Dosije Terzić: Doktor koji nije prepoznao da u Zvezdi mora da bude rudar!

Fudbal 06.08.2015 | 23:45

Možete da ga volite, možete i da ga prezirete, ali dve činjenice morate da uvažite kada je reč o liku i delu odlazećeg generalnog direktora Crvene zvezde Zvezdana Terzića: svojevremeno je bio jedva prosečni prvoligaški štoper u dresu OFK Beograda, a pre deset godina bio je, vrlo verovatno, najtalentovaniji fudbalski rukovodilac u zemlji. U moru opskurnih likova koji krstare ovdašnjim sportskim kancelarijama (a o kojima se Milan Živadinović Bard živopisno izražava), Zvezdan Terzić se izdvajao obrazovanjem, podatkom da je za vreme intervjua sposoban da citira Steriju Popovića ili Radoja Domanovića.

Na tom talasu elokvencije u kojoj nije imao konkurenciju, doskorašnji prvi čovek Crvene zvezde stvorio je, možda i lažnu, sliku o sebi.

Imao je, to sigurno znate, Zvezdan Terzić i veća iskušenja u životu, išlifovao se na raznim mestima, ali je dolazeći u Ljutice Bogdana smetnuo s uma ozbiljan podatak: Crvena zvezda se ne uči u marktinškim knjigama, niti u pripremama za doktorsku disertaciju, Crvena zvezda mora da se živi. To je klub koji ne da ne priznaje juče, nego u poslepodnevnim časovima ne priznaje pre podne. Zanesen dvogodišnjom vladavinom u FSS, možda uveren da je u četvrtoj deceniji života udario u funkcionerski plafon, Terzić je postao žrtva sopstvenih zabluda. Mesto predsednika FSS i funkcija najodgovornijeg čoveka u Crvenoj zvezdi su neuporedive kategorije. Kao poslovi pedikira i rudara. Jedno je kampanjski posao u kojem sve minuse možete da pokrijete dobrim rezultatom neke mlađe selekcije, a drugo ceđenje suve drenovine, sposobnost da funkcionerskim trikovima opstajete na svom mestu, balansiranje između hiljadu kompromisa i – povrh svega – da imate svakodnevni rezultat. To je posle Vladimira Cvetkovića sposoban da iznese samo neki novi Vladimir Cvetković. A Terzić je pokazao da u ovom trenutku to još nije. A pitanje je i da li će ikada postati, pošto je posle neslavnog završetka u FSS i ostavke u Crvenoj zvezdi svrstan u folder – potrošenih.

Nazivajući zahtev navijača šizofrenim, bivši generalni direktor Crvene zvezde nesvesno je pokazao da još nije naučio sve postulate kluba za koji navija. Fitilj strpljenja navijača sigurno ne bi izgoreo da je u fotelji Zvezdana Terzića sedela neka od legendi kluba. Ovako, zvezdaška javnost je bila ubeđena da je Terzić, kao neko ko nije ranije pripadao klubu, doveden kako bi u Ljutice Bogdana napravio instant uspeh. Prihvatio je još prošlog leta ozbiljnu odgovornost, tražio dobar deo vlasti i sam sebi stavio giljotinu iznad glave. Jer kao što smo svojevremeno pisali, i veći mangupi od Zvezdana Terzića su polomili zube na Crvenoj zvezdi.

„Od zvezdaške javnosti samo tražim vreme i strpljenje. Mada znam da je to nemoguće”, rekao je više puta Zvezdan Terzić.

