Priča o jednom ''malom Patku''...!

Dešnjak koji je umeo dobro da gađa i "rola" i levom, momak prosečne visine koji se nije libio da brzinom svetlosti uleti u šesnaesterac i gura se sa stamenim defanzivcima, sposoban da rastegne protivničku odbranu do granice pucanja, a da kroz sredinu proleti kao šilo – da, odmah se osetilo da on mora biti veliki!

Fudbal 02.02.2016 | 23:00

Svi znamo onu večitu Andersenovu bajku o ružnom pačetu, odbačenom i maltretiranom od svih koji nisu kao on. Ne vole ga jer je drugačiji, vidimo na početku, da bismo do kraja bajke saznali da ga ne vole jer je bolji i lepši od njih; taj maleni patak, na koncu, odrasta u velikog belog labuda što mu se svi dive, dok oni i dalje ostaju samo patke.

Priča je to koju vole deca i odrasli širom sveta, jer govori o promenama na bolje, o zavisti drugih ljudi, o tome da nije sve onako kako izgleda.

Ali postoji i drugi aspekt te parabole, mnogo manje prijatan. Neretki kritičari Andersenovi kažu da "Ružno pače" u stvari šalje deci jako loše poruke: labud ne mora uopšte da se trudi, da "radi na sebi", da se menja nabolje; on je samo labud i to je dovoljno. Njemu se sve to jednostavno desi, a da tu nema ni njegove krivice ni njegove zasluge.

Junak ove današnje priče, daleko od bajkovite, ima isto ime, ali mu je sudbina unekoliko obrnuta.

Alešandre Rodrigez da Silva Pato, najpoznatiji fudbalski patak – nadimak će dobiti po mestu rođenja, Pato Branko, "Bela patka", brazilskom gradiću nedaleko od granice sa Argentinom – već sa 17 godina postao je labud kojem se svi dive, među najskupljom i najtraženijom robom na svetu pominjalo se upravo njegovo ime, bio je Ronaldo posle Ronalda i Nejmar pre Nejmara, a onda je, bez sopstvene krivice, pa ni zasluge, postao ružno pače, odbačeno i maltretirano od svih, što je moralo da se vrati u svoj dom, u Brazil, da bi ponovo naučilo da hoda...

Novo pojačanje Čelsija došao je ovih dana skoro kao ilegalac u London. Kako je to već primetio MOZZART Sport, nekada bi i sam "link" sa Stamford Bridžom bio dovoljan za kanonadu novinskih naslova, spekulacija i mahnitu trgovinu dresova sa njegovim imenom, sada je tu praćen sumnjičavim vrtenjem glavom i tu je, što je najgore, u sasvim privremenom odnosu, na pozajmici koja može i ne mora da se ovaploti ugovorom.

A šansa je najmanje što može i sme da očekuje momak kojem su nekada proricali da će biti novi Pele – posebno kada je srušio rekord legende i na Svetskom klupskom prvenstvu za Internasional dao gol sa 17 godina i 102 dana – ili novi Romario, kada su ga krenuli golovi, ili makar novi Kaka, pošto je kretnjama i podsećao na elegantnog Rikija, s kojim će i zaigrati u Milanu.

Čudno je koliko je vremena prošlo otkako smo prvi put čuli za klinju eksplozivne brzine, prefinjenog driblinga i visoke fudbalske inteligencije – na pamet mi, kada ga gledam na terenu, padne jedan sasvim običan, a toliko jasan epitet: Pato je Lep igrač, sa velikim L, i fudbal koji se dešava oko njega, kada je u snazi, jeste Lep Fudbal – i možda je još čudnije, znajući temperament Brazilaca i njihovu sklonost ka autodestrukciji, što je on i dalje tu, i još se bori, posle svih peripetija i ružnih stvari koje su mu se dogodile.

