Analiza: Ibro nije htio para...!

Ibrahimović nije nijedan fudbaler, jer nijedan fudbaler nikada neće biti Ibrahimović!

Fudbal 28.03.2016 | 00:00

Može se lako zamisliti kako je Zlatan Ibrahimović reagovao na vest koju su juče preneli svetski mediji, da je lično najmoćniji Kinez, premijer Si Đinping, aminovao ponudu od 75.000.000 evra na godinu, samo da se Šveđanina dovede u ekspazionističku azijsku zemlju.

„Kakva bre, jarane, Kina?“, garant se nasmejao Bosanac u njemu, onako štetno kao što ume da se urokljivim pogledom iskezi u facu protivniku koji ga iznervira, zbog čega ovaj ima noćne more i počinje da gugla postoji li lek za balkansku crnu magiju; pa je Šveđanin u njemu poslao poruku sa smajlijem koji se plazi svom agentu i zaštitniku Minu Rajoli, a onda je napadač u njemu nastavio da u svojoj glavi osmišljava aprilsko bombardovanje Etihada, pre nego što čitava planeta počne sitno da odbrojava do isteka njegovog ugovora u Parizu.

Ugovora koji bi svaki drugi fudbaler, sem Ibrahimovića, lako produžio – tamo je kralj, tamo je bezbrižan, tamo se titula osvaja bez muke, a pare kaplju brže nego nafta u buriće u pustinji – ali Ibrahimović nije svaki drugi fudbaler.

Ibrahimović nije nijedan fudbaler, jer nijedan fudbaler nikada neće biti Ibrahimović.

Makar zato što, hajde da budemo iskreni, nije uopšte nemoguće da se zbog Zlatana ona Ajfelova kula izvadi iz ležišta, proda u staro gvožđe, a da tamo, na Poljima Marsa, kao na Maunt Rašmoru, nikne ogromna bosanska glava, kao dokaz da je Francuska opet okupirana, prvi put u ovom veku...

Kinezi? Ma ne budi papak, ti koji si to napisao, i ti koji si u to poverovao, mada je najveći papak u celoj priči Kinez kojem je to palo na pamet...

Ima ona pesma Zabranjenog pušenja (valjda paralele s poezijom Seja Seksona i akordima Doktora Karajlića toliko lako nalaze put u tekstove o fudbalu jer su i oni mnogo voleli fudbal?), sa njihovog najboljeg albuma „Dok čekaš sabah sa šejtanom“ (1985, dve godine pošto su se u Malmeu, u tuđini, razveli Šefik Ibrahimović iz Bijeljine i Jurka Gravić iz Škabrnje), kad nadareni harmonikaš Ibro ode u svijet i postane popularan, ali ne može da zaboravi svoju mahalu i onda odbije sve te milione koje mu nude „sinanovci“ i ljudi u belim mercedesima.

Mahala je zavidna, kao i svaka provincija, mahala ne razume da neko neće da „bude s Brenom“ ili da neko ne želi 75.000.000 evra po sezoni, bruto, bez poreza i doprinosa, pa mahala ogovara harmonikaša Ibru.

„Ibro nije htio para, Ibro će vazda bit fukara“, kaže zajedljiva kafana.

Pa i istina je, ovaj Ibro sa repom na glavi i celokupnim neeksplodiranim kontigentnom mina iz poslednjeg rata u nogama, nikad nije htio samo para. Ibri, veselom harmonikašu na zelenom pravougaoniku (kad uhvati onaj volej „oko tela“, ne izgleda li to kao rastegnuta harmonika, pre „tuša“?) važnije su neke druge stvari, a to što se ispostavilo da to što on radi i to što on ume baš košta, pa dobro, valja se od nečega živeti...

Ali nikako po svaku cenu i nikako na prvom mestu. Nije Ibrahimović Laveci, ni Tešeira, ni Džekson Martinez, i ko su već sve ti novi legionari na Dalekom, Predalekom istoku; nije ni važno kako se zovu, uostalom, njihova imena ćemo brzo zaboraviti, nijedan od tih eksperimenata nije bio dugog daha niti se srećno završio po sve – ne možeš silom naterati kamilu kroz iglene uši, ne možeš na silu uvesti fudbal u Kinu, ma koliko da imaš milijardi juana, stečenih u smogu, zagađenju, suicidu radnika i maloletničkom radu...

Ne možeš, pa to ti je.

