Анализа: Ибро није хтио пара...!

Ибрахимовић није ниједан фудбалер, јер ниједан фудбалер никада неће бити Ибрахимовић!

Фудбал 28.03.2016 | 00:00

Може се лако замислити како је Златан Ибрахимовић реаговао на вест коју су јуче пренели светски медији, да је лично најмоћнији Кинез, премијер Си Ђинпинг, аминовао понуду од 75.000.000 евра на годину, само да се Швеђанина доведе у експазионистичку азијску земљу.

„Каква бре, јаране, Кина?“, гарант се насмејао Босанац у њему, онако штетно као што уме да се урокљивим погледом искези у фацу противнику који га изнервира, због чега овај има ноћне море и почиње да гугла постоји ли лек за балканску црну магију; па је Швеђанин у њему послао поруку са смајлијем који се плази свом агенту и заштитнику Мину Рајоли, а онда је нападач у њему наставио да у својој глави осмишљава априлско бомбардовање Етихада, пре него што читава планета почне ситно да одбројава до истека његовог уговора у Паризу.

Уговора који би сваки други фудбалер, сем Ибрахимовића, лако продужио – тамо је краљ, тамо је безбрижан, тамо се титула осваја без муке, а паре капљу брже него нафта у буриће у пустињи – али Ибрахимовић није сваки други фудбалер.

Ибрахимовић није ниједан фудбалер, јер ниједан фудбалер никада неће бити Ибрахимовић.

Макар зато што, хајде да будемо искрени, није уопште немогуће да се због Златана она Ајфелова кула извади из лежишта, прода у старо гвожђе, а да тамо, на Пољима Марса, као на Маунт Рашмору, никне огромна босанска глава, као доказ да је Француска опет окупирана, први пут у овом веку...

Кинези? Ма не буди папак, ти који си то написао, и ти који си у то поверовао, мада је највећи папак у целој причи Кинез којем је то пало на памет...

Има она песма Забрањеног пушења (ваљда паралеле с поезијом Сеја Сексона и акордима Доктора Карајлића толико лако налазе пут у текстове о фудбалу јер су и они много волели фудбал?), са њиховог најбољег албума „Док чекаш сабах са шејтаном“ (1985, две године пошто су се у Малмеу, у туђини, развели Шефик Ибрахимовић из Бијељине и Јурка Гравић из Шкабрње), кад надарени хармоникаш Ибро оде у свијет и постане популаран, али не може да заборави своју махалу и онда одбије све те милионе које му нуде „синановци“ и људи у белим мерцедесима.

Махала је завидна, као и свака провинција, махала не разуме да неко неће да „буде с Бреном“ или да неко не жели 75.000.000 евра по сезони, бруто, без пореза и доприноса, па махала оговара хармоникаша Ибру.

„Ибро није хтио пара, Ибро ће вазда бит фукара“, каже заједљива кафана.

Па и истина је, овај Ибро са репом на глави и целокупним неексплодираним контигентном мина из последњег рата у ногама, никад није хтио само пара. Ибри, веселом хармоникашу на зеленом правоугаонику (кад ухвати онај волеј „око тела“, не изгледа ли то као растегнута хармоника, пре „туша“?) важније су неке друге ствари, а то што се испоставило да то што он ради и то што он уме баш кошта, па добро, ваља се од нечега живети...

Али никако по сваку цену и никако на првом месту. Није Ибрахимовић Лавеци, ни Тешеира, ни Џексон Мартинез, и ко су већ све ти нови легионари на Далеком, Предалеком истоку; није ни важно како се зову, уосталом, њихова имена ћемо брзо заборавити, ниједан од тих експеримената није био дугог даха нити се срећно завршио по све – не можеш силом натерати камилу кроз иглене уши, не можеш на силу увести фудбал у Кину, ма колико да имаш милијарди јуана, стечених у смогу, загађењу, суициду радника и малолетничком раду...

Не можеш, па то ти је.

