"Сарајево је у озбиљној менталној тамници"

Хистеричне реакције из Сарајева у вези хапшења народног посланика и члана Предсједништва ПДП-а Драшка Станивуковића у Црној Гори, најбоље илуструју елементарно непознавање политичких прилика у Републици Српској, острашћеност и, ако хоћете, људску малициозност политичара, новинара и културних радника свих идеолошких профила из тог града.

Република Српска 30.08.2020 | 20:11

Политичко Сарајево непрестано има потребу да политичаре из Републике Српске прави према својој мјери. Та мјера се, у основи, своди на то да Бошњаци траже Србина у Бањој Луци који би био пљунути Богић Богићевић. Дакле, српског лидера из Републике Српске који би се залагао за укидање ентитета, разарање етничког идентита ради прихватања вјештачке босанске нације и, не мање важно, пуну централизацију и унитаризацију БиХ. Потоње, на крају крајева, одбијају и Бошњаци из Цазина и Тузле.

Такве жеље и пројекције се потом, по устаљеној матрици, фокусирају на опозиционе политичаре. По завршетку рата, Сарајево је глорификовало Милорада Додика. Не зато што је знало богзнашта о Додику и не зато што га је слушало шта прича, него зато јер је овај био против Радована Караџића који је представљао Бошњацима ултимативно зло. Логика је била једноставна: чим је Додик контра злог Караџића, гарант је добар.

Кад је Додик дошао на власт, колико год се са њим слагали или не слагали у Републици Српској, он је наставио да се залаже за пуно поштовање дејтонског устава. И преко ноћи је у Сарајеву постао нови симбол зла.Кад су потом у Сарајеву закључили да је Додику политички антагонизиран Младен Иванић, помислили су да је потоњи тај дуго очекивани српски лидер који ће своје “европејство и демократичност” доказати тиме што ће престати бити Србином. Увидјевши да је он у многим политичким аспектима конзервативнији од Додика, није дуго требало да Иванићу у Сарајеву дају надимак “умивени четник”.

Након избора 2018. године бројни сарајевски медији, аналитичари, политичари и интелектуалци покушали су по истој матрици да направе ново мезимче од Драшка Станивуковића. Драшко је неспорно човјек отворена ума и срца, потпуно оперисан од сваке мржње и шовинизма, окренут будућности.

Но, ко год га познаје, савршено добро зна да је Драшко искрени патриота, да је Србин, да не мрзи друге, али да воли своје, да је у политику ушао да би сачувао идеале стрица који му је погинуо мученички као борац Војске Републике Српске. Кад су увидјели да је Драшко оно што јесте, а не оно што они желе да он буде, на њега су у Сарајеву бацили најприземније и највулгарније клетве и увреде.

Кад је ријеч о политици ПДП-а, ништа није скривено. У нашем Програму обнове из 2017. године, као и у нашој Декларацији о стратешким опредјељењима Републике Српске у периоду 2019–2039 из прошле године, јасно смо навели кључне тачке нашег политичког програма: политичка, национална и економска еманципација Републике Српске;

Босна и Херцеговина, са свега неколико надлежности, као конфедерална државна заједница коју чине два државотворна ентитета Република Српска и ФБиХ; суверенитет у конфедералној БиХ проистиче од грађана Републике Српске и ФБиХ.

БиХ нема свој државни, културни и национални идентитет, већ је само оквир у којем ентитети на рационалан начин, без било каквих емоција остварују своје прагматичне економске интересе; пуна владавина права и независност институција од свих могућих политичких и финансијских интереса; слободна тржишна економија, здрава привредна конкуренција, најнижи могући порези и таксе у регији; повезивање земаља регије у економску заједницу налик ЕУ.

Горе наведени принципи темељ су политике и идеологије ПДП-а и ми их посматрамо као најбољи могући оквир за Републику Српску и БиХ. Ови принципи окупљају све наше људе и функционере, колико год они били различити у својим политичким, карактерним, темпераментним и тактичким профилима. Ово су принципи и самог Драшка Станивуковића и ту заиста нема било каквих новина, нити политичких промјена.

Уколико Бошњаци и Сарајево заиста желе добро Босни и Херцеговини, било би им мудро да коначно прихвате реалности, као и да престану да свијет посматрају искључиво кроз призму онога што они желе да виде. Што више прихвате различитости унутар БиХ, што више покажу ширине, толерантности и отворености према Другом и Другачијем, то ће више бити саме БиХ.

И обрнуто. У сваком случају, ми пут свој знамо.

Аутор: Милко Грмуша