Из родног Ужица Милован пјешке кренуо за Русију

Старини челичне воље, здравља и снаге несвојствене његовим годинама, околности под којим дрхти цијела планета нису дозволиле да предсједнику Русије уручи чутуру са ракијом коју је носио од Ужица до Москве. Милован Милутиновић (72), знан као Ужички Супермен, ипак није могао против више силе.

Занимљивости 19.04.2020 | 19:26

А опет је задовољан, иако му епидемија корона вируса није дозволила да цијелу маршуту згази пјешице, Русима демонстрира своју снагу, па ни да упозна Владимира Путина и поклони му ракију. Од 2.640 километара колико је планирао да препјешачи, на ногама је превалио 2.100.

Онај остатак који је прешао на точковима била је нужда. Да је све испало како је желио не би већ двије недјеље био у својој кући “издржавајући” самоизолацију, него у Русији, припремајући се да оствари сан, преноси Блиц.

Милован је 15. фебруара из родног Ужица кренуо ка Москви, вољан да пјешице дође у руску престорницу и уочи војне параде на Црвеном тргу покаже снагу – да 100 метара, натоварен са 100 килограма цемента, претрчи за мање од 15 секунди. Генералну пробу показне вјежбе имао је у Ужицу пред сам полазак.

Супермен је 2012. пјешачио из Ужица до Лондона и тамо се, у освит Олимпијских игара, уписао у Гинисову књигу рекодра трчећи са теретом. У нову одисеју, названу “Путину у походе”, кренуо је осам година старији. У ранцу у коме је понио најосновније била и чутура за Путина.

– Кроз Србију сам путовао 10 дана, кроз Мађарску и Пољску по 12, кроз Словачку четири, Русију осам. Белорусију сам прешао у камиону, а посљедњих 150 километара до Москве аутомобилом – прича за Блиц Милутиновић.

Прешао је Милован пола Европе у јеку епидемије корона вируса и доживио многе непријатности носећи на леђима монтирану слику њега и Путина. Не зна, каже, када се осјећао нелагодније, да ли када су се склањали од њега, можда зараженог странца или када су се пред њим мрштили због Путиновог портрета. Или кад је наилазио због короне затворене продавнице и ресторане.

– У Мађарској сам ушао у један хотел да преноћим, али ми нису дозволили јер су у хотелу одсели и радници из Украјине. Пољак ме је усред ручка, који сам једва дочекао да коначно поједем нешто кувано, истјерао из ресторана јер баш тада пољска влада забранила рад угоститељима. Истјерао ме је на мећаву толико јаку да нисам знао да нађем пут и да сам заборавио да прекинем телефонску везу са кћерком. Послије ми је мобилни оператер, због дуга који сам направио, искључио телефон. Наредна четири дана сам био без телефона и могућности да се јавим најближима и пратим мапу путева. Наредних 200 километара прошао сам поред 10 хотела и сваки је био затворен. У пољским маркетима су ме гледали попреко због Путинове слике. Руска полиција ме је, мокрог од зноја као да сам из воде изашао, два сата држала на хладном вјетру који им је скидао капе. Док нису провјерили ко сам и шта сам и пустили ме даље, шетао сам напријед – назад десет метара у пречнику да се не смрзнем – препричава Милован Милутиновић.

Једном кроз Русију, каже, зауставили су га на путу и одвели у лабораторију да га тестирају на корону. У градове није свраћао, па је страх од короне виђао само на путевима, свратишима уз њих и на државним границама.

– Двадесет пута сам спавао у хотелима, исто толико пу шумама, јаругама и клупама. Једну ноћ негде кроз Мађарску близу Словачке сам се пробудио и покушао да се окренем, али нека сила ми није дала. Схватих да ме је завијао снихег. Пио сам млијеко и највише јео рибу и хлхеб кога сам остао жељан претходних шест мхесеци држећи дијету. Смршао сам девет килограма и подерао три пара патика – вели он.

На пољској – белоруској граници је прекинут његов сан да цијелу маршуту препјешачи. Од пољског полицајца је чуо да у Белорусију не може ући пјешице.

– Морао сам да се вратим 50 километара назад. На једном паркингу сам случајно видио камион ужичких регистрација и упознао младића који је из Холандије возио 25 тона крушака за Санкт Петербург. Примио ме је у камион и са њим сам, захваљујући возачкој дозволи за све категорије и представљајући се као сувозач, ушао у Белорусију. Цариник је питао возача: “Зашто су ти дали тако старог колегу”, а он им је одговорио: “Процијенили су да треба неко искусан, крушка не може да чека”. Није Бјелорус био наиван, али ме је пустио. Луду срећу сам тада имао. Тек што смо ушли у Бјелорусију, возачу је стигла информација: “Ни преко једне границе више не пуштају двоје у камиону” – сјећа се Ужички Супермен.

Послије свега не може га нико разувјерити да нема равније земље од Пољске и чистије од Бјелорусије и да има мало има дивног народа као што су Словаци.

У кући једног пријатеља у Подмосковљу је провео неколико дана намјеран да ту остане до војне параде, ослушкујући од српске амбасаде у Москви да ли ће му бити омогућено да упозна Путина и покаже му колико је снажан.

– Није било шансе. Ем, нисам имао папире да толико дуго останем, ем је наша амбасада инстирала да се вратим. Са још 150 наших држављана сам се вратио у Србију. Имам обећање амбасадора Мирослава Лазанског да ће ми, ако се створе услови, организовати пут у Москву на параду ако је уопште и буде. Ако не, држим амбасадора за ријеч да ће Путину поклонити ракију коју сам му донио – поручује Милован Милутиновић.

Ето га кући, три пута га дневно зове полиција да провјери да ли се придржава самоизолације. Ако ништа, послужиће му ови докони дани да се посвети књизи и предстојећим испитима. Милован је студент треће године и жели да у наредних шест – седам година докторира физичку културу.

(Српскаинфо)