Ako su povrede urnisale nekog igrača u protekloj deceniji, ako se za nekoga može reći da je grehota što mu noge nisu slušale mozak, što je rođen da igra, ali rođen sa preslabim butinama, tetivama i listovima, bio je to Alešandre Pato. Okej, jeste tu bilo i nestašluka mimo sporta, zabavljalo se to večito dete i van terena kao što je plesao na terenu, prošle su kroz njegov stan razne misice i jedna gazdarica – Barbara Berluskoni, čoveče, za to treba stvarno imati m..a! – ali samo su gadne povrede mogle da stanu na put “retransformaciji” patke u labuda...

Engleski su novinari ovih dana, kada je Gus Hidink pomislio da će rešiti probleme Čelsija dovođenjem Brazilca – a držimo mu palčeve da bude u pravu – izvukli podatak da je Pato imao najmanje 14 ozbiljnijih ozleda butine od one prve sezone u Milanu. Ne zna se je li veći poduhvat to što se vraćao posle svake, to što je i dalje dobijao ozbiljne ugovore, ili fakat da ga krti mišići, na koncu, nisu usporili ni za nanosekundu. Ili je, ipak, najbizarnije što je Pato sada zdrav i prav, već duže vremena, kao da su fudbalski bogovi rešili da prestanu da se zezaju s njim i da ga puste da bude ono što može da bude.

A mogao je mnogo, i to se videlo još pre punu deceniju, kada je dečak prepubertetlijskog lica kročio na veliku scenu, tamo u Brazilu.

Dešnjak koji je umeo dobro da gađa i "rola" i levom, momak prosečne visine koji se nije libio da brzinom svetlosti uleti u šesnaesterac i gura se sa stamenim defanzivcima, sposoban da rastegne protivničku odbranu do granice pucanja, a da kroz sredinu proleti kao šilo – da, odmah se osetilo da on mora biti veliki.

Nije nikakvo čudo ni preterivanje: neki od najlepših golova iz Patove karijere su neki od najlepših golova u poslednjih nekoliko decenija.

Evo, recimo onaj iz prvog kola Lige šampiona 2011. – pa i tu ima simbolike: Pato će, kao i uvek, zapaliti svet na samom početku, a potom početi da tumara i da se spotiče o sopstvenu senku – na Kamp Nou protiv Barse. U devetnaestoj sekundi utakmice (srpski bi komentatori rekli: još se gledaoci nisu ni smestili na svoje stolice...) uzeo je loptu u onom krugu na centru i onda ubacio u petu, šestu, sedamnaestu brzinu.

Taj trk, koracima od sedam i po milja kojim za samo tri i po sekunde stiže do šesnaesterca, dok Barsini bekovi trče za spejs-šatlom kao da voze lokomotivu srpskih železnica, kao da je 91. a ne 1. minut, to je sport u svojoj suštini, postoje igrači za koje kažemo da imaju neverovatan "prvi korak", a Pato je imao i drugi, treći, peti; fudbal u svojoj suštini pojavljuje se u narednoj sekundi, tek mali pogled da osmotri istrčalog Valdesa, golmana koji se nije proslavio mnogo čime, ali odbranama jedan-na-jedan jeste, i rutinsko slanje lopte kroz Valdesove noge, ne iz želje da ga ponizi nego što to, jbg Viktore, tako mora da bude...

Kamp Nou je bio u šoku, i ceo svet je bio u šoku: to je nešto što bi trebalo da radi Barselona, da izgleda tako dominantno, a ne igrač sa brojem 7 na leđima, brojem koji ga, nažalost, nije sačuvao od malera.

Pa gol na debiju protiv Napolija – morao je da čeka pola godine da obuče crveno-crni dres u zvaničnoj utakmici, dok nije napunio 18 godina – posle sijaset promašenih šansi, pa dva gola Realu u Madridu, pa slobodnjak sa 35 metara protiv Ciriha...

