Лукас Ернандез – момак чију причу нисте знали…

Светски првак и Симеонеов војник прича о одрастању без оца, мајци која је подигла њега и брата Теа, избору између Шпаније и Француске, уметности дефанзиве…

Фудбал 20.10.2018 | 00:05 Он је стартни бек светских првака. Момак који је летос био једно од највећих изненађења на Мундијала. Војник који је купио и љубав Чола Симеонеа. Играч који је за кратко време постао један од најпоузданијих дефанзиваца света.

Зове се Лукас Ернандез и за само шест месеци је прешао пут од играча којег нико није стављао у први план до једног од најцењенијих бекова планете. Леви бек репрезентације и Француске је некако изненада доспео у жижу иако је дуго на фудбалској цени. Ово му је пета сезона…

Атлетиковом првом тиму је прикључен 2013. пошто је као десетгодишњак дошао у омалдински погон и у њему провео седам година. Имао је само 17 година када га је Симеоне убацио у први тим Ателтика да тренира и учи. Дебитовао је за са непуних 19 година у Купу краља и са тим именом и презименом је деловао као још један од многих младих Шпанаца који ће се тешко изборити за шансу у првом тиму.

Ипак, прво по чему је Лукас Ернандез упао у очи је то што са тим именим и презименом, он и није Шпанац већ Француз. Рођен је у Марсељу где је његов отац играо као штопер од 1995. до 1997. Касније је Жан Франоса Ернандез играо једну сезону и за Атлетико Мадрид, али није оставио неки траг због којег би га памтили.

Међутим, оставио је синове који ће га дебело надмашити. Лукаса и Теа. А Лукас открива да их је заиста оставио и да се више никада није јавио.

“Прошло је 12-13 година откако смо се чули.  Није ме позвао ни после Мундијала. Сада када сам постао отац, још сам свеснији шта је урадио и на каквом је испиту пао. Ако се сутра случајно сретнемо, поздравићу га, можемо и да причамо, али… Једно сам сигуран – никада не бих могао да оставим своје дете. Ни за шта на свету. Ако будем морао да спавам испод моста за своје дете, то ћу и урадити”, открива Лукаспричу ове занимљиве породице.

Жан-Франсоа је једног летњег дана 2011. године само нестао. Његов пријатељ и некадашњи тренер Франк Паси је то касније описао.

“Само ми се јавио да иде на Тајланд и од тада дуго времена ништа нисам чуо о њему. Лукас и Тео су били мали, а он је отишао не оставивши ни адресу. Био је у дуговима. Тек после неколико година сам га случајно срео на Тајланду где држи неки локал”, каже Паси.

Дечаци су остали са мајком у Мадриду.

“Мајка је та која нас је одгајила, која нас је окренула фудбалу. Радила је по не знам колико сати дневно да ни нас прехранила. То што смо постали је захваљујући њој”, каже Лукас.

Као старији брат је покушавао да надокнади очинску фигуру млађем Теу.

“Постављао сам се као старији брат, са заштитиничком улогом. Имали смо неке компликоване моменте. Нисмо се раздавајали, увек сам био ту за њега и та веза је увек била јака. Као двојица најбољих пријатеља. И данас смо јако повезани”.

Тео је такође прошао Атлетикову школу и када је експлодирао на позајмици у Алавесу, одлучио је да изда клуб и пређе у Реал Мадрид. А тражила га је и Барселона. Била је то један од већих летњих сапуница. Старији брат се томе противио, али је Тео био тврдоглав. У Реалу се није снашао и данас је на позајмици у Реал Сосиједаду. Лукас је остао веран Атлетику и исплатило му се. Као и када је изабрао Француску пре Шпаније која га је такође звала.

“Шпанија ми је дала све. Ту сам одрастао. Ту живим, мој син је рођен ту, жена ми је Шпанкиња, говорим шпански боље него француски… Али волим Француску и са њом сам постао светски првак. Моја мајка живи у Француској, тако да имам две земље. Дуго у Француској нису знали ни да постојим. Али једног дана ме је селектор Дешан позвао и рекао ми да у глави има место за мене. Одмах сам рекао “да” јер нисам могао да одбијем Француску. То ми је био дечачки сан”.

Лукас Ернандез је тип играча којег тренери воле. Поуздан бек којег је ђаволски тешко проћи, али опасан и у нападу, прекидима… Никад се не предаје, типичан је пример Симеонеовог ратничког Атлетика у којем је прошле сезоне постао стандардан. Прве три сезоне му је Чоло давао шансу на кашичицу и постепено га челичио. Сада је једна од најјачих карика Атлетиковог бедема.

“Увек сам био такав. Као клинац сам био борбен. Можда вам звучи чудно, али уживам у томе да се браним. Многи воле да дају голове, али моје је задовољтво да узмем лопту противнику из ногу. То је мој начин живота. У Атлетику смо навикли да се добро бранимо. Сличан је случај и у репрезентацији Француске. Данашњи фудбал је такав – мораш да знаш да се браниш. Победници нису они са већим поседом лопте, већ они који приме гол мање од противника. Симеоне и Дешан су ту слични. Једино им је победа битна. И у праву су. Начин није битан, само се победници памте”.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес