Интервју - Иван Томић: У мојим сновима цијела Хумска пјева „Да волим црно-беле“!

Нови тренер Партизана обећава да неће обмањивати јавности, да се неће понашати као шеф, али и да ће под његовом вођством тим играти офанзивније него досад.

Фудбал 04.01.2016 | 00:00

Шта је тражио, то је добио. И Партизан и Иван Томић. Црно-бели коначно имају личност за каквом су жудели годинама, а некадашњи капитен и директор прилику да покаже да је – тренер.

Засад је “само” човек кога Гробари памте по лидерским способностима на терену (четири титуле, два купа) и вештини да на почетку функционерског мандата препозна квалитет и довођењем Жуке, Мореире, Дијаре и Тошића утаба пут шестогодишњој доминацији српским фудбалом.

И ту је тачка.

Све што је било у играчким (1993-1998, 2003-2007) и данима у фотељи (2007-2009) остаје у историји. Можда послужи као залог кредиту у очима навијача, али да би се изборио за аплаузе једнаке онима које је добијао док је освајао дупле круне и возио Парни ваљак ка европском пролећу, мораће некадашњи везиста да докаже како је Хумска 1 заиста плодно тле за тренере почетнике. Пре две и по деценије његов учитељ Љубиша Тумбаковић био је малтене у истој улози као и он сад, а касније истом стазом ходали Владимир Вермезовић, Мирослав Ђукић, Славиша Јокановић и Александар Станојевић.

А почетницима је дозвољено да маштају, па Ивана Томића прво питамо - шта је Партизан из његових снова?
„Можда делује као бајка, поготово у овом тренутку, али да покушам: што више навијача и породица на стадиону, да сваки човек који уђе на трибине носи шал око врата и да га развије пре почетка утакмице, кад се с разгласа зачује песма: „Да волим црно-беле“. Да певају сви. Е, то ми је сан! Волео бих ту сцену да доживим, било како тренер или навијач. Био бих презадовољан само то да видим“, раширених зеница прича Иван Томић у празничном интервјуу МОЗЗАРТ Спорту.

То је амбијент, сличан оном у Енглеској, Шпанији или Немачкој, где су стадиону крцати, али какав Партизан желите да створите на терену?
„Приступ свакој утакмици мора да буде прави. Посвећеност обавезама на највишем нивоу. Одговорност у односу на сваку тактичку замисао. Нарочито према дресу и грбу. На крају, поштовање сваком навијачу. Што се игре тиче, Партизан мора да буде одважан, храбар и достојанствен. Какав је био и током претходних 70 година“.

НИКАД НЕЋЕТЕ ДОБИТИ ШАНСУ КАД ЈЕ ИДЕАЛНО

Зашто сте се латили посла баш у овом тренутку, на 26 бодова заостатка за Црвеном звездом, без Еворпе и у амбијенту који у свакој тачки одудара од ваших, малопре описаних, снова?
„У Партизану је сваки тренутак први. И сваки није прави. Никад нећете добити шансу кад су ствари идеалне, онда нови тренер није потребан. Сваки позив се прихвата кад зове клуб кроз који сте прошли све у каријери. Свестан сам да ћу имати само једну шансу. И да не могу да бирам кад ћу је добити“.

Шта је основна тренерска замисао Ивана Томића? Дајте јавности назнаке стила и начина игре који желите да примените?
„Прво, не мислим да је сваки тренер за сваки клуб, тачније да би исти човек био успешан у тиму који се бори за опстанак и за титулу. Друго, моја фудбалска фиолозофија се развијала кроз Партизан и надоградила се боравком у иностранству. Дакле, у складу са традицијом овог великог клуба“.

Можете ли мало конкретније, којој формацији ће играти Партизан: 4-4-2, 4-1-3-2, 3-5-2?
„Немам омиљену, али био бих најсрећнији да једном заменом дођемо до нивоа да променимо две различите формације. За то је потребно доста времена. И рада. Модеран фудбал не трпи формацију, ако екипа све време стоји у истој формацији онда је лако од ње се бранити. Ако играш са пет нападача, а они су статични, крећу се 15 метара напред-назад противник може да те “преклопи” и одоли. С друге стране, тимови који за време меча губе форму или облик на терену могу лакше да успоставе доминацију“.

ШПИЦ, ДВА ИЛИ ТРИ…

Хоће ли коначно Партизан играти са два шпица, прође цела 2015. година, а Гробари на дочекаше да виде како функционише тај класичан систем?
„Немојте заборавити да је играо Партизан и са тројицом нападача, све зависи од тога какве карактеристике има крилни играч. Не бих се сложио да је Партизан играо са једним нападачем“.

Како није, а код Љубинка Друловића?
„Не мислим да је Партизан био дефанзиван. Не могу о томе да причам, свако има свој начин рада. Имамо довољан број квалитетних везних играча да не морамо да играмо са два центарфора. Зависи доста од бочних играча, као и тога шта бек ради иза нападача. Бек може да буде бек, али и крило“.

Добро, али Партизан је минулих година, још од времена Александра Станојевића, кад је последњи пут био тако одважан као што ви причате, изгубио препознатљивост. Као да то није тим у складу са његовим именом. Шта планирате прво да урадите да бисте Парни ваљак вратили на замишљену стазу историје?
„Не бих себи дозволио да негативно причам о претходницима и колегама, врсни су стручњаци, богатих играчких и завидних тренерских каријера, а ја као почетник немам право да их оцењујем. Напротив, све их поштујем. Могу само да кажем да ћу покушати да вратим Партизан где је био. Заједно са сарадницима из стручног штаба, људима од којих сваки има став. Намерно сам изабрао више људи да раде са мном, у неким стварима су од мене – бољи. Нисам бирао сараднике да би ми повлађивали“.

Чек, чек. Објасните?
„Не желим да будем апсолутни шеф. Наравно да ћу да одлучујем, да је моја последња, то ми је И уговорна обавеза, али смо у разговору равноправни. Инсистираћу да све време које проводимо заједно - на састанцима, анализама, тренинзима, припремама или у карантину - буде интензивно у смислу одговорности и посвећености обавезама. Никако наредбодавно. Желимо да успоставимо систем поверења како би играчи схватили да ће их природни односи учинити бољима“.

Делује исто или макар у зачецима слично ономе што је Вељко Пауновић направио у затвореном систему односа омладинске репрезентације Србије која се попела на кров света. Планирате тако да анимирате екипу Партизана?
„Било која врста поређења са Пауновићем може само да ми ласка. Гајимо фантастичан однос, мислим да је његов успех на Мундијалиту највећи који је српски фудбал постигао у новијој историји. Дивим му се због начина на који је све извео. Доста тога смо разговарали, преклапају нам се мишљења о фудбалу и животу“.

КО ОБУЧЕ МАЈИЦУ ПАРТИЗАНА… ЕЈ, МАЈИЦУ!

Поменусте малопре да ваш однос према играчима неће бити наредбодаван, међутим, видите ли међу фудбалерима Партизана неког ко је лидер, не толико у играчком смислу, већ као личност, човек који ће да пришрафи видљиво олабављане односе на релацији свлачионица-терен-трибине?
„Реч наредба није ми блиска. Мени је изузетно важно да стручни штаб, медицински блок и играчи буду целина. Нису то три круга, два већа, један мањи. Сви смо унутар њега једнаки. У том кругу тражићу да се успоставе односи поверења и поштовања. Не само што се тиче тренинга и тактике, већ људских вредности које ће довести до лидерства“.

Кад помињете међуљудске односе, сматрате ли да је Партизану потребна чврста рука, неко ко ће, ипак, да лупи шаком о сто, да не буде само тај однос поверења, јер он може да се злоупотреби?
„И родитељ воли своје дете највише на свету, попушта му, попушта, али све има границе. Пазите сад: свако ко потпише уговор, уђе у СЦ Земунело, дође да одради тренинг, обује копачке и обуче мајицу – еј, мајицу, не дрес, него мајицу са грбом Партизана – мора да буде свестан у какву је величину дошао. Да то носи одређене обавезе и норме понашања. Нећемо превише времена трошити на ствари које се подразумевају. На почетку нашег упознавања ћемо обавити разговор који се тиче тежине и лепоте играња у Партизану. Желим да играчи имају љубав према фудбалу, као игри. Да покажу ентузијазам“.

Нећемо да вам рушимо снове, али делује прилично утопистички имајући у виду амбијент у коме се Партизан и српски фудбал налазе?
„Свестан сам да је овде, не само у спорту, атмосфера страшно негативна. На стадиону Партизана чак и мучна. Има то, наравно, везе са резултатима, али се олако улази у негативни доживљај и појединца и игре. Као нација талентована за спортове с лоптом и где велики проценат мушке популације игре, макар рекреативно, фудбал, дошло се до тачке у којој неко са трибине мисли да зна боље од овог на терену. Пазите докле то иде. У иностранству, у сређеним земљама, гледалац кад ушета на стадион доживљава играча свог тима као неку врсту уметника. А код нас је малтене доведено до тога да играчи не знају да ходају. Не кажем да на фудбал цвета, али није баш ни тако црн каквим га представљају“.

Хоће ли Иван Томић бити и крај терена и у каснијим изјавама за медије исто онако директан као што је био на званичној промоцији, кад је, по општим оценама, одушевио фудбалску јавност?
„Човек сам који гради нормалне односе, не мислим да сам вреднији или важнији од било ког другог. Трудићу се да будем отворен и што мање користим фудбалске флоскуле. Не желим да обмањујем јавност. Знам да бих могао да купим себи време ако причам о томе како смо одиграли добро, а нисмо имали среће, али то није добро ни за клуб ни за мене, ако смо играли – лоше“.

