Lukas Ernandez – momak čiju priču niste znali…
Svetski prvak i Simeoneov vojnik priča o odrastanju bez oca, majci koja je podigla njega i brata Tea, izboru između Španije i Francuske, umetnosti defanzive…
Fudbal 20.10.2018 | 00:05
Zove se Lukas Ernandez i za samo šest meseci je prešao put od igrača kojeg niko nije stavljao u prvi plan do jednog od najcenjenijih bekova planete. Levi bek reprezentacije i Francuske je nekako iznenada dospeo u žižu iako je dugo na fudbalskoj ceni. Ovo mu je peta sezona…
Atletikovom prvom timu je priključen 2013. pošto je kao desetgodišnjak došao u omaldinski pogon i u njemu proveo sedam godina. Imao je samo 17 godina kada ga je Simeone ubacio u prvi tim Ateltika da trenira i uči. Debitovao je za sa nepunih 19 godina u Kupu kralja i sa tim imenom i prezimenom je delovao kao još jedan od mnogih mladih Španaca koji će se teško izboriti za šansu u prvom timu.
Ipak, prvo po čemu je Lukas Ernandez upao u oči je to što sa tim imenim i prezimenom, on i nije Španac već Francuz. Rođen je u Marselju gde je njegov otac igrao kao štoper od 1995. do 1997. Kasnije je Žan Franosa Ernandez igrao jednu sezonu i za Atletiko Madrid, ali nije ostavio neki trag zbog kojeg bi ga pamtili.
Međutim, ostavio je sinove koji će ga debelo nadmašiti. Lukasa i Tea. A Lukas otkriva da ih je zaista ostavio i da se više nikada nije javio.
“Prošlo je 12-13 godina otkako smo se čuli. Nije me pozvao ni posle Mundijala. Sada kada sam postao otac, još sam svesniji šta je uradio i na kakvom je ispitu pao. Ako se sutra slučajno sretnemo, pozdraviću ga, možemo i da pričamo, ali… Jedno sam siguran – nikada ne bih mogao da ostavim svoje dete. Ni za šta na svetu. Ako budem morao da spavam ispod mosta za svoje dete, to ću i uraditi”, otkriva Lukaspriču ove zanimljive porodice.
Žan-Fransoa je jednog letnjeg dana 2011. godine samo nestao. Njegov prijatelj i nekadašnji trener Frank Pasi je to kasnije opisao.
“Samo mi se javio da ide na Tajland i od tada dugo vremena ništa nisam čuo o njemu. Lukas i Teo su bili mali, a on je otišao ne ostavivši ni adresu. Bio je u dugovima. Tek posle nekoliko godina sam ga slučajno sreo na Tajlandu gde drži neki lokal”, kaže Pasi.
Dečaci su ostali sa majkom u Madridu.
“Majka je ta koja nas je odgajila, koja nas je okrenula fudbalu. Radila je po ne znam koliko sati dnevno da ni nas prehranila. To što smo postali je zahvaljujući njoj”, kaže Lukas.
Kao stariji brat je pokušavao da nadoknadi očinsku figuru mlađem Teu.
“Postavljao sam se kao stariji brat, sa zaštitiničkom ulogom. Imali smo neke komplikovane momente. Nismo se razdavajali, uvek sam bio tu za njega i ta veza je uvek bila jaka. Kao dvojica najboljih prijatelja. I danas smo jako povezani”.
Teo je takođe prošao Atletikovu školu i kada je eksplodirao na pozajmici u Alavesu, odlučio je da izda klub i pređe u Real Madrid. A tražila ga je i Barselona. Bila je to jedan od većih letnjih sapunica. Stariji brat se tome protivio, ali je Teo bio tvrdoglav. U Realu se nije snašao i danas je na pozajmici u Real Sosijedadu. Lukas je ostao veran Atletiku i isplatilo mu se. Kao i kada je izabrao Francusku pre Španije koja ga je takođe zvala.
“Španija mi je dala sve. Tu sam odrastao. Tu živim, moj sin je rođen tu, žena mi je Špankinja, govorim španski bolje nego francuski… Ali volim Francusku i sa njom sam postao svetski prvak. Moja majka živi u Francuskoj, tako da imam dve zemlje. Dugo u Francuskoj nisu znali ni da postojim. Ali jednog dana me je selektor Dešan pozvao i rekao mi da u glavi ima mesto za mene. Odmah sam rekao “da” jer nisam mogao da odbijem Francusku. To mi je bio dečački san”.
Lukas Ernandez je tip igrača kojeg treneri vole. Pouzdan bek kojeg je đavolski teško proći, ali opasan i u napadu, prekidima… Nikad se ne predaje, tipičan je primer Simeoneovog ratničkog Atletika u kojem je prošle sezone postao standardan. Prve tri sezone mu je Čolo davao šansu na kašičicu i postepeno ga čeličio. Sada je jedna od najjačih karika Atletikovog bedema.
“Uvek sam bio takav. Kao klinac sam bio borben. Možda vam zvuči čudno, ali uživam u tome da se branim. Mnogi vole da daju golove, ali moje je zadovoljtvo da uzmem loptu protivniku iz nogu. To je moj način života. U Atletiku smo navikli da se dobro branimo. Sličan je slučaj i u reprezentaciji Francuske. Današnji fudbal je takav – moraš da znaš da se braniš. Pobednici nisu oni sa većim posedom lopte, već oni koji prime gol manje od protivnika. Simeone i Dešan su tu slični. Jedino im je pobeda bitna. I u pravu su. Način nije bitan, samo se pobednici pamte”.
Izvor: mozzartsport
FOTO: Action images
Komentari / 0
Ostavite komentar