena, ali je tada doživeo sudar i dugo vremena je ležao u gipsu. Zatim ga je zadesila i povreda kičme, koja ga je odvojila od terena u naredne tri godine.

Zvezda je već odustala od njega, pa je otišao u redove Karlsruhea, gde se takođe nije dugo zadržao zbog svađe sa trenerom. A onda je usledeo i poziv Svetozara Kike Popovića da dođe u OFK Beograd.

"Vratio sam se poslednji put u Beograd, iako sam pre toga često obilazio svoj grad, ali ovaj put sa konačnom odlukom da se nikada više ne vratim u taj tuđi grad i u tu hladnu sredinu. Iako sam Miljanu MIljaniću ponudio svoje usluge, oni ih nisu prihvatili. Moja želja i cilj bili su ispunjeni samo jednom, kada sam igrao sa Draganom Džajićem, mojim naslednikom, ali to je bila prijateljska utakmica u malom fudbalu protiv Partizana".

"Kika Popović, čovek koji me je lansirao u fudbalsku orbitu, dao mi je ponudu da za tri miliona starih dinara pređem u OFK Beograd i ja sam je prihvatio. Navikao sam se na novu sredinu i u tome mi je pomogao Miloš Milutinović. Potpomognuti talentovanim dečacima Santračem, Petkovićem i Turudijom, vratili smo gledaoce na Karaburmu".

On je verovao da će u OFK Beogradu ostati još koju godinu, ali se to ipak nije desilo.

"U početku sam priželjkivao da se vratim u Crvenu zvezdu, ali sada sam odustao od tog cilja, jer me je Zvezda zaista prevarila, i to uspoređujem sa detetom koje se sa puta vrati svojoj majci, a ona ga istera iz kuće"

Ipak, Dragoslavova priča je nakon godinu dana završena u Beogradu, pa je ipak otputovao u Ameriku, ali sa jednim snom koji mu se na kratko u budućnosti i ispunio.

"Moji planovi su da se vratim u Zvezdu kao trener najmlađih. Umeću da svu onu ljubav prema lopti i prema fudbalu prenesem na najmlađe, isto onako nežno, pažljivo i ubedljivo, kao što je na mene prenosio moj prvi učitelj - čika Mitke Milojević. Moj fudbalski život je prošao, ali ja još ne odustajem od najvoljenije devize: samo jednom se živi. Živeće Dragoslav Šekularac i dalje za fudbal i verujem da se neću izgubiti ni utopiti.