Анализа: ''Југостоукија и (контра)револуција''!

Једном приликом Алан Дурбан је рекао: Ако хоћете забаву, идите у циркус да гледате кловнове!

Фудбал 11.02.2016 | 00:00

Енглески новинари, увек склони каламбурима – а и језик им је такав, прикладан за новинске наслове – одмах су смислили надимак за тај нови Стоук. Прво “Стоукалона”, када се Бојану Кркићу придружио Ибрахим Афелај, дечко који је можда закаснио да оде у Барселону, па се зато тамо није ни снашао; а потом, када је Марк Хјуз формирао нападачки трилинг Кркић-Шаћири-Арнаутовић, који је умео тако лепо да сруши фаворите, посебно на Британија стадиону, још вештије: Стоукославија или Југостокија.

Био је то, наравно, крајње поједностављени покушај геополитичко-фудбалског објашњења револуције која се у граду грнчарије одвија последње две године.

А да је револуција – јесте. Стоук знамо из оне изреке о кишној ноћи, као ветровито и немилосрдно поприште којим царују костоломци што гаје истински енглески фудбал из реченица наших древних коментатора, као плодно тло за све Џонатане Волтерсе и Рајане Шокросе ове игре.

Знамо га и по изреци Алана Дурбана, менаџера који је у само једној реченици, тамо с почетка осамдесетих, објаснио филозофију фудбала који је потицао из града грнчарије након што је сер Стенли Метјуз окачио платнене патике о клин.

Дурбанова мисао постаће заштитни знак и рефрен свих тренера који ће бити гурани пред вешала јер њихов тим игра досадан, декадентан, прегруб фудбал. Било је то на почетку сезоне 1980-81, Стоук је гостовао јаком Арсеналу (тобџије ће се борити за титулу, али њу ће испред Ипсвич Тауна узети Астон Вила, она генерација што ће 1982. постати европски првак) и изгубио 0:2, ружно и без икакве шансе. Један новинар ће већ надомак тунела рећи Дурбану да у начину на који је играо Стоук није било никакве забаве, никаквог “ентертаинмента“.
“Ако хоћете забаву, идите у циркус да гледате кловнове”, одбрусио је Дурбан.

Стоук деценијама неће одступити од тог креда, све док није дошао Марк Хјуз. Није могло бити другачије када се погледа његова фудбалска каријера, у којој је постизао прелепе голове, у којој је правио друштво у шпицу напада баш Барселоне Гарију Линекеру, и правио друштво у шпицу напада минхенског Бајерна Волфарту и Михаелу Руменигеу...

Хјуз је обрнуо Стоук наглавачке, натерао их да се, замислите, додају по земљи (то би у сезонама Тонија Пјулиса била бласфемична помисао!) и да буду креативни, пустио дизгине и прелепио свако сећање на реченицу Алана Дурбана, и баш ту долазимо до оног трозупца “Југословена” о којем су с толико пијетета умеле да пишу острвске колеге.

На тренутке је, заиста, изгледало као да Стоук може много више: начин на који су надиграли оба манчестерска тима, или начин на који су на Гудисону извукли 4:3 над Евертоном, то је заиста било дивота за гледање, а трио балканских корена био је најбољи овосезонски одговор на онај латиноамерички, знате већ на кога мислимо, што из недеље у недељу помера границе немогућег.

Но испоставиће се, како је сезона одмицала, како су се повреде гомилале, да је све било претеривање. И да је, на жалост верне публике – Британија стадион заиста има једну од најбољих атмосфера на Острву, тај стадион један је од ретких чије трибине успешно одолевају “селфистима” и ћутолозима – паралела са Југославијом (један новинар Гардијана, не схватајући ништа о нашим земљама, ускликнуће како Стоуку фале само Црногорац и Македонац па да се обнови земља којој ће име и националност наденути краљ Александар Карађорђевић!) била много истинитија него што су навијачи желели да замисле.

За почетак, наравно, ниједан од тројице “наших” који чине осовину БМX (Бојан – Марко – Xхердан) није уистину наш.

Понајмање је то, разуме се, Џердан Шаћири, омалени чаробњак рођен у Гњилану, “магични патуљак”, како га је прозвала братија са црвено-белим шаловима. Натурализовани Швајцарац са Косова и Метохије вероватно је, кад му се хоће, без претеривања један од најбољих играча којег има читава Премијер лига, “десетка” коју би било лако замислити, рецимо, међу пуленима Арсена Венгера.

Ако је Шаћири Србијанац по крштеници, Бојан Кркић је то по имену и презимену, и ни по чему више. Дечко који је у Стоуку на моменте показао зашто га је некада Роналдињо уздизао у небеса, зашто је некада добијао шансу пре Златана Ибрахимовића у црвено-плавом дресу, зашто је Дел Боске желео толико да обележи територију да га је убацио голобрадог само на минут-два, да не може никада да игра за Србију, иако у ствари не би никада ни играо за Србију.

