ТСГ Хофенхајм - Прича о непобједивим сељацима...
Хофенхајм је био само обичан аматерски клуб док његов некадашњи фудбалер није решио да инвестира богатство и потпуно му промени судбину. Данас се налазе у врху Бундеслиге, с најмлађим тренером у историји немачког фудбала који једини уз Зинедина Зидана није доживео пораз у првом делу сезоне...
Фудбал 05.01.2017 | 23:45
Размислите мало.
На кеца ће многи од вас рећи да је шампион Европе и света Реал из Мадрида један од њих, а они који мало помније прате Бундеслигу одмах ће се сетити и јунака наше данашње приче, фудбалера маленог Хофенхајма који је ове јесени освежио европски фудбал. Заправо, ово су једина два клуба која не знају за пораз у текућој сезони, а док је Краљевски клуб убедљиво први у Примери, ТСГ је задовољан и петим местом у Бундеслиги са скором од шест победа и десет ремија.
Дуго се игра фудбал у Хофенхајму. Још од 1899. године и некако је било време да тај клуб збаци са себе окове сеоске просечности и вине се у фудбалске висине. Али ништа се у Немачкој не ради преко ноћи, па ни успон овог клуба неће доћи тек тако, већ ће се он примећивати у годинама које нас чекају. Запамтите то. Једну од неколико важних цигли у изградњи великог Хофенхајма тренутно убацује Јулијан Нагелсман, момак од само 29 година, који је далеко познатији широм света него било који његов фудбалер.
Прошлог марта, док је Хофенхајм био последњи на табели у Бундеслиги, дошао је да их спасе, а само девет месеци касније, на Божић 2016, отишао је као један од највећих проспекта у немачком фудбалу и тренер којег једног дана сигурно чека клупа Бајерна, Дортмунда или неког другог великана. За многе је његов долазак у Хофенхајм био знак наивности једног малог богатог сеоског клуба, а Нагелсмана су доживљавали као срећног добитника на лутрији који је залутао у елитни немачки фудбал. Међутим, резултати су показали нешто сасвим друго, да је потез његовог довођења само корак напред у трансформацији Хофенхајма из малог у велики клуб, у пажљиво скованом плану који се спроводи већ две пуне деценије.
Многи би клубови у позицији Хофенхајма ангажовали ватрогасца, скупог тренера с јасним планом – избећи испадање у Цвајту по сваку цену. Међутим, клуб из руралног дела области Баден-Виртенберг указао је поверење младом човеку, дао му дугорочни уговор с јасним планом да улажу у будућност без обзира на чињеницу шта следећих шест месеци доноси.
Смештен у селу од само 3.000 становника, ТСГ Хофенхајм је настао 1899. године, а током већег дела свог фудбалског живота најчешће је доспевао до пете немачке лиге, све до почетка 21. века када је један обичан члан клуба одлучио да уложи паре у нешто чему је целим срцем припадао од малих ногу. Дитмар Хоп, милијардер и оснивач немачке мултинационалне софтверске компаније САП, одрастао је у том селу, али и наступао за ТСГ у млађим категоријама. Његова финансијска ињекција, била је катализатор невероватне трансформације од Крајслиге А (сеоски ранг такмичења, девета лига) до Бундеслиге за 18 година.
Мало након Другог светског рата, 1945. године, ТСГ Хофенхајм је заживео као модеран клуб након што су се фузионисали локални гимнастички клуб (Турнвереин Хоффенхеим Гyмнастицс Цлуб) и Фудбалско друштво Хофенхајм (Фуссбаллвереин Хоффенхеим). Клуб је одмах започео такмичење у Крајскласи, најнижем рангу у немачкој фудбалској хијерархији, и деценијама је играо тамо, све док није уследила реорганизација лига која је Хофенхајму омогућила промоцију у више рангове. Повратак већ споменутог Хопа у клуб, човека који је био нападач у млађим данима, условио је рапидан напредак, па су за шест сезона прескочили три ранга.
