Шокантна изјава: Жао ми је што их нисам све са списка убио

Тринаестогодишњи ученик ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару у Београду, запрепастио је својим хладнокрвним изјавама после масакра

Србија 04.05.2023 | 22:06

Жао ми што нисам убио све ученике са списка! Хтео сам да се вратим и све их убијем, али ми је у дворишту испао ранац са Молотовљевим коктелима и нисам успео.

Ово је, како Курир незванично сазнаје, у разговору са радницима Центра за социјални рад (ЦЗСР) изјавио дечак (13), који је осумњичен за најгори масакр у Србији. Подсетимо, ученик седмог разреда Основне школе "Владислав Рибникар" на Врачару у Београду, у среду у 8.40 сати ушао је у школу наоружан пиштољима и Молотовљевим коктелима.

Убио је Драгана Влаховића, школског чувара и осморо ђака, седам девојчица и једног дечака, док је шесторо деце ранио, као и наставницу историје. Потом је сам позвао полицију из школског дворишта, представио се именом и презименом, рекао шта је урадио и тражио да дођу по њега. "Ја сам психиопата, морао сам да се смирим", изговорио је, а онда је ухапшен.

Није им било добро

Према речима нешег извора, док је дечак хладнокрвно, без трунке кајања и емпатије према жртвама, говорио о томе како је дуго припремао злочин, као и како је разрадио план и због чега, радници ЦЗСР нису могли да сакрију запрепшћење.

- Њима није било добро док су га слушали - каже извор Курира. Како даље објашњава, посебно језиво је било када је дечак изговорио "да му ни најмање није жао убијених другова".

- Уживао сам док сам слушао њихове крике. Мени је жао што нисам побио све људе са списка, али када сам изашао у двориште да променим шаржер, испао ми је ранац са Молотовљевим коктелима, а њих сам хтео да бацим како полиција не би могла да уђе у школу док не завршим започето.

Онда сам се успаничио и схватио сам да је најбоље да позовем полицију. Спустио сам пиштољ и позвао - наводно је детаљно описао злочин.

Оно што је нарочито шокирало раднике ЦЗСР током разговора са малолетником, јесте и то што је он практично признао да је на неки начин уживао у злочину, да не само да га је свесно планирао, него га је и хтео.

- Дечак је признао да је често гледао криминалистичке филмове, серије, али и документарце о масовним убиствима, чак и оним у школама. Нарочито је био опседнут документарцем "Америчка трагедија", у ком се приказује како мајке жртава пате, али и како мајка убице пати због онога што је њено дете починило.

Тај документарац је гледао више пута и поистовећивао је мајку убице са својом мајком - наводи извор Курира:

Ужива у туђој боли

- Он је мајку убице из документарног филма поистовећивао са својом, јер је сматрао "да она нема саосећања према његовим проблемима". Заправо, хтео је да пате мајке његових убијених другара, али и његова мама. Ту патњу, као и крике уплашене и рањене деце је видео као неку врсту компензације за своју душевну бол.

Наш извор каже и да је дечак сматрао да има проблем са друштвом и околином, односно да он пати због тога што је изопштен и одбачен од друштва.

- Он није био жртва физичког насиља, а питање је да ли је био жртва неког другог облика вршњачког насиља. Он је имао лични осећај да деца из школе не желе да се друже с њим, а његова мама није то схватала и разумела - наводи извор и додаје да је дечак у сваку своју жртву испалио између пет и осам хитаца.

- Није насумично пуцао, пуцао је циљано да убије. У школи је током увиђаја нађено укупно 57 чаура и шест метака - наводи извор.

Не може у затвор

Куриров саговорник каже и да је дечак толико добро планирао овај масакр, да је чак водио рачуна и о својим годинама. Наиме, након хапшења, полиција је запленила дечаков телефон, као и компјутере.

- Он је данима на гуглу истраживао кривични законик, односно која је старосна граница за одлазак у затвор. Због тога је свесно изабрао баш овај тренутак за напад, јер је схватио да деца до 14 година не иду у затвор.

Практично је пожурио да да свог 14. рођендана, који је у јулу, почини злочин како не би могао да буде кривично гоњен - објашњава нам извор и напомиње да је дечак смештен на једну психијатријску клинику.

(Курир)  Фото: Петар Алексић, Немања Николић, Приватна архива