Analiza: ''Jugostoukija i (kontra)revolucija''!

Jednom prilikom Alan Durban je rekao: Ako hoćete zabavu, idite u cirkus da gledate klovnove!

Fudbal 11.02.2016 | 00:00

Engleski novinari, uvek skloni kalamburima – a i jezik im je takav, prikladan za novinske naslove – odmah su smislili nadimak za taj novi Stouk. Prvo “Stoukalona”, kada se Bojanu Krkiću pridružio Ibrahim Afelaj, dečko koji je možda zakasnio da ode u Barselonu, pa se zato tamo nije ni snašao; a potom, kada je Mark Hjuz formirao napadački triling Krkić-Šaćiri-Arnautović, koji je umeo tako lepo da sruši favorite, posebno na Britanija stadionu, još veštije: Stoukoslavija ili Jugostokija.

Bio je to, naravno, krajnje pojednostavljeni pokušaj geopolitičko-fudbalskog objašnjenja revolucije koja se u gradu grnčarije odvija poslednje dve godine.

A da je revolucija – jeste. Stouk znamo iz one izreke o kišnoj noći, kao vetrovito i nemilosrdno poprište kojim caruju kostolomci što gaje istinski engleski fudbal iz rečenica naših drevnih komentatora, kao plodno tlo za sve Džonatane Volterse i Rajane Šokrose ove igre.

Znamo ga i po izreci Alana Durbana, menadžera koji je u samo jednoj rečenici, tamo s početka osamdesetih, objasnio filozofiju fudbala koji je poticao iz grada grnčarije nakon što je ser Stenli Metjuz okačio platnene patike o klin.

Durbanova misao postaće zaštitni znak i refren svih trenera koji će biti gurani pred vešala jer njihov tim igra dosadan, dekadentan, pregrub fudbal. Bilo je to na početku sezone 1980-81, Stouk je gostovao jakom Arsenalu (tobdžije će se boriti za titulu, ali nju će ispred Ipsvič Tauna uzeti Aston Vila, ona generacija što će 1982. postati evropski prvak) i izgubio 0:2, ružno i bez ikakve šanse. Jedan novinar će već nadomak tunela reći Durbanu da u načinu na koji je igrao Stouk nije bilo nikakve zabave, nikakvog “entertainmenta“.
“Ako hoćete zabavu, idite u cirkus da gledate klovnove”, odbrusio je Durban.

Stouk decenijama neće odstupiti od tog kreda, sve dok nije došao Mark Hjuz. Nije moglo biti drugačije kada se pogleda njegova fudbalska karijera, u kojoj je postizao prelepe golove, u kojoj je pravio društvo u špicu napada baš Barselone Gariju Linekeru, i pravio društvo u špicu napada minhenskog Bajerna Volfartu i Mihaelu Rumenigeu...

Hjuz je obrnuo Stouk naglavačke, naterao ih da se, zamislite, dodaju po zemlji (to bi u sezonama Tonija Pjulisa bila blasfemična pomisao!) i da budu kreativni, pustio dizgine i prelepio svako sećanje na rečenicu Alana Durbana, i baš tu dolazimo do onog trozupca “Jugoslovena” o kojem su s toliko pijeteta umele da pišu ostrvske kolege.

Na trenutke je, zaista, izgledalo kao da Stouk može mnogo više: način na koji su nadigrali oba mančesterska tima, ili način na koji su na Gudisonu izvukli 4:3 nad Evertonom, to je zaista bilo divota za gledanje, a trio balkanskih korena bio je najbolji ovosezonski odgovor na onaj latinoamerički, znate već na koga mislimo, što iz nedelje u nedelju pomera granice nemogućeg.

No ispostaviće se, kako je sezona odmicala, kako su se povrede gomilale, da je sve bilo preterivanje. I da je, na žalost verne publike – Britanija stadion zaista ima jednu od najboljih atmosfera na Ostrvu, taj stadion jedan je od retkih čije tribine uspešno odolevaju “selfistima” i ćutolozima – paralela sa Jugoslavijom (jedan novinar Gardijana, ne shvatajući ništa o našim zemljama, uskliknuće kako Stouku fale samo Crnogorac i Makedonac pa da se obnovi zemlja kojoj će ime i nacionalnost nadenuti kralj Aleksandar Karađorđević!) bila mnogo istinitija nego što su navijači želeli da zamisle.

Za početak, naravno, nijedan od trojice “naših” koji čine osovinu BMX (Bojan – Marko – Xherdan) nije uistinu naš.

Ponajmanje je to, razume se, Džerdan Šaćiri, omaleni čarobnjak rođen u Gnjilanu, “magični patuljak”, kako ga je prozvala bratija sa crveno-belim šalovima. Naturalizovani Švajcarac sa Kosova i Metohije verovatno je, kad mu se hoće, bez preterivanja jedan od najboljih igrača kojeg ima čitava Premijer liga, “desetka” koju bi bilo lako zamisliti, recimo, među pulenima Arsena Vengera.

Ako je Šaćiri Srbijanac po krštenici, Bojan Krkić je to po imenu i prezimenu, i ni po čemu više. Dečko koji je u Stouku na momente pokazao zašto ga je nekada Ronaldinjo uzdizao u nebesa, zašto je nekada dobijao šansu pre Zlatana Ibrahimovića u crveno-plavom dresu, zašto je Del Boske želeo toliko da obeleži teritoriju da ga je ubacio golobradog samo na minut-dva, da ne može nikada da igra za Srbiju, iako u stvari ne bi nikada ni igrao za Srbiju.