A posebno ne možeš naterati onog koji je uvek slušao svoju glavu i srce, čak i ako je to bilo u korist svoje štete, kao onda kada ga je na prvom treningu na zub uzeo Pep Gvardiola, kao onda kada nije shvatio spartansku disciplinu Ćavija, Inijeste i Mesija ili kada je opisao, njemu predosadnu, igru Katalonaca kao „dodaj, dodaj, dodaj, Mesi, Mesi Mesi“... (O svim detaljima obavezno konsultovati, naravno ako već niste, Ibrahimovićevu autorizovanu autobiografiju, jednu od pet najboljih fudbalskih knjiga svih vremena.)

Zlatan u sebi sabira sve ono što je loše s današnjim fudbalom, i potom ga potire svim onim što je dobro, ma šta dobro, genijalno. On jeste razmažena zvezda pod komandom i zaleđinom Mina Rajole, ali je zvezda sa pokrićem, za razliku od 90 odsto onih koji su umislili da toliko vrede.

Ibro je superstar sa pokrićem, šmekom, balkanskim vicem, sa arogantnošću i drčnošću, da, ali i sa svešću gde je greška u sistemu i kako može da je, poput najboljeg hakera ili diktatora, preusmeri u svoju korist.

„Ako smo pali bili smo padu skloni“, kaže pesnik. Ako Ibra izvlači uši, udara šamare i uvrće ruke svetskim medijima, to je zato što oni to žele i traže, mazohistički ili senzacionalistički, svejedno. Mediji žele da ponize nekoga, ali još više uživaju u tome da oni budu poniženi, a Zlatan im velikodušno izlazi u susret – polovina njegovog karaktera je zaista buntovništvo, ali bez jalijašenja, druga polovina je pravljenje derneka radi derneka, onako baš balkanski...

I doktorski, pošto je, a uskoro će mu biti 35, malo igrača koji mogu da mu izađu na crtu, ne samo fudbalski, nego i po fizičkoj spremi. Cinici i mrzitelji njegovog lika i dela, koji mu prečesto pominju poreklo i fizički izgled, reći će da je to zato što je tokom karijere umeo da se štedi i što nije hteo da zapinje kad mu se nije htelo zapinjati; ali to je tek mali deo istine, tek fusnota koja ga čini, pa, jbg, Zlatanom.

Pa gde će drugo ovog leta nego u Englesku?

Da, baš tamo gde se zakleo da nikada neće otići; pre ravno dve godine, pred onaj prvi susret Čelsija i PSŽ-a koji kao da su predodređeni jedno drugom u Ligi šampiona, Zlatan je rekao da ga Premijer liga ne zanima, da ni kada okači makazice o klin neće zažaliti što neće igrati tamo, ali to je, tek sada shvatamo, bilo tek muvanje, rani flert, poruka koja udara čežnju, i možda je vreme da se nepobitna međusobna privlačnost najzad okonča makar jednom noći, pardon sezonom, punom strasti, telesnih izlučevina i izgužvanih plahti...

Ibrahimović u Engleskoj... Kakav spektakl u najavi.

Kada on posle poraza PSŽ-a može da jednog Davida Luiza ili Havijera Pastorea ućutka samo pogledom, da im zabrani da daju izjave, ili da nasred utakmice u Troi pošalje Van der Vila ne u svlačionicu, nego direktno kući, da prekine i trening ako mu se učini da se neko ponaša nedostojno; zamislite šta bi radio preglasnim, previše samozadovoljnim, nabeđenim, pamperisanim fudbalerima na Ostrvu, koji nekada zaista izgledaju kao da ih je baš briga.

Pogledajte samo tim Sitija i Junajteda ove godine, o onim dobro plaćenim bitangama kao što su prvotimci Aston Vile ili Njukasla da i ne pričamo: na stranu i upitni kvalitet, to je bez srca, to je bez duše, to je bez želje za pobedom i bez osećaja odgovornosti prema onima koji su platili karte i uposlili dlanove; Ibrahimović to ne bi trpeo.

Niko nije tako bespoštedan i tako nepošten kao engleski tabloidi, ali imali su ti novinari i kvazinovinari sreću što su retko nailazili na sebi ravne: igrači se prečesto ponašaju kao miš koji sam pada u zamku, i medijima ne ostaje ništa drugo nego da ih dignu na sprdnju; Ibrahimović će uživati u tome da sparinguje, razmenjuje niske udarce sa paparacima i urednicima, da ih šalje tamo gde sunce ne sija, da ih sočno opsuje ako to budu zaslužili... A zaslužiće.

Samo, gde?

