Прича о једном ''малом Патку''...!

Дешњак који је умео добро да гађа и "рола" и левом, момак просечне висине који се није либио да брзином светлости улети у шеснаестерац и гура се са стаменим дефанзивцима, способан да растегне противничку одбрану до границе пуцања, а да кроз средину пролети као шило – да, одмах се осетило да он мора бити велики!

Фудбал 02.02.2016 | 23:00

Сви знамо ону вечиту Андерсенову бајку о ружном пачету, одбаченом и малтретираном од свих који нису као он. Не воле га јер је другачији, видимо на почетку, да бисмо до краја бајке сазнали да га не воле јер је бољи и лепши од њих; тај малени патак, на концу, одраста у великог белог лабуда што му се сви диве, док они и даље остају само патке.

Прича је то коју воле деца и одрасли широм света, јер говори о променама на боље, о зависти других људи, о томе да није све онако како изгледа.

Али постоји и други аспект те параболе, много мање пријатан. Неретки критичари Андерсенови кажу да "Ружно паче" у ствари шаље деци јако лоше поруке: лабуд не мора уопште да се труди, да "ради на себи", да се мења набоље; он је само лабуд и то је довољно. Њему се све то једноставно деси, а да ту нема ни његове кривице ни његове заслуге.

Јунак ове данашње приче, далеко од бајковите, има исто име, али му је судбина унеколико обрнута.

Алешандре Родригез да Силва Пато, најпознатији фудбалски патак – надимак ће добити по месту рођења, Пато Бранко, "Бела патка", бразилском градићу недалеко од границе са Аргентином – већ са 17 година постао је лабуд којем се сви диве, међу најскупљом и најтраженијом робом на свету помињало се управо његово име, био је Роналдо после Роналда и Нејмар пре Нејмара, а онда је, без сопствене кривице, па ни заслуге, постао ружно паче, одбачено и малтретирано од свих, што је морало да се врати у свој дом, у Бразил, да би поново научило да хода...

Ново појачање Челсија дошао је ових дана скоро као илегалац у Лондон. Како је то већ приметио МОЗЗАРТ Спорт, некада би и сам "линк" са Стамфорд Бриџом био довољан за канонаду новинских наслова, спекулација и махниту трговину дресова са његовим именом, сада је ту праћен сумњичавим вртењем главом и ту је, што је најгоре, у сасвим привременом односу, на позајмици која може и не мора да се оваплоти уговором.

А шанса је најмање што може и сме да очекује момак којем су некада прорицали да ће бити нови Пеле – посебно када је срушио рекорд легенде и на Светском клупском првенству за Интернасионал дао гол са 17 година и 102 дана – или нови Ромарио, када су га кренули голови, или макар нови Кака, пошто је кретњама и подсећао на елегантног Рикија, с којим ће и заиграти у Милану.

Чудно је колико је времена прошло откако смо први пут чули за клињу експлозивне брзине, префињеног дриблинга и високе фудбалске интелигенције – на памет ми, када га гледам на терену, падне један сасвим обичан, а толико јасан епитет: Пато је Леп играч, са великим Л, и фудбал који се дешава око њега, када је у снази, јесте Леп Фудбал – и можда је још чудније, знајући темперамент Бразилаца и њихову склоност ка аутодеструкцији, што је он и даље ту, и још се бори, после свих перипетија и ружних ствари које су му се догодиле.

Ако су повреде урнисале неког играча у протеклој деценији, ако се за некога може рећи да је грехота што му ноге нису слушале мозак, што је рођен да игра, али рођен са преслабим бутинама, тетивама и листовима, био је то Алешандре Пато. Океј, јесте ту било и несташлука мимо спорта, забављало се то вечито дете и ван терена као што је плесао на терену, прошле су кроз његов стан разне мисице и једна газдарица – Барбара Берлускони, човече, за то треба стварно имати м..а! – али само су гадне повреде могле да стану на пут “ретрансформацији” патке у лабуда...

Енглески су новинари ових дана, када је Гус Хидинк помислио да ће решити проблеме Челсија довођењем Бразилца – а држимо му палчеве да буде у праву – извукли податак да је Пато имао најмање 14 озбиљнијих озледа бутине од оне прве сезоне у Милану. Не зна се је ли већи подухват то што се враћао после сваке, то што је и даље добијао озбиљне уговоре, или факат да га крти мишићи, на концу, нису успорили ни за наносекунду. Или је, ипак, најбизарније што је Пато сада здрав и прав, већ дуже времена, као да су фудбалски богови решили да престану да се зезају с њим и да га пусте да буде оно што може да буде.

А могао је много, и то се видело још пре пуну деценију, када је дечак препубертетлијског лица крочио на велику сцену, тамо у Бразилу.

Дешњак који је умео добро да гађа и "рола" и левом, момак просечне висине који се није либио да брзином светлости улети у шеснаестерац и гура се са стаменим дефанзивцима, способан да растегне противничку одбрану до границе пуцања, а да кроз средину пролети као шило – да, одмах се осетило да он мора бити велики.

Није никакво чудо ни претеривање: неки од најлепших голова из Патове каријере су неки од најлепших голова у последњих неколико деценија.

