Бивши борци ВРС на удару несреће и странака

Ко се брине о егзистенцији Срба у Републици Српској који су због наводних ратних злочина одслужили казне затвора и вратили се кући? Да ли су они, послије тога, препуштени сами себи, остављени од околине, али и од предузећа у којима су радили?

Република Српска 24.08.2019 | 20:48 Примјер Радисава Љубинца из рогатичког села Сељани.

“Надао сам се, кад се вратим кући, да ћу сигурно бити поново у фирми, живјети нормално, као и прије. Али, кола су кренула низбрдо, дуго одсуство са слободе, погубљене везе, коме год дођеш за посао пита те за кога си гласао, у којој си странци. Углавном, посла ни на видику”, јада се Љубинац.

Радисав је подстанар у братовој кући. Имао је досад два срчана удара. Супруга му није запослена. Мајка у кревету – непокретна пет година. Мјесечна примања породице су 70 КМ од борачког додатка.

Прије робије био је радник Шумског газдинства „Сјемећ“ из Рогатице.

„Каже ми господин у Газдинству – примио бих те ја на посао поново, али не могу, не да врх. Ко му је тај врх? Друге прилике ми вели, могу те вратити, али нећу. Ето”, каже Љубинац.

Љубинац објашњава да породица преживљава од надничења његове супруге која бере малине, купи кромпире и тако. Вели да му фали десет година до пензије.

Животни услови никакви – немају ни купатила у кући.

„Купамо се у вањском клозету шуми. Срамота је велика када један борац ВРС прве категорије, учесник ратова од 1991. године живи никад горе. Та нам држава, каква је таква, нека је, наша је, али би борце морала више припазити”, закључује Љубинац.

Да ли је случај Радисава Љубинца само изузетак или правило? У сваком случају, и локална и републичка власт морају више рачуна повести о овој категорији њихових грађана.

БН ТВ