Досије Терзић: Доктор који није препознао да у Звезди мора да буде рудар!

Имао је, то сигурно знате, Звездан Терзић и већа искушења у животу, ишлифовао се на разним местима, али је долазећи у Љутице Богдана сметнуо с ума озбиљан податак: Црвена звезда се не учи у маркетиншким књигама, нити у припремама за докторску дисертацију, Црвена звезда мора да се живи.

Фудбал 06.08.2015 | 23:45

Можете да га волите, можете и да га презирете, али две чињенице морате да уважите када је реч о лику и делу одлазећег генералног директора Црвене звезде Звездана Терзића: својевремено је био једва просечни прволигашки штопер у дресу ОФК Београда, а пре десет година био је, врло вероватно, најталентованији фудбалски руководилац у земљи. У мору опскурних ликова који крстаре овдашњим спортским канцеларијама (а о којима се Милан Живадиновић Бард живописно изражава), Звездан Терзић се издвајао образовањем, податком да је за време интервјуа способан да цитира Стерију Поповића или Радоја Домановића.

На том таласу елоквенције у којој није имао конкуренцију, доскорашњи први човек Црвене звезде створио је, можда и лажну, слику о себи.

Имао је, то сигурно знате, Звездан Терзић и већа искушења у животу, ишлифовао се на разним местима, али је долазећи у Љутице Богдана сметнуо с ума озбиљан податак: Црвена звезда се не учи у марктиншким књигама, нити у припремама за докторску дисертацију, Црвена звезда мора да се живи. То је клуб који не да не признаје јуче, него у послеподневним часовима не признаје пре подне. Занесен двогодишњом владавином у ФСС, можда уверен да је у четвртој деценији живота ударио у функционерски плафон, Терзић је постао жртва сопствених заблуда. Место председника ФСС и функција најодговорнијег човека у Црвеној звезди су неупоредиве категорије. Као послови педикира и рудара. Једно је кампањски посао у којем све минусе можете да покријете добрим резултатом неке млађе селекције, а друго цеђење суве дреновине, способност да функционерским триковима опстајете на свом месту, балансирање између хиљаду компромиса и – поврх свега – да имате свакодневни резултат. То је после Владимира Цветковића способан да изнесе само неки нови Владимир Цветковић. А Терзић је показао да у овом тренутку то још није. А питање је и да ли ће икада постати, пошто је после неславног завршетка у ФСС и оставке у Црвеној звезди сврстан у фолдер – потрошених.

Називајући захтев навијача шизофреним, бивши генерални директор Црвене звезде несвесно је показао да још није научио све постулате клуба за који навија. Фитиљ стрпљења навијача сигурно не би изгорео да је у фотељи Звездана Терзића седела нека од легенди клуба. Овако, звездашка јавност је била убеђена да је Терзић, као неко ко није раније припадао клубу, доведен како би у Љутице Богдана направио инстант успех. Прихватио је још прошлог лета озбиљну одговорност, тражио добар део власти и сам себи ставио гиљотину изнад главе. Јер као што смо својевремено писали, и већи мангупи од Звездана Терзића су поломили зубе на Црвеној звезди.

„Од звездашке јавности само тражим време и стрпљење. Мада знам да је то немогуће”, рекао је више пута Звездан Терзић.

Нажалост, није га добио. Као што га није добила већина његових претходника, као што га, уосталом, неће добити ни његови наследници. То је данашњи закон Маракане и руиниране Црвене звезде. Имао је довољно времена бивши генерални директор да схвати да је актуелни вицешампион сувише велика црвљива јабука да је сам загризе. Посебно јер је неколико пута рекао да лопта на Маракани другачије скакуће и да су му у тиму потребни играчи с озбиљно јаким карактером. Потребни су и такви руководиоци! Уз ону реченицу с почетка текста треба да иде и констатација о томе како је Звездан Терзић у фотељи ОФК Београда знао да види, осети и препозна Бранислава Ивановића, Марка Башу, Слободана Рајковића, Александра Коларова. Ту магију или шесто чуло фудбалске далековидости је изгубио у Црвеној звезди. На страну то што је слаб буџет за појачања, Терзић у функционерској фотељи у Љутице Богдана није задржао способност да види нешто што други не виде, да доведе играча кога познају само у родном селу и који је грешком кратковидих остао неселектиран. То ће бити његова највећа мрља, јер је за два претходна прелазна рока доведен камион играча, а само неколико њих је оправдало звање појачања. Хтео је да игра симултанку – да одлучује о појачањима и финансијама, да буде истурено одељење у борби за превласт у ФСС – и, на крају, изгубио.

Звучи можда јако, али Звездан Терзић је у једну руку издат од великог броја људи који су га довели у Црвену звезду. Верног, али истински верног сарадника имао је само у Славиши Кокези, остали су, себи у браду, причали како су од њега очекивали много, много више. Напречац је добио опозицију, али није реаговао. Већина чланова Управног одбора отписала је клуб за који су морали да се боре. Уосталом где су били и шта су за ових годину дана радили Бранислав Ђурђевић, Александар Антић, Небојша Човић... Тотално пасивни, без жеље да помогну, дали су легитимитет Звездану Терзићу да добије широка овлашћења, да ископају рупу његове пропасти. Све те тренутке Звездан Терзић није знао да препозна. Мислио је да су његова прса довољно јака да одбију све нападе. Преварио се.

ГДЕ СУ БИЛИ ЂУРЂЕВИЋ, ЧОВИЋ, АНТИЋ?

Не такво давно Звездан Терзић је у разговору за МОЗЗАРТ Спорт рекао да је савршено свестан чињенице да у Србији нема срећног краја. Он је могао да га има у Црвеној звезди. Само да је умирио своје превелике функционерске претензије, да је покушао да схвати да у великом систему као што је Црвена звезда мора да буде тимски играч, јер ни тако велики клуб није изродио играча који истовремено може да буде десни бек, задњи везни и нападач. Или, још боље, да је рекао јавно да не можете да ради с великом већином инертних чланова Управног одбора којима Звезда служи само да оплемене своје политичке биографије. Изабрао је најгоре решење: да ћути и ради и бије битке на неколико фронтова. Зато ће с Маракане да оде пре него што види Црвену звезду по својим жељама.

И нешто за крај: и овакав, у нокауту, Звездан Терзић је и даље за српске фудбалске прилике „озбиљан” играч. Отуда је данас прилично јако ударио по Небојши Човићу, једном од оних чију помоћ није имао.

Апострофирао је да потенцијални следећи председник има велику одговорност за недобијање лиценце и свима ставио до знања да ће учинити све да заједно с осталим члановима Управног одбора с Маракане пинкле покупи и Небојша Човић. Недостајало је само да каже како је први човек кошаркашког клуба прву фудбалску утакмицу одгледао пре три године, и да је просто несхватљиво да неко ко се декларише као велики звездаш није, на пример, у младости гледао на Маракани Реал, Интер, Милан, Атлетико, Барселону... Или још боље: да је том потенцијалном председнику било потребно четири године да направи озбиљан кошаркашки клуб (а сви знамо да су кошарка и фудбал као и педикир и рудар неупоредиве категорије), те да је и он имао своје Планиће, Босанчиће, Паркере, у ликовима Брауна, Самараџијског, Липовија, Алмонда...

Обичан плебс то не зна. Или само површно види.