Својевремено је, још за вакта Звездана Терзића у Фудбалском савезу, Бојан из Београда добијао препоручене пошиљке са српским филмовима и музиком, све у покушају да му се пробуди патриотизам, но он је остао Каталонац, по мајци, по убеђењу и по осећају – недавно је чак и причао да му је крај децембра, због католичког Божића, најрадоснији период у животу, што би га у главама убогих великосрба ионако намах дисквалификовало од дреса са четири оцила на срцу.

И остаје нам Марко Арнаутовић, слика и прилика балканских неприлика и одраз неспособних руководећих гарнитура овдашње фудбалске владе. Као и свако дете гастарбајтера, и Марко много више воли своју земљу него што је волимо ми, и био је, тамо пре пет-шест година, на прелазу између јуниорског и сениорског тима, спреман да заигра за Србију.

Није му се дало или му нису дали, свеједно.

Висок, скочан, хитар, много бољи техничар него што би то његова конституција смела да дозволи, и пре свега пргав, безобразан и срчан – све ово су и фудбалски и нефудбалски квалитети који одавно не красе наш национални тим – Арнаутовић је играч који уме да прави разлику, било да је у шпицу напада или гурнут на крило. И који је, да је било среће и памети, ту разлику могао да прави и у дресу Србије, а не да га гледамо као главну узданицу новог аустријског Wундертеама, који би могао да буде једно од пријатнијих изненађења европског купа нација у Француској овог лета.

Вратимо се револуцији у Стоуку. Када су тројица “Југословена” била жива и здрава и расположена, Хјузов састав јесте деловао као да ће се, у најмању руку, борити за Европу, и поред очајног старта сезоне.

Али Стоук ових дана и седмица открива да не могу све велике идеје да се са папира пренесу у праксу. Југославија је, мислило се то и 1918. и 1945, сјајна замисао, али у теорији је и комунизам сјајна замисао, па га је стварност демантовала иза гвоздених и иних завеса.

Као што је права Југославија имала добре моменте, али је суштински била неодржива, таква је и фудбалска “Југославија” Марка Хјуза. Његова промена менталног и сваког другог склопа у Стоуку, показала да је, као у оној песми о земљи које више нема, фасада баш лепа, али темељи проклизавају.

Стоук је у октобру и новембру био краткотрајни хит овог чудног првенства Премијер лиге – ако ћемо да наставимо са историјско-друштвеним паралелама, они су били нешто као Покрет несврстаних; ни пребогати ни пресиромашни, таман онолико допадљиви за око да постану свачији други или трећи омиљени тим у лиги – али је машина почела да кашље као “корал 45” и да се квари као “Ободов” фрижидер; баш зато што су им Балканци погонско гориво, црвено-бели би савладали Челси кући и Саутемптон у гостима, а потом то просули против нејаких Сандерленда или Вест Бромвича или сад у суботу као домаћини доживели дебакл од Евертона и сан о томе да ће “Стоукославија” једног дана ући у Европу почео је да се топи на јануарским кишама у срцу Енглеске.

Последња шанса била је у Лига купу. После 0:1 и 1:0 са Ливерпулом у неугледном, ружном двомечу на који би Алан Дурбан био поносан, Стоук је испао на пенале. Можда ће, да закључимо полемику са енглеским колегама оптерећеним “Југостоукијом”, то бити утакмица на коју ће се враћати годинама касније: да су Брновић и Хаџибегић оног врелог лета и Фиренци надмудрили Гојкочеу, каже тај мит, можда се Југославија не би распала; да је Марк Мунијеса оне зиме на Енфилду преварио Мињолеа, Стоукославија се не би распала...

Могућности за машту су у фудбалу, видите, неограничене.

Шалу и нефудбалске теме на страну, промена ДНК у Стоуку јесте донела нешто ново том поносном клубу, али и читавој лиги; но изгледа да неће донети велике успехе.

Видело се то тако јасно у суботњем колу Премијер лиге. Онај исти Евертон који је савладан у лудом мечу на Гудисону прошетао се Британијом (било је клиничких 0:3), гурнуо Стоук ка доњем делу табеле и ставио до знања Хјузу и осталима да су негде грдно погрешили...

После сваке револуције дође контрареволуција, и сасвим је могуће замислити како се, после овогодишњих посртања, већ наредног лета оживљава дух Алана Дурбана, како се његова мантра урезује изнад степеница које воде на терен Британија стадиона, и како Стоук поново постаје омиљено буњиште костоломаца ове игре.