Хоп је у старту ставио свима до знања да намерава дугорочно да остане у свом клубу, па је одмах изградио нови стадион са 5.000 седећих места, у који је уложио своје богатство и који је завршен до прославе стогодишњице Хофенхајма 1999. Номинално, стадион је добио име „Дитмар Хоп” (човек је дао сам своје паре за његову изградњу), а званично је отворен утакмицом с моћним Бајерном из Минхена за који су тада наступале звезде попут Оливера Кана, Лотара Матеуса, Стефана Ефенберга, Мемета Шола, Биксентеа Лизаразуа и Ђованија Елбера. Без обзира што су били амбициозни и што се нови Хофенхајм рађао тако рапидно пред њима, навијачи овог клуба сигурно нису тада слутили колико ће брзо доћи времена да утакмице с оваквим тимовима постану уобичајене, сваке друге недеље.
Нови стадион представљао је приказ тотално промењеног имиџа новог клуба, који је од аматерске сеоске екипе постао професионални клуб који прати модерне токове. Сталне промоције 2000. и 2001. године, условиле су Хофенхајмов успон до Регионалне лиге, која је само један ранг ниже од Цвајте, предсобља за обећани свет и немачку позорницу највећих – Бундеслигу. Природно, интерес локалних људи за клуб је порастао. Просечну посету од 300 гледалаца најпре су дуплирали на 600 и то 2000. године, а само сезону касније, после сјајне серије победа, на мечевима Хофенхајма се скупљало и по 1.500 људи, што је био најбољи показатељ реалних и даље дубоко руралних корена овог клуба.
Ипак, тренд раста самог клуба, али и посете на утакмицама, доживео је експлозију у четвртој лиги. У покушају да се изборе с проблемом непопуларности, челници клуба су почели да доводе играче са врхунским искуством, уместо тима састављеног искључиво од локалних фудбалера. Опет, Хофенхајму није било лако, мучио се и изгледало је да су доласком до овог ранга достигли свој лимит, који, без обзира што је можда било фрустрирајуће по челнике клуба, био импресиван ако имамо у виду величину, историју и инфраструктуру.
Хоп је, међутим, одлучио да искористи врлине које су га довеле до богатства, плански рад, како би довео професионални фудбал у целу област Рајн-Некар. Његова идеја је била да створи конгломерат од три јака тима који би чинили: Хофенхајм, затим њихове регионалне комшије Асторија Валдорф и Сандхаузен. Али упркос његовим намерама, локални клуб Хајделберг 06 није никада заживео зато што су преостала два тима минирала све договоре из неколико разлога. Најчешћи проблем били су неспоразуми око стадиона, као и чињеница да би Сандхаузен и Асторија били филијале новог клуба иза којег би стајао Хофенхајм.
Потцењени, Хоп и Хофенхајм кренули су даље сами у потрагу за промоцијом у професионални фудбалски ранг. Општа атмосфера великих промена током сезоне 2005/2006 донела је касније велики напредак у стручном усавршавању клуба. Главни тренер Ханси Флик (који је 2014. био први помоћник Јоакима Лева у походу на титулу шампиона света у Бразилу) остао је без посла, јер није успео да одведе Хофенхајм до треће лиге, а његов заменик Лоренц-Гентнер Кестнер доживео је исту судбину на крају поменуте сезоне.
Био је то повод за одлучан корак напред клуба и власника који се није задовољавао битисањем у четвртом рангу. Лета 2006. године Дитмар Хоп је као првог тренера запослио Ралфа Рангника. Подсетимо, то је човек који је у протеклом периоду доживео велики успон као најзаслужнији за успехе Лајпцига у којем данас обавља функцију спортског директора. Некадашњи тренер Штутгарта, Хановера и Шалкеа, с којим се чак борио и за титулу с Бајерном, био је прави човек за Хофенхајм који је показао сву озбиљност амбиција богатог газде. Скројевиће из руралних крајева покрајине Баден-Витенберг више нико није смео да игнорише.
