Љубав која топи снијег и лед

Супер дека из села Кушићи јуче је препјешачио 20 километара по хладноћи и сметовима од пола метра ивањичког краја, а јуче је и данас ће да понови исто. Разлог – срећа коју ће видјети на лицима унука и дјеце када им у Београд однесе пакете хране.

Србија 11.01.2019 | 07:21 Вукомир Бабић (72) живи у Равној Гори, селу близу Кушића. Ту је јуче оставио пакет хране тежак 20 килограма који је носио на леђима током “шетње” дуге 20 километара.

Каже да је то дио поклона који спрема да када за викенд крене за Београд однесе “сину на насеље”. Он ће тако и сутра и прекосура прећи истом маршрутом, са новим пакетима хране, па онда аутобусом у престоницу.

"Навикао сам ја, није ми тешко, умио је овдје снег да напада и преко метра. Зову ме из Београда да питају како сам, ја се насмијем и кажем да не брину", прича овај супер дека из ивањичког краја.

Снијег је каже њима нормална појава, а да пјешачи може још, наручито када су овакви поводи у питању.



"То је мени мило и топло око срца, сав би лед около могао да истопим", прича овај симпатични старац са осмијехом на лицу.

Снијег у јануару, прича он, нормална је појава па му није јасно око чега се диже толика галама. Деценијама је пјешачио, радио разне послове, а никада у животу код љекара није био. Не зна како је то када неко добије температуру. 

Никад нисам био болестан

"Ја љекару не идем, немам разлога јер никада болестан нисам био. Сваки дан сам пјешачио 10 километара читавих 28 година до посла и толико у повратку. Кад стигнем кући, мало одморим, па онда опет прионем на посао око стоке и домаћинства. Био сам кувар у школи, читав радни вијек са дјецом, показало се да су они најбољи лијек", каже деда Вукомир.

Да им дођем како обичаји налажу

Овај времешни старац живи са супругом у удаљеном ивањичком засеоку. Мало је људи остало у овим руралним подручјима и то су махом старачка домаћинства.

"Сналазимо се како знамо и можемо у овим годинама. Дјецу смо хвала Богу испратили њиховим животним стазама и највише нам душу огреје неки њихов успјех. Питате да ли ми је тешко да пјешачим 20 километара до Кушића и носим ове пакете? Па наравно да није јер сам пресрећан што су се син и снаја скућили и што могу да им дођем на насеље, домаћински, како то наши обичаји налажу", каже Вукомир коме ови километри у 72. години, по снијегу и мразу, нису ни дуги, ни напорни.

(Блиц)