А посебно не можеш натерати оног који је увек слушао своју главу и срце, чак и ако је то било у корист своје штете, као онда када га је на првом тренингу на зуб узео Пеп Гвардиола, као онда када није схватио спартанску дисциплину Ћавија, Инијесте и Месија или када је описао, њему предосадну, игру Каталонаца као „додај, додај, додај, Меси, Меси Меси“... (О свим детаљима обавезно консултовати, наравно ако већ нисте, Ибрахимовићеву ауторизовану аутобиографију, једну од пет најбољих фудбалских књига свих времена.)

Златан у себи сабира све оно што је лоше с данашњим фудбалом, и потом га потире свим оним што је добро, ма шта добро, генијално. Он јесте размажена звезда под командом и залеђином Мина Рајоле, али је звезда са покрићем, за разлику од 90 одсто оних који су умислили да толико вреде.

Ибро је суперстар са покрићем, шмеком, балканским вицем, са арогантношћу и дрчношћу, да, али и са свешћу где је грешка у систему и како може да је, попут најбољег хакера или диктатора, преусмери у своју корист.

„Ако смо пали били смо паду склони“, каже песник. Ако Ибра извлачи уши, удара шамаре и уврће руке светским медијима, то је зато што они то желе и траже, мазохистички или сензационалистички, свеједно. Медији желе да понизе некога, али још више уживају у томе да они буду понижени, а Златан им великодушно излази у сусрет – половина његовог карактера је заиста бунтовништво, али без јалијашења, друга половина је прављење дернека ради дернека, онако баш балкански...

И докторски, пошто је, а ускоро ће му бити 35, мало играча који могу да му изађу на црту, не само фудбалски, него и по физичкој спреми. Циници и мрзитељи његовог лика и дела, који му пречесто помињу порекло и физички изглед, рећи ће да је то зато што је током каријере умео да се штеди и што није хтео да запиње кад му се није хтело запињати; али то је тек мали део истине, тек фуснота која га чини, па, јбг, Златаном.

Па где ће друго овог лета него у Енглеску?

Да, баш тамо где се заклео да никада неће отићи; пре равно две године, пред онај први сусрет Челсија и ПСЖ-а који као да су предодређени једно другом у Лиги шампиона, Златан је рекао да га Премијер лига не занима, да ни када окачи маказице о клин неће зажалити што неће играти тамо, али то је, тек сада схватамо, било тек мување, рани флерт, порука која удара чежњу, и можда је време да се непобитна међусобна привлачност најзад оконча макар једном ноћи, пардон сезоном, пуном страсти, телесних излучевина и изгужваних плахти...

Ибрахимовић у Енглеској... Какав спектакл у најави.

Када он после пораза ПСЖ-а може да једног Давида Луиза или Хавијера Пастореа ућутка само погледом, да им забрани да дају изјаве, или да насред утакмице у Трои пошаље Ван дер Вила не у свлачионицу, него директно кући, да прекине и тренинг ако му се учини да се неко понаша недостојно; замислите шта би радио прегласним, превише самозадовољним, набеђеним, памперисаним фудбалерима на Острву, који некада заиста изгледају као да их је баш брига.

Погледајте само тим Ситија и Јунајтеда ове године, о оним добро плаћеним битангама као што су првотимци Астон Виле или Њукасла да и не причамо: на страну и упитни квалитет, то је без срца, то је без душе, то је без жеље за победом и без осећаја одговорности према онима који су платили карте и упослили дланове; Ибрахимовић то не би трпео.

Нико није тако беспоштедан и тако непоштен као енглески таблоиди, али имали су ти новинари и квазиновинари срећу што су ретко наилазили на себи равне: играчи се пречесто понашају као миш који сам пада у замку, и медијима не остаје ништа друго него да их дигну на спрдњу; Ибрахимовић ће уживати у томе да спарингује, размењује ниске ударце са папарацима и уредницима, да их шаље тамо где сунце не сија, да их сочно опсује ако то буду заслужили... А заслужиће.

Само, где?