Siti ne dolazi u obzir, to je valjda jasno od one loše tempirane konferencije kada je saopšteno ko će biti novi menadžer aktuelnog i uskoro bivšeg šampiona; Junajted je nekako suviše očekivan izbor, posebno ako je istina to što se priča za Murinja, bio bi to prostrani autoput za čoveka koji je vazda voleo hodati po žici, mada bi i pre avgusta bio slavljen kao novi Kralj Erik; na Čelsi je možda i najmanja kvota, bilo da dođu Konte ili Alegri; Totenhem ne izgleda kao tim koji bi ga mogao zainteresovati, ma koliko da se trude i ma koliko pod Poketinom igraju sjajan fudbal (mada, od dueta Kejn - Ibrahimović doslovno ide voda na usta); Liverpul nema toliko novca ni, da se ne lažemo, prestiža; Vest Hem bi morao da pokaže suludu ambiciju za koju ni oni, čak ni sa Bilićem, čak ni na Olimpijskom stadionu, ne deluju kadri; Lester Siti, ma gde završio ove sezone, a završiće u Ligi šampiona, verovatno nije klub za koji je Zlatan čuo sve do prošlog decembra...

Arsenal je, uz Junajted i Čelsi, dobar i poželjan kandidat, ali Arsenal ima dva problema. I oba su Profesor na njegovom čelu, koji bi mogao iz zadnjeg inata da ne aminuje Zlatanov transfer. Venger odavno ne izgleda kao čovek koji je spreman da prizna svoje greške – njegove konferencije posle bledih igara i poraza ove sezone deluju kao konferencije jednog drugog čoveka, nama poznatog, koji voli da drži konferencije: kada ga pitaju za greške iz bliske prošlosti, on uvek pokrene planove za budućnost, mahom neostvarive – a ponajmanje grešku koju su Boro Primorac i on načinili leta 2000. godine.

Tada je visoki, još ne toliko elegantni, ali svejedno ubojiti dečak čudnog prezimena trebalo da pređe na stari Hajberi, ali je Venger tražio da dođe da probu.

„Zlatan ne ide na audicije“, bio je odgovor, možda prvi zabeležni zlatanizam u istoriji, i svakog dana posle toga navijači Arsenala bi se gorko kajali i prvo u sebi, a sada i naglas, proklinjali čoveka koji je od Arsenala umnogome napravio taoca. Što nikada nije dobro, čak ni ako je na delu onaj obrnuti od stokholmskog, takozvani „Lima sindrom“, u kojem se otmičar zaljubi u otete...

Gde god da ode, ipak, a može da ode i u Svonsi i u Everton ako mu dune, jer on može sve, Zlatan će doneti nešto što Premijer liga odavno nema. Glamur, prestiž i zaštitno lice.

Potonje ume da bude veoma važno. Uz svu svoju nabusitost, uz svu svoju neizvesnost, uz činjenicu da je to i dalje najbolja liga na svetu – ne govorimo o kvalitetu, ne bojte se, više o intimnom doživljaju posmatrača, atmosferi, preokretima, neizvesnosti, televizičnosti – ona nema jednu, veliku, najveću zvezdu, ime koje bi reklo sve. Nema Anrija, Bergkampa, Džerarda, Lamparda, Širera, čak ni Suareza ili Drogbu...

To ove sezone jesu Marez i Vardi, ali oni nisu zvezde per se, Runi je malo mator, a više nezainteresovan, Kejn zelen, Aguero nekako previše fin i neinspirativan, svi ostali fini igrači su za klasu ispod onoga što podrazumeva status superstara.

U jednoj rečenici: ima u Premijer ligi sasvim dovoljno prostora da se smesti ceo Ibrahimovićev ego, i da još ostane lufta...

Sem što bi olako razotkrio i poslednju slatku prevaru engleskog fudbala, tu o velikom kvalitetu timova, pošto bi postalo jasno da je došao tata da pobaca igračke deci i nauči ih kako zaista izgleda fudbal, Ibrahimović bi se dobro zabavljao i „u kišnoj noći u Stouku“ i na nekom londonskom derbiju u rano nedeljno popodne.

Bila bi to savršena simbioza: njemu bi Premijer liga produžila karijeru, a on bi čitavom prvenstvu, koje se godinama muči sa astmom, ponudio veštačko disanje i potom ugradio veštačko srce i veštačku jetru, da radi kao nova...

Mahala je zavidna, provincija i balkanske kasabe ne kapiraju kako neko može da odbije 75.000.000 evra, ali još kako može, i hoće.

U onoj pesmi Pušenja, mnogi ogovaraju Ibru što se odrekao novca, ali samo prava raja zna u čemu je trik – nije Ibro, jarane naš, fukara, Ibro je defakto umjetnik...

Shvaćate?