Nije mogao znati da će se fizika tako bezvezno poigrati s njim, kao što nije mogao znati da u Milan dolazi u nevreme. Iz godine u godinu, Patak je bio sve manje na terenu, a sve više kod fizioterapeuta i u hladnim bazenima, iz godine u godinu osipali su se njegovi saigrači, sve dok na kraju nije ni imao s kim da igra. Pa i takav i u takvom timu dao je 63 gola na 150 utakmica, što je opravdalo njegovu platu. Ona se nikada, ni kada se vratio u Brazil, ni kada je hteo da ispadne mangup pred Didom pa ostao smešan i prezren (gigant će mu uhvatiti najgoru "panjenku" na svetu u odlučujućoj seriji brazilskog kupa!) nije spuštala na ispod 50.000 evra nedeljno...

U Brazilu je ljubav prema fudbalu Bogom dana i prirodna, ali ta ljubav ponekad se pretvori u patologiju, u nezdravi odnos koji ne odgovara nijednom partneru. Pato je davao sve od sebe da mu joga ostane bonito, preboljevao šokove i otkaze, čak i ćuškanje drugih pataka u Korintijansu koji mu je ponudio slamku spasa, ali najviše će ga zaboleti što ga Dunga nije vodio na Svetsko prvenstvo 2010. i što od 2013. nije odigrao utakmicu za Selesao.

Pato je prešao u Milan onog leta kada je saopšteno da će domaćin Mundijala 2014. biti upravo njegova zemlja. Da je sve bilo kako treba i kako su zamišljali fudbalski sladokusci diljem planete, te 2014. bi karioke do konačnog povratka fudbala kući – jer je, ponavljamo, on rođen u Engleskoj, ali to je bilo samo porodilište; njegov dom je zauvek u Brazilu – predvodio tandem Nejmar-Pato, i žmarci nas podilaze čak i na samu pomisao na nuklearnu snagu bojevih glava koju taj dvojac nosi u sebi.

Alešandre je ostao na, za takav kvalitet i takvu brzinu, mršavom broju od svega 27 odigranih utakmica u najznačajnijem žutom dresu – premalo za njega, premalo za Brazil – i njegova očajnička želja da se vrati u Evropu, njegovo udvaranje većim, pa i manjim klubovima na Starom kontinentu (letos se, recimo, pominjalo da bi mogao u Totenhem ili Vest Hem, godinu pre toga u opticaju je bio čak i Kvins Park Rendžers!), jednako je odraz njegove upornosti koliko i svesti da neće biti potpuni igrač bez nastupa za reprezentaciju...

Čelsi je, uz sve probleme koje ima, idealno tlo za njega u ovom trenutku. Očekivanja nisu prevelika – nije došao za mnogo novca, ni kao spasilac – a konkurencija je nikakva. Dijego Košta još je, nesumnjivo, prva opcija, i prethodne su utakmice pokazale da golgeterska suša Patovog bivšeg sunarodnika ne zavisi od njega, koliko od saigrača nevoljnih i nesposobnih da mu stvore šanse.

Engleska je davno prestala da bude bauk za umetničkije nastrojene fudbalere, tehnika i brzina se cene više nego ikad – pogledajte samo koja su dva igrača zapalila Ostrvo ove sezone: Lesterov Mahrez i Vest Hemov Paje – i on bi mogao da bude odlična opcija Azaru ili Vilijanu, a da mnoge spore defanzivce u ligi ostavi u čudu...

Dvadesetšestogodišnjak na pozajmici iz Korintijansa će biti tek druga violina u napadu i tek član proširenog orkestra u čitavom timu, ali to bi, za promenu, mogla da bude uloga koja će mu prijati.

Naravno, samo ako nastavi da radi na odbacivanju etikete "ružnog pačeta". Brazilac je, kao i svi nezreli igrači s tog podneblja, upadao u probleme sa samopouzdanjem; bez vere sebe, džaba mu i zdrave noge. Bez najvećih očekivanja i bez lampe koja će biti uperena u njega kao da je pred istražnim sudijom, Patak bi najzad mogao da nam podari još malo uživanja.

I da mu se najzad desi nešto lepo, a da tu bude mnogo njegove krivice i zasluge. Jer nije dovoljno, saznao je to valjda dosad Alešandre, samo biti Patak...