Nažalost, nije ga dobio. Kao što ga nije dobila većina njegovih prethodnika, kao što ga, uostalom, neće dobiti ni njegovi naslednici. To je današnji zakon Marakane i ruinirane Crvene zvezde. Imao je dovoljno vremena bivši generalni direktor da shvati da je aktuelni vicešampion suviše velika crvljiva jabuka da je sam zagrize. Posebno jer je nekoliko puta rekao da lopta na Marakani drugačije skakuće i da su mu u timu potrebni igrači s ozbiljno jakim karakterom. Potrebni su i takvi rukovodioci! Uz onu rečenicu s početka teksta treba da ide i konstatacija o tome kako je Zvezdan Terzić u fotelji OFK Beograda znao da vidi, oseti i prepozna Branislava Ivanovića, Marka Bašu, Slobodana Rajkovića, Aleksandra Kolarova. Tu magiju ili šesto čulo fudbalske dalekovidosti je izgubio u Crvenoj zvezdi. Na stranu to što je slab budžet za pojačanja, Terzić u funkcionerskoj fotelji u Ljutice Bogdana nije zadržao sposobnost da vidi nešto što drugi ne vide, da dovede igrača koga poznaju samo u rodnom selu i koji je greškom kratkovidih ostao neselektiran. To će biti njegova najveća mrlja, jer je za dva prethodna prelazna roka doveden kamion igrača, a samo nekoliko njih je opravdalo zvanje pojačanja. Hteo je da igra simultanku – da odlučuje o pojačanjima i finansijama, da bude istureno odeljenje u borbi za prevlast u FSS – i, na kraju, izgubio.

Zvuči možda jako, ali Zvezdan Terzić je u jednu ruku izdat od velikog broja ljudi koji su ga doveli u Crvenu zvezdu. Vernog, ali istinski vernog saradnika imao je samo u Slaviši Kokezi, ostali su, sebi u bradu, pričali kako su od njega očekivali mnogo, mnogo više. Naprečac je dobio opoziciju, ali nije reagovao. Većina članova Upravnog odbora otpisala je klub za koji su morali da se bore. Uostalom gde su bili i šta su za ovih godinu dana radili Branislav Đurđević, Aleksandar Antić, Nebojša Čović... Totalno pasivni, bez želje da pomognu, dali su legitimitet Zvezdanu Terziću da dobije široka ovlašćenja, da iskopaju rupu njegove propasti. Sve te trenutke Zvezdan Terzić nije znao da prepozna. Mislio je da su njegova prsa dovoljno jaka da odbiju sve napade. Prevario se.

GDE SU BILI ĐURĐEVIĆ, ČOVIĆ, ANTIĆ?

Ne takvo davno Zvezdan Terzić je u razgovoru za MOZZART Sport rekao da je savršeno svestan činjenice da u Srbiji nema srećnog kraja. On je mogao da ga ima u Crvenoj zvezdi. Samo da je umirio svoje prevelike funkcionerske pretenzije, da je pokušao da shvati da u velikom sistemu kao što je Crvena zvezda mora da bude timski igrač, jer ni tako veliki klub nije izrodio igrača koji istovremeno može da bude desni bek, zadnji vezni i napadač. Ili, još bolje, da je rekao javno da ne možete da radi s velikom većinom inertnih članova Upravnog odbora kojima Zvezda služi samo da oplemene svoje političke biografije. Izabrao je najgore rešenje: da ćuti i radi i bije bitke na nekoliko frontova. Zato će s Marakane da ode pre nego što vidi Crvenu zvezdu po svojim željama.

I nešto za kraj: i ovakav, u nokautu, Zvezdan Terzić je i dalje za srpske fudbalske prilike „ozbiljan” igrač. Otuda je danas prilično jako udario po Nebojši Čoviću, jednom od onih čiju pomoć nije imao.

Apostrofirao je da potencijalni sledeći predsednik ima veliku odgovornost za nedobijanje licence i svima stavio do znanja da će učiniti sve da zajedno s ostalim članovima Upravnog odbora s Marakane pinkle pokupi i Nebojša Čović. Nedostajalo je samo da kaže kako je prvi čovek košarkaškog kluba prvu fudbalsku utakmicu odgledao pre tri godine, i da je prosto neshvatljivo da neko ko se deklariše kao veliki zvezdaš nije, na primer, u mladosti gledao na Marakani Real, Inter, Milan, Atletiko, Barselonu... Ili još bolje: da je tom potencijalnom predsedniku bilo potrebno četiri godine da napravi ozbiljan košarkaški klub (a svi znamo da su košarka i fudbal kao i pedikir i rudar neuporedive kategorije), te da je i on imao svoje Planiće, Bosančiće, Parkere, u likovima Brauna, Samaradžijskog, Lipovija, Almonda...

Običan plebs to ne zna. Ili samo površno vidi.