Рангник је са собом донео велика очекивања која су потпуно преточена у успехе, јер је већ у првој сезони с њим на челу обезбеђен пласман у трећи ранг. Клуб је тада и званично био спреман да се бори са великим дечацима, оно ТСГ је избачено из имена клуба, јер је, наводно, давало клубу претерано рурални имиџ и старомодни призвук. А није се само радило о имену. Комплетан имиџ тима морао је да буде промењен, јер је Хофенхајм чекао скок на велику позорницу.
Хоп је успео да стави на право место свој план, с великим нагласком на производњу младих фудбалера, који би био немогућ да није било адекватног прилива новца из неколико извора. У фудбалу, једина ствар коју новац не може да купи је љубав. С обзиром на ранију опскурну приороду овог клуба, већина у свету немачког фудбала – навијачи, противници, тренери и новинари – нису били благонаклони према Хофенхајму, нити су га доживљавали као референтну тачку у тамошњем фудбалу. Презир према њима порастао је када су почели да заузимају места много традиционалнијим клубовима од њих.
А ако је негде бреме традиционалног клуба претешко, онда је то у Немачкој. Готово сви клубови су од стране коментатора, играча, навијача и новинара окарактерисани као „Традитионсвереин” што је знак части. То је у супротности с клубовима као што су Хофенхајм, РБ Лајпциг лии Инголштат, које сви генерално сматрају за „пластичне” клубове који су често на мети противничких навијача, тренера… Како је Хофенхајм постајао значајнији, тако се повећавала и контроверза која га је пратила. Хоп је стално поређен сРоманом Абрамовичем, а бранио се, и и те како имао право, чињеницом да Рус није провео 15 година у Челсију правећи га ни из чега као он. Ствари су толико отишле далеко да је Хоп написао отворено писмо челницима Фудбалског савеза Немачке с апелом да се заустави отворена „дискриминација” према његовом клубу и затражио да се она убудуће третира као и сваки други случај расизма.
На терену Рангник и Хофенхајм нису имали намеру да се предуго задржавају ни у Цвајти, већ су свим снагама јурили пласман у Бундеслигу. Рангник је убрзо довео квалитетне фудбалере као што су Демба Ба, Карлос Едуардо и Чинеду Обаси, којима је требало врло мало да се укомпонују у моћну машину. Није ни чудо што је Хофенхајм на крају сезоне 2007/2008 из првог покушаја ушао у Бундеслигу, само 18 година након што је играо аматерски фудбал у деветом немачком рангу.
И чим су се дочепали елите, ниједном нису погледали иза себе, настављајући сјајну навику да играју најбоље у својој првој сезони од промоције. Није им требало времена да се навикавају на друштво најбољих, нити су то желели, Рангников тим је летео по теренима и просто цепао противнике директним нападачким стилом фудбала. Играли су просто – ако противник да два гола, ми ћемо три, четири или пет. Нападачки трозубац Демба Ба, Чинеду Обаси и Ведад Ибишевић блистао је у првој половини сезоне, када је постигао чак 42 поготка на 17 утакмица, што је Хофенхајму донело незваничну титулу јесењег шампиона испред Бајерна из Минхена, због боље гол-разлике.
Иако је природа овог клуба, који се уздигао захваљујући Хоповом богатству, сметала многим навијачима, истински љубитељи фудбала нису могли да одоле витешком духу који је красио овај тим. Из недеље у недељу, код куће и на гостовањима настављали су да изненађују, да побеђују фаворите и руше раније установљени поредак у Бундеслиги. Нису били омиљени други тим многима, али су постали много више гледани кроз призму фудбала него кроз призму новца. И није се све у том тиму вртело око нападача. Рангниковнесумњиво најбољи фудбалер био је Бразилац Луис Густаво који је као 20-годишњак стигао из Коринтијанса за само 1.000.000 евра. Мирни и технички надарени везиста брзо је постао симбол Хофенхајмовог бундеслигашког живота, који је блистао у комбинацији са Сејадом Салиховићем, Босанцем с ретко квалитетном левицом којој се лопта просто радује.