Svojevremeno je, još za vakta Zvezdana Terzića u Fudbalskom savezu, Bojan iz Beograda dobijao preporučene pošiljke sa srpskim filmovima i muzikom, sve u pokušaju da mu se probudi patriotizam, no on je ostao Katalonac, po majci, po ubeđenju i po osećaju – nedavno je čak i pričao da mu je kraj decembra, zbog katoličkog Božića, najradosniji period u životu, što bi ga u glavama ubogih velikosrba ionako namah diskvalifikovalo od dresa sa četiri ocila na srcu.

I ostaje nam Marko Arnautović, slika i prilika balkanskih neprilika i odraz nesposobnih rukovodećih garnitura ovdašnje fudbalske vlade. Kao i svako dete gastarbajtera, i Marko mnogo više voli svoju zemlju nego što je volimo mi, i bio je, tamo pre pet-šest godina, na prelazu između juniorskog i seniorskog tima, spreman da zaigra za Srbiju.

Nije mu se dalo ili mu nisu dali, svejedno.

Visok, skočan, hitar, mnogo bolji tehničar nego što bi to njegova konstitucija smela da dozvoli, i pre svega prgav, bezobrazan i srčan – sve ovo su i fudbalski i nefudbalski kvaliteti koji odavno ne krase naš nacionalni tim – Arnautović je igrač koji ume da pravi razliku, bilo da je u špicu napada ili gurnut na krilo. I koji je, da je bilo sreće i pameti, tu razliku mogao da pravi i u dresu Srbije, a ne da ga gledamo kao glavnu uzdanicu novog austrijskog Wunderteama, koji bi mogao da bude jedno od prijatnijih iznenađenja evropskog kupa nacija u Francuskoj ovog leta.

Vratimo se revoluciji u Stouku. Kada su trojica “Jugoslovena” bila živa i zdrava i raspoložena, Hjuzov sastav jeste delovao kao da će se, u najmanju ruku, boriti za Evropu, i pored očajnog starta sezone.

Ali Stouk ovih dana i sedmica otkriva da ne mogu sve velike ideje da se sa papira prenesu u praksu. Jugoslavija je, mislilo se to i 1918. i 1945, sjajna zamisao, ali u teoriji je i komunizam sjajna zamisao, pa ga je stvarnost demantovala iza gvozdenih i inih zavesa.

Kao što je prava Jugoslavija imala dobre momente, ali je suštinski bila neodrživa, takva je i fudbalska “Jugoslavija” Marka Hjuza. Njegova promena mentalnog i svakog drugog sklopa u Stouku, pokazala da je, kao u onoj pesmi o zemlji koje više nema, fasada baš lepa, ali temelji proklizavaju.

Stouk je u oktobru i novembru bio kratkotrajni hit ovog čudnog prvenstva Premijer lige – ako ćemo da nastavimo sa istorijsko-društvenim paralelama, oni su bili nešto kao Pokret nesvrstanih; ni prebogati ni presiromašni, taman onoliko dopadljivi za oko da postanu svačiji drugi ili treći omiljeni tim u ligi – ali je mašina počela da kašlje kao “koral 45” i da se kvari kao “Obodov” frižider; baš zato što su im Balkanci pogonsko gorivo, crveno-beli bi savladali Čelsi kući i Sautempton u gostima, a potom to prosuli protiv nejakih Sanderlenda ili Vest Bromviča ili sad u subotu kao domaćini doživeli debakl od Evertona i san o tome da će “Stoukoslavija” jednog dana ući u Evropu počeo je da se topi na januarskim kišama u srcu Engleske.

Poslednja šansa bila je u Liga kupu. Posle 0:1 i 1:0 sa Liverpulom u neuglednom, ružnom dvomeču na koji bi Alan Durban bio ponosan, Stouk je ispao na penale. Možda će, da zaključimo polemiku sa engleskim kolegama opterećenim “Jugostoukijom”, to biti utakmica na koju će se vraćati godinama kasnije: da su Brnović i Hadžibegić onog vrelog leta i Firenci nadmudrili Gojkočeu, kaže taj mit, možda se Jugoslavija ne bi raspala; da je Mark Munijesa one zime na Enfildu prevario Minjolea, Stoukoslavija se ne bi raspala...

Mogućnosti za maštu su u fudbalu, vidite, neograničene.

Šalu i nefudbalske teme na stranu, promena DNK u Stouku jeste donela nešto novo tom ponosnom klubu, ali i čitavoj ligi; no izgleda da neće doneti velike uspehe.

Videlo se to tako jasno u subotnjem kolu Premijer lige. Onaj isti Everton koji je savladan u ludom meču na Gudisonu prošetao se Britanijom (bilo je kliničkih 0:3), gurnuo Stouk ka donjem delu tabele i stavio do znanja Hjuzu i ostalima da su negde grdno pogrešili...

Posle svake revolucije dođe kontrarevolucija, i sasvim je moguće zamisliti kako se, posle ovogodišnjih posrtanja, već narednog leta oživljava duh Alana Durbana, kako se njegova mantra urezuje iznad stepenica koje vode na teren Britanija stadiona, i kako Stouk ponovo postaje omiljeno bunjište kostolomaca ove igre.