Ево, рецимо онај из првог кола Лиге шампиона 2011. – па и ту има симболике: Пато ће, као и увек, запалити свет на самом почетку, а потом почети да тумара и да се спотиче о сопствену сенку – на Камп Ноу против Барсе. У деветнаестој секунди утакмице (српски би коментатори рекли: још се гледаоци нису ни сместили на своје столице...) узео је лопту у оном кругу на центру и онда убацио у пету, шесту, седамнаесту брзину.

Тај трк, корацима од седам и по миља којим за само три и по секунде стиже до шеснаестерца, док Барсини бекови трче за спејс-шатлом као да возе локомотиву српских железница, као да је 91. а не 1. минут, то је спорт у својој суштини, постоје играчи за које кажемо да имају невероватан "први корак", а Пато је имао и други, трећи, пети; фудбал у својој суштини појављује се у наредној секунди, тек мали поглед да осмотри истрчалог Валдеса, голмана који се није прославио много чиме, али одбранама један-на-један јесте, и рутинско слање лопте кроз Валдесове ноге, не из жеље да га понизи него што то, јбг Викторе, тако мора да буде...

Камп Ноу је био у шоку, и цео свет је био у шоку: то је нешто што би требало да ради Барселона, да изгледа тако доминантно, а не играч са бројем 7 на леђима, бројем који га, нажалост, није сачувао од малера.

Па гол на дебију против Наполија – морао је да чека пола године да обуче црвено-црни дрес у званичној утакмици, док није напунио 18 година – после сијасет промашених шанси, па два гола Реалу у Мадриду, па слободњак са 35 метара против Цириха...

Није могао знати да ће се физика тако безвезно поиграти с њим, као што није могао знати да у Милан долази у невреме. Из године у годину, Патак је био све мање на терену, а све више код физиотерапеута и у хладним базенима, из године у годину осипали су се његови саиграчи, све док на крају није ни имао с ким да игра. Па и такав и у таквом тиму дао је 63 гола на 150 утакмица, што је оправдало његову плату. Она се никада, ни када се вратио у Бразил, ни када је хтео да испадне мангуп пред Дидом па остао смешан и презрен (гигант ће му ухватити најгору "пањенку" на свету у одлучујућој серији бразилског купа!) није спуштала на испод 50.000 евра недељно...

У Бразилу је љубав према фудбалу Богом дана и природна, али та љубав понекад се претвори у патологију, у нездрави однос који не одговара ниједном партнеру. Пато је давао све од себе да му јога остане бонито, пребољевао шокове и отказе, чак и ћушкање других патака у Коринтијансу који му је понудио сламку спаса, али највише ће га заболети што га Дунга није водио на Светско првенство 2010. и што од 2013. није одиграо утакмицу за Селесао.

Пато је прешао у Милан оног лета када је саопштено да ће домаћин Мундијала 2014. бити управо његова земља. Да је све било како треба и како су замишљали фудбалски сладокусци диљем планете, те 2014. би кариоке до коначног повратка фудбала кући – јер је, понављамо, он рођен у Енглеској, али то је било само породилиште; његов дом је заувек у Бразилу – предводио тандем Нејмар-Пато, и жмарци нас подилазе чак и на саму помисао на нуклеарну снагу бојевих глава коју тај двојац носи у себи.

Алешандре је остао на, за такав квалитет и такву брзину, мршавом броју од свега 27 одиграних утакмица у најзначајнијем жутом дресу – премало за њега, премало за Бразил – и његова очајничка жеља да се врати у Европу, његово удварање већим, па и мањим клубовима на Старом континенту (летос се, рецимо, помињало да би могао у Тотенхем или Вест Хем, годину пре тога у оптицају је био чак и Квинс Парк Ренџерс!), једнако је одраз његове упорности колико и свести да неће бити потпуни играч без наступа за репрезентацију...

Челси је, уз све проблеме које има, идеално тло за њега у овом тренутку. Очекивања нису превелика – није дошао за много новца, ни као спасилац – а конкуренција је никаква. Дијего Кошта још је, несумњиво, прва опција, и претходне су утакмице показале да голгетерска суша Патовог бившег сународника не зависи од њега, колико од саиграча невољних и неспособних да му створе шансе.

Енглеска је давно престала да буде баук за уметничкије настројене фудбалере, техника и брзина се цене више него икад – погледајте само која су два играча запалила Острво ове сезоне: Лестеров Махрез и Вест Хемов Паје – и он би могао да буде одлична опција Азару или Вилијану, а да многе споре дефанзивце у лиги остави у чуду...

Двадесетшестогодишњак на позајмици из Коринтијанса ће бити тек друга виолина у нападу и тек члан проширеног оркестра у читавом тиму, али то би, за промену, могла да буде улога која ће му пријати.

Наравно, само ако настави да ради на одбацивању етикете "ружног пачета". Бразилац је, као и сви незрели играчи с тог поднебља, упадао у проблеме са самопоуздањем; без вере себе, џаба му и здраве ноге. Без највећих очекивања и без лампе која ће бити уперена у њега као да је пред истражним судијом, Патак би најзад могао да нам подари још мало уживања.

И да му се најзад деси нешто лепо, а да ту буде много његове кривице и заслуге. Јер није довољно, сазнао је то ваљда досад Алешандре, само бити Патак...