Шеки: Звезда ме преварила попут мајке која избаци рођено дијете из куће!

Заборављени интервју Шекуларца...Друга Звездина звезда Драгослав Шекуларац је без сумње једна од највећих легенди црвено-белог тима. Играч којем су аплаудирали и клицали, како навијачи домаћих, тако и супарничких тимова. Међутим, упркос томе што је данас величан у небеса од стране челника црвено-белих, он се осећао изданим од стране вољеног клуба, а то је открио и у интервјуу 1968. године за "Плави вјесник".

Фудбал 29.12.2015 | 23:40

"Одувек сам навијао за Црвену звезду, можда зато што је тадашњи наш вођа групе, неки Аца, био ватрени звездаш, толико пристрасан да нас је све заразио. Када сам већ мало поодрастао, редовно сам одлазио на фудбалске утакмице. Често сам као мали бежао са часова да бих играо фудбал у једном дворишту где су долазили и доста старији људи, па и тадашњи тренер Звезде Миљан МИљанић. Играо је веома ретко и био нам је увек резерва. Како се времена заиста мењају", почео је своје излагање Шекуларац.

Он је два пута ишао на врата Црвене звезде у покушају да се упише у њихов клуб и због тога је плакао неколико дана. Тадашњи генерални секретар Слободан Ћосић му је рекао да је још мали и дебео, те да не може ни да шутне гумењачу, а камоли фудбалску лопту.

"Врата Црвене звезде била су као од челика и деловала су као да ми се никада неће отворити. Бар да су ме пустили да мало жонглирам, да покажем шта знам. Терали су ме чим би ме угледали. Све због ниска раста, дебељушкаста изгледа и, како се сада оправдавају, безобразлука што се већ тада читао у мојим очима", навео је он.

Међутим, тадашњи тренер пионира Димитрије Милојевић, чика Митке, позвао га је на тренинг, када је он као омађијан, радио са лоптом шта је хтео.

"Чика Митке ме није дуго испуштао. Умео је да оправда све моје несташлуке, да ми прашта и да развије у мени навику и схватање да је ногомет мајсторство, да се игра мозгом и колективно. Већи је подвиг надиграти, него ударити противника".

Шекуларац га је одувек сматрао фудбалским оцем, те му се често јављао разгледницама са свих крајева света. Он му је чак купио и телевизор од марака што их је добио за прелазак у Карлсрухе.

Ипак, његова велика прилика је стигла када је први тим Звезде отишао на турнеју по Јужној Америци, а он остао у Београду. Тада је одлучио да се докаже и његове мечеве је гледало по 15 хиљада људи, упркос томе што је био омладинац и то је било довољно да га Александар Обрадовић позове заувек у први тим уз Митића, Станковића, Џајића, Спајића и остале.

"Никада нећу опростити Миши Павићу који ме није тада гледао као равноправног играча, већ ме је на пријатељској утакмици у Клагенфурту увео у последњем минуту. Ушао сам пресретан што играм, али нисам ни дотрчао до центра, а судац је одсвирао крај. Плакао сам као мало дете и неколико дана нисам могао да га смислим, јер сам веровао да ми је намерно подвалио и направио ме смешним".

Он је стигао у први тим Звезде у време када је дивна генерација, пуна фудбалског знања и талента доживљавала своје последње дане и спремала се да заувек остави црвено бели дрес.

"Само неколико утакмица сам одиграо са Џајићем, Златковиће, Бранком Станковићем, Језеркићем и осталима, којима сам се пре него што сам остварио свој највећи сан дивио и прижељкивао иста задовољства што су их они уживали".

Случајно се догодило и да је Шекуларцев највећи љубимац Рајко Митић морао да му препусти дрес са бројем осам који је годинама носио, да би преузео четворку.

"Доброћудни и увек добронамерни и искрени пријатељ Рале, није био несрећан због такве истине. Само неколико пута сам играо десно крило, а Митић десну полутку. У свим осталим сусретима што су ми годинама доносили славу, он је носио дрес са бројем четири и захваљујући својој невероватној издржљивости и правом спортском животу, успео је да остане велики играч у другој улози".

Шекуларац признаје и да су му најдраже утакмице биле са фудбалерима Патизана, конкретно са Владицом Ковачевићем, јер су то били двобоји надметања знањем и техником, наравно и мозгом. Он је уживао и да га држи Велибор Васовић, можда најснажнији и физички најспремнији фудбалер против ког је икада играо.

Ипак, његова каријера је наишла на огромну препреку када се посвађао са судијом Павлом Тумпасом.

"То је било у НИшу 1962. године, када сам на утакмици са Радничким направио фудбалски скандал. Ошамарио сам судију Павла Тумпаса, који је заиста заслужио тако нешто, и због свега тога кажњен са годину и по дана неиграња. Тај гест ме је коштао титуле најбољег играча у Европи, која је припала Чехословаку Масопусту".

Драган Шекуларац је потом приступио војсци у нади да ће само кратко бити одсутан са терена, али је тада доживео судар и дуго времена је лежао у гипсу. Затим га је задесила и повреда кичме, која га је одвојила од терена у наредне три године.

Звезда је већ одустала од њега, па је отишао у редове Карлсрухеа, где се такође није дуго задржао због свађе са тренером. А онда је уследео и позив Светозара Кике Поповића да дође у ОФК Београд.

"Вратио сам се последњи пут у Београд, иако сам пре тога често обилазио свој град, али овај пут са коначном одлуком да се никада више не вратим у тај туђи град и у ту хладну средину. Иако сам Миљану МИљанићу понудио своје услуге, они их нису прихватили. Моја жеља и циљ били су испуњени само једном, када сам играо са Драганом Џајићем, мојим наследником, али то је била пријатељска утакмица у малом фудбалу против Партизана".

"Кика Поповић, човек који ме је лансирао у фудбалску орбиту, дао ми је понуду да за три милиона старих динара пређем у ОФК Београд и ја сам је прихватио. Навикао сам се на нову средину и у томе ми је помогао Милош Милутиновић. Потпомогнути талентованим дечацима Сантрачем, Петковићем и Турудијом, вратили смо гледаоце на Карабурму".

Он је веровао да ће у ОФК Београду остати још коју годину, али се то ипак није десило.

"У почетку сам прижељкивао да се вратим у Црвену звезду, али сада сам одустао од тог циља, јер ме је Звезда заиста преварила, и то успоређујем са дететом које се са пута врати својој мајци, а она га истера из куће"

Ипак, Драгославова прича је након годину дана завршена у Београду, па је ипак отпутовао у Америку, али са једним сном који му се на кратко у будућности и испунио.

"Моји планови су да се вратим у Звезду као тренер најмлађих. Умећу да сву ону љубав према лопти и према фудбалу пренесем на најмлађе, исто онако нежно, пажљиво и убедљиво, као што је на мене преносио мој први учитељ - чика Митке Милојевић. Мој фудбалски живот је прошао, али ја још не одустајем од највољеније девизе: само једном се живи. Живеће Драгослав Шекуларац и даље за фудбал и верујем да се нећу изгубити ни утопити.