Сити не долази у обзир, то је ваљда јасно од оне лоше темпиране конференције када је саопштено ко ће бити нови менаџер актуелног и ускоро бившег шампиона; Јунајтед је некако сувише очекиван избор, посебно ако је истина то што се прича за Муриња, био би то пространи аутопут за човека који је вазда волео ходати по жици, мада би и пре августа био слављен као нови Краљ Ерик; на Челси је можда и најмања квота, било да дођу Конте или Алегри; Тотенхем не изгледа као тим који би га могао заинтересовати, ма колико да се труде и ма колико под Покетином играју сјајан фудбал (мада, од дуета Кејн - Ибрахимовић дословно иде вода на уста); Ливерпул нема толико новца ни, да се не лажемо, престижа; Вест Хем би морао да покаже сулуду амбицију за коју ни они, чак ни са Билићем, чак ни на Олимпијском стадиону, не делују кадри; Лестер Сити, ма где завршио ове сезоне, а завршиће у Лиги шампиона, вероватно није клуб за који је Златан чуо све до прошлог децембра...

Арсенал је, уз Јунајтед и Челси, добар и пожељан кандидат, али Арсенал има два проблема. И оба су Професор на његовом челу, који би могао из задњег ината да не аминује Златанов трансфер. Венгер одавно не изгледа као човек који је спреман да призна своје грешке – његове конференције после бледих игара и пораза ове сезоне делују као конференције једног другог човека, нама познатог, који воли да држи конференције: када га питају за грешке из блиске прошлости, он увек покрене планове за будућност, махом неоствариве – а понајмање грешку коју су Боро Приморац и он начинили лета 2000. године.

Тада је високи, још не толико елегантни, али свеједно убојити дечак чудног презимена требало да пређе на стари Хајбери, али је Венгер тражио да дође да пробу.

„Златан не иде на аудиције“, био је одговор, можда први забележни златанизам у историји, и сваког дана после тога навијачи Арсенала би се горко кајали и прво у себи, а сада и наглас, проклињали човека који је од Арсенала умногоме направио таоца. Што никада није добро, чак ни ако је на делу онај обрнути од стокхолмског, такозвани „Лима синдром“, у којем се отмичар заљуби у отете...

Где год да оде, ипак, а може да оде и у Свонси и у Евертон ако му дуне, јер он може све, Златан ће донети нешто што Премијер лига одавно нема. Гламур, престиж и заштитно лице.

Потоње уме да буде веома важно. Уз сву своју набуситост, уз сву своју неизвесност, уз чињеницу да је то и даље најбоља лига на свету – не говоримо о квалитету, не бојте се, више о интимном доживљају посматрача, атмосфери, преокретима, неизвесности, телевизичности – она нема једну, велику, највећу звезду, име које би рекло све. Нема Анрија, Бергкампа, Џерарда, Лампарда, Ширера, чак ни Суареза или Дрогбу...

То ове сезоне јесу Марез и Варди, али они нису звезде пер се, Руни је мало матор, а више незаинтересован, Кејн зелен, Агуеро некако превише фин и неинспиративан, сви остали фини играчи су за класу испод онога што подразумева статус суперстара.

У једној реченици: има у Премијер лиги сасвим довољно простора да се смести цео Ибрахимовићев его, и да још остане луфта...

Сем што би олако разоткрио и последњу слатку превару енглеског фудбала, ту о великом квалитету тимова, пошто би постало јасно да је дошао тата да побаца играчке деци и научи их како заиста изгледа фудбал, Ибрахимовић би се добро забављао и „у кишној ноћи у Стоуку“ и на неком лондонском дербију у рано недељно поподне.

Била би то савршена симбиоза: њему би Премијер лига продужила каријеру, а он би читавом првенству, које се годинама мучи са астмом, понудио вештачко дисање и потом уградио вештачко срце и вештачку јетру, да ради као нова...

Махала је завидна, провинција и балканске касабе не капирају како неко може да одбије 75.000.000 евра, али још како може, и хоће.

У оној песми Пушења, многи оговарају Ибру што се одрекао новца, али само права раја зна у чему је трик – није Ибро, јаране наш, фукара, Ибро је дефакто умјетник...

Схваћате?