Прва половина те дебитантске сезоне у Бундеслиги била је јединствени тренутак Хофенхајмове експлозије, а зимска пауза дошла је у изузетно незгодном тренутку. Не само што су испали из колосека после месец дана паузе, већ су навукли на себе и проклетство, па је Ибишевић, водећи стрелац у том тренутку са 18 голова на 17 утакмица, покидао лигаменте колена на пријатељској утакмици. Због те повреде није га било у пролећној полусезони. Њихова форма је пала, па је на крају Хофенхајм с првог места у децембру, мај дочекао на седмом, што је опет био велики успех за тим који је тек ушао у елиту. Ипак, остаће упамћено да су тог пролећа везали 12 утакмица без победе.
Упркос чињеници да никада касније није достигао те висине, Хофенхајм је успео да се устали као стабилан бундеслигаш из средине табеле чији су играчи почели редовно да добијају позиве у репрезентацију Немачке. Међутим, како је осећај стабилности и напретка клуба из Синсхајма почео да се осећа - уследио је шок. Бесан због одлуке руководства да продаЛуиза Густава Бајерну – што је било логично, јер би се добро зарадило – Рангник је одлучио да истог дана поднесе оставку. Неопозиву.
Иза тренерових леђа Хоп је преговарао с Бајерном око продаје Бразилца, а Рангниковаамбиција била је много већа, да Хофенхајм не буде обичан бундеслигашки клуб, већ да се такмичи на међународној сцени с највећим европским клубовима. И упркос чињеници што је Хоп делио ту визију, није могао да се одупре свом њуху за бизнис који му је увек говорио да је профит важнији од снова. Ваљда зато и има милионе евра на рачуну...
Од одласка Рангника – који је овај клуб довео од четврте лиге до елите за само три године и који је драматично напустио Хофенхајм почетком 2011. године – до данас, променило се шест тренера, а последњи кога су запослили је 29-годишњи Јулијан Нагелсман. Његово ангажовање представљало је повратак Хопа и самог клуба оригиналном клупском коду: да буде стециште и талентованих професионалаца. Овом клубу се мора скинути капа на поверењу које су указали Нагелсману, који је тренерску каријеру започео као тренер млађих категорија 2008. после константних проблема с повредама колена због којих је завршио играчку каријеру у 20. години.
Пре доласка у Хофенхајм, Нагелсман је био познат као надарени тренер. Радио је као помоћник Томаса Тухела у Аугзбургу (са 21 годином), а чак је и Бајерн у лето 2015. желео да га ангажује као тренера кадетског тима, с очигледним планом да му једног дана укаже шансу на клупи првог тима. У Хофенхајму су били свесни да Бајерн не нуди посао сваком, па су реаговали муњевито и понудили Нагелсману трогодишњи уговор.
И сјајно је млади стручњак искористио указану шансу. Готово да боље није могло.
Након преузимања претпоследњег тима на табели кренула је експлозија Хофенхајма. Преузео их је када су били на 17. позицији, са само две победе после 20 одиграних кола, да би их у финишу сезоне предводио до сјајног скора од седам победа, два ремија и пет пораза и 23 освојена бода, што је било довољно за опстанак.
Онда је дошло минуло лето и паметне инвестиције у не тако познате играче као што суСандро Вагнер (најбољи Немац међу голгетерима ове јесени са девет голова) или Карем Демирбај, Турчин који идеално пакује голове саиграчима. Ту су и репрезентативци Немачке, штопер Никлас Зиле и везиста Себастијан Руди, који од лета каријеру настављају у великом Бајерну, а сви они постигли су велике успехе зато што их је Нагелсман сјајно упаковао у компактну целину. Без горчине пораза одиграли су јесен (шест победа и десет нерешених мечева), а реми с Бајерном у Минхену (1:1) и она левица Демирбаја, били су показатељ повратка старог шмека Хофенхајма. Сељачког Хофенхајма који живи свој специфични живот.
Сада нам остаје да видимо да ли ће дугогодишњи сан Дитмара Хопа на крају бити остварен. Једна ствар је сигурна: ангажовање Нагелсмана има потенцијал да изгради традиционалне стубове постојања, за којим је овај клуб одувек жудио...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар