Intervju - Ivan Tomić: U mojim snovima cijela Humska pjeva „Da volim crno-bele“!

Novi trener Partizana obećava da neće obmanjivati javnosti, da se neće ponašati kao šef, ali i da će pod njegovom vođstvom tim igrati ofanzivnije nego dosad.

Fudbal 04.01.2016 | 00:00

Šta je tražio, to je dobio. I Partizan i Ivan Tomić. Crno-beli konačno imaju ličnost za kakvom su žudeli godinama, a nekadašnji kapiten i direktor priliku da pokaže da je – trener.

Zasad je “samo” čovek koga Grobari pamte po liderskim sposobnostima na terenu (četiri titule, dva kupa) i veštini da na početku funkcionerskog mandata prepozna kvalitet i dovođenjem Žuke, Moreire, Dijare i Tošića utaba put šestogodišnjoj dominaciji srpskim fudbalom.

I tu je tačka.

Sve što je bilo u igračkim (1993-1998, 2003-2007) i danima u fotelji (2007-2009) ostaje u istoriji. Možda posluži kao zalog kreditu u očima navijača, ali da bi se izborio za aplauze jednake onima koje je dobijao dok je osvajao duple krune i vozio Parni valjak ka evropskom proleću, moraće nekadašnji vezista da dokaže kako je Humska 1 zaista plodno tle za trenere početnike. Pre dve i po decenije njegov učitelj Ljubiša Tumbaković bio je maltene u istoj ulozi kao i on sad, a kasnije istom stazom hodali Vladimir Vermezović, Miroslav Đukić, Slaviša Jokanović i Aleksandar Stanojević.

A početnicima je dozvoljeno da maštaju, pa Ivana Tomića prvo pitamo - šta je Partizan iz njegovih snova?
„Možda deluje kao bajka, pogotovo u ovom trenutku, ali da pokušam: što više navijača i porodica na stadionu, da svaki čovek koji uđe na tribine nosi šal oko vrata i da ga razvije pre početka utakmice, kad se s razglasa začuje pesma: „Da volim crno-bele“. Da pevaju svi. E, to mi je san! Voleo bih tu scenu da doživim, bilo kako trener ili navijač. Bio bih prezadovoljan samo to da vidim“, raširenih zenica priča Ivan Tomić u prazničnom intervjuu MOZZART Sportu.

To je ambijent, sličan onom u Engleskoj, Španiji ili Nemačkoj, gde su stadionu krcati, ali kakav Partizan želite da stvorite na terenu?
„Pristup svakoj utakmici mora da bude pravi. Posvećenost obavezama na najvišem nivou. Odgovornost u odnosu na svaku taktičku zamisao. Naročito prema dresu i grbu. Na kraju, poštovanje svakom navijaču. Što se igre tiče, Partizan mora da bude odvažan, hrabar i dostojanstven. Kakav je bio i tokom prethodnih 70 godina“.

NIKAD NEĆETE DOBITI ŠANSU KAD JE IDEALNO

Zašto ste se latili posla baš u ovom trenutku, na 26 bodova zaostatka za Crvenom zvezdom, bez Evorpe i u ambijentu koji u svakoj tački odudara od vaših, malopre opisanih, snova?
„U Partizanu je svaki trenutak prvi. I svaki nije pravi. Nikad nećete dobiti šansu kad su stvari idealne, onda novi trener nije potreban. Svaki poziv se prihvata kad zove klub kroz koji ste prošli sve u karijeri. Svestan sam da ću imati samo jednu šansu. I da ne mogu da biram kad ću je dobiti“.

Šta je osnovna trenerska zamisao Ivana Tomića? Dajte javnosti naznake stila i načina igre koji želite da primenite?
„Prvo, ne mislim da je svaki trener za svaki klub, tačnije da bi isti čovek bio uspešan u timu koji se bori za opstanak i za titulu. Drugo, moja fudbalska fiolozofija se razvijala kroz Partizan i nadogradila se boravkom u inostranstvu. Dakle, u skladu sa tradicijom ovog velikog kluba“.

Možete li malo konkretnije, kojoj formaciji će igrati Partizan: 4-4-2, 4-1-3-2, 3-5-2?
„Nemam omiljenu, ali bio bih najsrećniji da jednom zamenom dođemo do nivoa da promenimo dve različite formacije. Za to je potrebno dosta vremena. I rada. Moderan fudbal ne trpi formaciju, ako ekipa sve vreme stoji u istoj formaciji onda je lako od nje se braniti. Ako igraš sa pet napadača, a oni su statični, kreću se 15 metara napred-nazad protivnik može da te “preklopi” i odoli. S druge strane, timovi koji za vreme meča gube formu ili oblik na terenu mogu lakše da uspostave dominaciju“.

ŠPIC, DVA ILI TRI…

Hoće li konačno Partizan igrati sa dva špica, prođe cela 2015. godina, a Grobari na dočekaše da vide kako funkcioniše taj klasičan sistem?
„Nemojte zaboraviti da je igrao Partizan i sa trojicom napadača, sve zavisi od toga kakve karakteristike ima krilni igrač. Ne bih se složio da je Partizan igrao sa jednim napadačem“.

Kako nije, a kod Ljubinka Drulovića?
„Ne mislim da je Partizan bio defanzivan. Ne mogu o tome da pričam, svako ima svoj način rada. Imamo dovoljan broj kvalitetnih veznih igrača da ne moramo da igramo sa dva centarfora. Zavisi dosta od bočnih igrača, kao i toga šta bek radi iza napadača. Bek može da bude bek, ali i krilo“.

Dobro, ali Partizan je minulih godina, još od vremena Aleksandra Stanojevića, kad je poslednji put bio tako odvažan kao što vi pričate, izgubio prepoznatljivost. Kao da to nije tim u skladu sa njegovim imenom. Šta planirate prvo da uradite da biste Parni valjak vratili na zamišljenu stazu istorije?
„Ne bih sebi dozvolio da negativno pričam o prethodnicima i kolegama, vrsni su stručnjaci, bogatih igračkih i zavidnih trenerskih karijera, a ja kao početnik nemam pravo da ih ocenjujem. Naprotiv, sve ih poštujem. Mogu samo da kažem da ću pokušati da vratim Partizan gde je bio. Zajedno sa saradnicima iz stručnog štaba, ljudima od kojih svaki ima stav. Namerno sam izabrao više ljudi da rade sa mnom, u nekim stvarima su od mene – bolji. Nisam birao saradnike da bi mi povlađivali“.

Ček, ček. Objasnite?
„Ne želim da budem apsolutni šef. Naravno da ću da odlučujem, da je moja poslednja, to mi je I ugovorna obaveza, ali smo u razgovoru ravnopravni. Insistiraću da sve vreme koje provodimo zajedno - na sastancima, analizama, treninzima, pripremama ili u karantinu - bude intenzivno u smislu odgovornosti i posvećenosti obavezama. Nikako naredbodavno. Želimo da uspostavimo sistem poverenja kako bi igrači shvatili da će ih prirodni odnosi učiniti boljima“.

Deluje isto ili makar u začecima slično onome što je Veljko Paunović napravio u zatvorenom sistemu odnosa omladinske reprezentacije Srbije koja se popela na krov sveta. Planirate tako da animirate ekipu Partizana?
„Bilo koja vrsta poređenja sa Paunovićem može samo da mi laska. Gajimo fantastičan odnos, mislim da je njegov uspeh na Mundijalitu najveći koji je srpski fudbal postigao u novijoj istoriji. Divim mu se zbog načina na koji je sve izveo. Dosta toga smo razgovarali, preklapaju nam se mišljenja o fudbalu i životu“.

KO OBUČE MAJICU PARTIZANA… EJ, MAJICU!

Pomenuste malopre da vaš odnos prema igračima neće biti naredbodavan, međutim, vidite li među fudbalerima Partizana nekog ko je lider, ne toliko u igračkom smislu, već kao ličnost, čovek koji će da prišrafi vidljivo olabavljane odnose na relaciji svlačionica-teren-tribine?
„Reč naredba nije mi bliska. Meni je izuzetno važno da stručni štab, medicinski blok i igrači budu celina. Nisu to tri kruga, dva veća, jedan manji. Svi smo unutar njega jednaki. U tom krugu tražiću da se uspostave odnosi poverenja i poštovanja. Ne samo što se tiče treninga i taktike, već ljudskih vrednosti koje će dovesti do liderstva“.

Kad pominjete međuljudske odnose, smatrate li da je Partizanu potrebna čvrsta ruka, neko ko će, ipak, da lupi šakom o sto, da ne bude samo taj odnos poverenja, jer on može da se zloupotrebi?
„I roditelj voli svoje dete najviše na svetu, popušta mu, popušta, ali sve ima granice. Pazite sad: svako ko potpiše ugovor, uđe u SC Zemunelo, dođe da odradi trening, obuje kopačke i obuče majicu – ej, majicu, ne dres, nego majicu sa grbom Partizana – mora da bude svestan u kakvu je veličinu došao. Da to nosi određene obaveze i norme ponašanja. Nećemo previše vremena trošiti na stvari koje se podrazumevaju. Na početku našeg upoznavanja ćemo obaviti razgovor koji se tiče težine i lepote igranja u Partizanu. Želim da igrači imaju ljubav prema fudbalu, kao igri. Da pokažu entuzijazam“.

Nećemo da vam rušimo snove, ali deluje prilično utopistički imajući u vidu ambijent u kome se Partizan i srpski fudbal nalaze?
„Svestan sam da je ovde, ne samo u sportu, atmosfera strašno negativna. Na stadionu Partizana čak i mučna. Ima to, naravno, veze sa rezultatima, ali se olako ulazi u negativni doživljaj i pojedinca i igre. Kao nacija talentovana za sportove s loptom i gde veliki procenat muške populacije igre, makar rekreativno, fudbal, došlo se do tačke u kojoj neko sa tribine misli da zna bolje od ovog na terenu. Pazite dokle to ide. U inostranstvu, u sređenim zemljama, gledalac kad ušeta na stadion doživljava igrača svog tima kao neku vrstu umetnika. A kod nas je maltene dovedeno do toga da igrači ne znaju da hodaju. Ne kažem da na fudbal cveta, ali nije baš ni tako crn kakvim ga predstavljaju“.

Hoće li Ivan Tomić biti i kraj terena i u kasnijim izjavama za medije isto onako direktan kao što je bio na zvaničnoj promociji, kad je, po opštim ocenama, oduševio fudbalsku javnost?
„Čovek sam koji gradi normalne odnose, ne mislim da sam vredniji ili važniji od bilo kog drugog. Trudiću se da budem otvoren i što manje koristim fudbalske floskule. Ne želim da obmanjujem javnost. Znam da bih mogao da kupim sebi vreme ako pričam o tome kako smo odigrali dobro, a nismo imali sreće, ali to nije dobro ni za klub ni za mene, ako smo igrali – loše“.

Pratite li štampu, portale, forume, čitate li komentare, osluškujete li taj navijački odjek?
„Donekle. Osluškujem javnost, ali želim da ostanem dosledan samom sebi. Dobro je znati šta se dešava, mada je ta vrsta informacija potencijalna zamka. Ne mora da znači da je mišljenje javnosti ispravno. Evo primera: kad je Siniša Mihajliovć trebalo da dođe za selektora Srbije javnost je apsolutno bila za njega. Posle toga je, kao fudbalska veličina, bio provučen kroz najgore blato. Ne zato što smo pričali samo o igri rezultatima, već se ušlo niske odnose. Došlo se dotle da se pričalo „samo da Siniša ode“. Onda, kad je pobedio neku utakmicu, „samo da ostane“. Javnost menja svoje mišljenje, ne ostaje dosledna“.

VELIKA JE MOGUĆNOST DA ME PROVUKU KROZ BLATO

Evo, s jedne strane imate trenera početnika koji želi da ostane dosledan sebi, a sa druge mulj koji prati ovdašnji fudbal. Da li stvarno verujete da će baš Ivan Tomić da bude taj koji će nešto da promeni?
„Kao igrač sam bio samokritičan, što me je i sputalo u karijeri. Sigurno postoji velika mogućnost da budem provučen kroz blato. Ta mogućnost je sad veća od bilo koje druga. Opet, kad sam upisao Trenersku školu razmišljao sam o ovom trenutku, da ću, ako radim i ponašam se normalno, možda dođi u situaciju da budem izabran za trenera Partizana. Mogu da odem na Sejšele, ali ne mogu da promenim vreme u kome živim. Zato sam sebe suočio sa situacijom da budem u dobrim odnosima sa samim sobom. To je najvažnije. Kad donesem odluku da mogu da kažem „da, ona je bila dobra“ ili ako se ispostavi drugačije priznam „da, loša je, ali Ivane, ti si je doneo, niko te nije prisilio“. Ne mislim da sam Bogom dan ili da sam neki spasilac Partizana. Uostalom, Partizan nema od čega da se spašava, biće ovaj klub na istom ovom mestu i kad ja ne budem trener. Bitno mi je da sa saradnicima ostanem dosledan ideji i doživljaju fudbala kakav smo zacrtali. Verujete mi, neću imati problem da kažem da li je bilo dobro ili ne. Kao što ću prvi da kažem kako sam bio direktor ili igrač“.

Evo recite. Direktor, od jedan do pet?
„Tri plus, četiri minus. Prešao bih u pozitivu, s obzirom na tešku situaciju, a tri plus zato što sam neke stvari morao bolje da organizujem“.

A igrač?
„Mislim da mi glava i noge nisu bili na najbolji način povezani. Noge nisu mogle da sprovedu ideje koje sam smišljao. Taktički i tehnički sam bio dobar, ali nisam bio atraktivan, nisam rešavao utakmice, driblao rivale, iako sam dao poneki gol. Nabijao sam sebi tu vrstu odgovornosti da nisam igrač za publiku. Nedostajalo mi je brzine i ekspolozivnosti. Više bih voleo da sam bio „desetka“, nego „četvorka“, zaključio je Ivan Tomić i ukoliko ovako samokritičan bude i na užarenoj trenerskoj klupi Partizan će na njoj, za naredne godine, dobiti jako oružje kakvo mu je nedostajalo u celoj 2015.

ODBIJAO SAM PONUDE, JER NISAM HTEO DA IZGUBIM IDENTITET

Da se vratimo dva koraka unazad. Dugo ste bili van fudbala. Kad ste napustili funkciju sportskog direktora Partizana u decembru 2009. pauzirali ste sve do 2013. godine i upisivanja Škole za trenere FSS. Zašto ste se vratili?
„Pre dve godine sam upisao Trenersku školu, jer i dok sam bio direktor imao sam potrebu da više vremena provodim na terenu, na vazduhu, nego u kancelariji, na stadionu. Tad sam odlučio da se vratim fudbalu. Nisam prihvatao mnoge pozive, ne želeći da idem negde gde mislim da ne bih sproveo svoje ideje. Ne bih da se to shvati potcenjivački. Mogao sam da steknem iskustvo, ali je postajala bojazan da bih na nekoj drugoj destinaciji mogao da izgubim sopstveni identitet. Mlad sam, neiskusan...“, priznaje Ivan Tomić koji je pre Partizana radio kao selektor kadetske i omladinske reprezentacije Srbije, a poslednja dva meseca bio trener Teleoptika.

O TRENERIMA...

Ko je najbolji trener sa kojim ste sarađivali?
„Na to pitanje ne mogu da ponudim precizan odgovor. Ljubiša Tumbaković je imao enormno veliki uticaj, isto tako Nebojša Ličanin koji me je trenirao na mojim počecima, potom Vlada Radmanović - jedan od najobrazovanih ljudi u fudbalu koje sam imao prilike da sretnem. Da ne pričam o Vladimiru Vermezoviću, Miroslavu Đukiću, Slaviši Jokanoviću. A onda u inostranstvu, Fabio Kapelo i Zdenjek Zeman. Dve potpuno različite ličnosti. Kratko sam u Rajo Valjekanu sarađivao sa Julijanom Lopetegijem, koji je sad u Portu, pa Mane u Alavesu, izuzetno mudar čovek, koji malo priča, a mnogo kaže. Imao sam sjajna iskustva. Naravno, bilo je i nelagodnih situacija, međutim, sa svakim sam se – štagod dovelo do razlaza – rastajao u korektnim odnosima, tako što bismo pružili ruku jedan drugom, pogledali se u oči i poželeli sreću. Sretao sam ih kasnije i svaki put su to bili srdačni susreti“.