Пратите ли штампу, портале, форуме, читате ли коментаре, ослушкујете ли тај навијачки одјек?
„Донекле. Ослушкујем јавност, али желим да останем доследан самом себи. Добро је знати шта се дешава, мада је та врста информација потенцијална замка. Не мора да значи да је мишљење јавности исправно. Ево примера: кад је Синиша Михајлиовћ требало да дође за селектора Србије јавност је апсолутно била за њега. После тога је, као фудбалска величина, био провучен кроз најгоре блато. Не зато што смо причали само о игри резултатима, већ се ушло ниске односе. Дошло се дотле да се причало „само да Синиша оде“. Онда, кад је победио неку утакмицу, „само да остане“. Јавност мења своје мишљење, не остаје доследна“.

ВЕЛИКА ЈЕ МОГУЋНОСТ ДА МЕ ПРОВУКУ КРОЗ БЛАТО

Ево, с једне стране имате тренера почетника који жели да остане доследан себи, а са друге муљ који прати овдашњи фудбал. Да ли стварно верујете да ће баш Иван Томић да буде тај који ће нешто да промени?
„Као играч сам био самокритичан, што ме је и спутало у каријери. Сигурно постоји велика могућност да будем провучен кроз блато. Та могућност је сад већа од било које друга. Опет, кад сам уписао Тренерску школу размишљао сам о овом тренутку, да ћу, ако радим и понашам се нормално, можда дођи у ситуацију да будем изабран за тренера Партизана. Могу да одем на Сејшеле, али не могу да променим време у коме живим. Зато сам себе суочио са ситуацијом да будем у добрим односима са самим собом. То је најважније. Кад донесем одлуку да могу да кажем „да, она је била добра“ или ако се испостави другачије признам „да, лоша је, али Иване, ти си је донео, нико те није присилио“. Не мислим да сам Богом дан или да сам неки спасилац Партизана. Уосталом, Партизан нема од чега да се спашава, биће овај клуб на истом овом месту и кад ја не будем тренер. Битно ми је да са сарадницима останем доследан идеји и доживљају фудбала какав смо зацртали. Верујете ми, нећу имати проблем да кажем да ли је било добро или не. Као што ћу први да кажем како сам био директор или играч“.

Ево реците. Директор, од један до пет?
„Три плус, четири минус. Прешао бих у позитиву, с обзиром на тешку ситуацију, а три плус зато што сам неке ствари морао боље да организујем“.

А играч?
„Мислим да ми глава и ноге нису били на најбољи начин повезани. Ноге нису могле да спроведу идеје које сам смишљао. Тактички и технички сам био добар, али нисам био атрактиван, нисам решавао утакмице, дриблао ривале, иако сам дао понеки гол. Набијао сам себи ту врсту одговорности да нисам играч за публику. Недостајало ми је брзине и експолозивности. Више бих волео да сам био „десетка“, него „четворка“, закључио је Иван Томић и уколико овако самокритичан буде и на ужареној тренерској клупи Партизан ће на њој, за наредне године, добити јако оружје какво му је недостајало у целој 2015.

ОДБИЈАО САМ ПОНУДЕ, ЈЕР НИСАМ ХТЕО ДА ИЗГУБИМ ИДЕНТИТЕТ

Да се вратимо два корака уназад. Дуго сте били ван фудбала. Кад сте напустили функцију спортског директора Партизана у децембру 2009. паузирали сте све до 2013. године и уписивања Школе за тренере ФСС. Зашто сте се вратили?
„Пре две године сам уписао Тренерску школу, јер и док сам био директор имао сам потребу да више времена проводим на терену, на ваздуху, него у канцеларији, на стадиону. Тад сам одлучио да се вратим фудбалу. Нисам прихватао многе позиве, не желећи да идем негде где мислим да не бих спровео своје идеје. Не бих да се то схвати потцењивачки. Могао сам да стекнем искуство, али је постајала бојазан да бих на некој другој дестинацији могао да изгубим сопствени идентитет. Млад сам, неискусан...“, признаје Иван Томић који је пре Партизана радио као селектор кадетске и омладинске репрезентације Србије, а последња два месеца био тренер Телеоптика.

О ТРЕНЕРИМА...

Ко је најбољи тренер са којим сте сарађивали?
„На то питање не могу да понудим прецизан одговор. Љубиша Тумбаковић је имао енормно велики утицај, исто тако Небојша Личанин који ме је тренирао на мојим почецима, потом Влада Радмановић - један од најобразованих људи у фудбалу које сам имао прилике да сретнем. Да не причам о Владимиру Вермезовићу, Мирославу Ђукићу, Славиши Јокановићу. А онда у иностранству, Фабио Капело и Здењек Земан. Две потпуно различите личности. Кратко сам у Рајо Ваљекану сарађивао са Јулијаном Лопетегијем, који је сад у Порту, па Мане у Алавесу, изузетно мудар човек, који мало прича, а много каже. Имао сам сјајна искуства. Наравно, било је и нелагодних ситуација, међутим, са сваким сам се – штагод довело до разлаза – растајао у коректним односима, тако што бисмо пружили руку један другом, погледали се у очи и пожелели срећу. Сретао сам их касније и сваки пут су то били срдачни сусрети“.