Опсесија звана „гол“: Чак 51 шут и само један гол!

Највећи проблем црно-белих ове сезоне дошао до изражаја на последње две првенствене и утакмици са Манчестером.

Фудбал 26.10.2019 | 00:00 Све је било како ваља. Игра изнад очекивања, а у складу са оним што је Партизан приказивао у већем делу сезоне, испрсио се и напао велики Манчестер јунајтед, натерао га да се брани, што је потврдио Оле Гунар Солскјер. Навијање под конац, таман да Гробари лупе шамар надменим Енглезима што су најављивали запаљиву атмосферу и копирање расистичких увреда из Софије десетак дана раније. Промоција младости, јер је Саво Милошевић осим 18-годишњег Страхиње Павловића, који је одиграо као матор, у завршници лансирао још два талента из школе, Филипа Стевановића и Лазара Павловића...

Једино није – победио.

Могао је, пошто је створио довољно гол ситуација за једну овакву утакмицу и само због доминантно изражене бољке ове сезоне – неефикасности – жали за скалпом великог клуба. Доста тога су црно-бели у пољу одрадили ваљано, развијали акције, деловало је у једном тренутку као да играју најобичнији суперлигашки меч, али је изостао завршни ударац. Опет!

На последња два првенствена и овом сусрету Лиге Европе – против Вождовца, Младости и Јунајтеда – Парни ваљак је пуцао на гол ривала чак 51 пут, а само је једном пронашао пут до мреже. Један једини гол пао је у финишу окршаја са Змајевима кад је Страхиња Павловић главом крунисао убацивање Бибраса Натха, док су сви остали покушаји потврдили како ове сезоне екипа пати у завршници и нема егзекутора способног да погађа у серијима. Примера ради, у дуелу са Вождовцем због картона није играо Умар Садик, онда се вратио на терен у Лучанима и једва да је из три шансе добацио лопту до Златка Зечевића, а само четири дана касније мучио је најскупљег дефанзивца планете Харија Мегвајера и одапео стрелу са двадесетак метара која је погодила – стативу.

У нестварним амплитудама Нигеријца крије се део одговора на питање зашто Партизан нема бољи бодовни салдо у Суперлиги и веће изгледе да дочека пролеће на међународној сцени. Можда у кључном делу сезоне, кад је требало да изврши додатни притисак на Црвену звезду после победе у вечитом дербију, отишао је у минус фазу и сад заостаје седам корака за лидером првенства. После утакмица трећег кола Групе Л смањене су му шансе за пласман у нокаут фазу Лиге Европе, махом због тога што шансе не користи. А фудбал се игра за голове, не за прилике.

„Јасно је да имамо проблем у реализацији. То смо очекивали, јер смо лимитирани у нападу, али ово стање неће дуго трајати. Кад се све отвори онда ће доћи голови. Једино се надам да ће „отварање“ бити на време у Суперлиги и Лиги Европе. Нисам забринут, али ћемо морати да радимо како бисмо побољшали тај сегмент”, јасно је и Саву Милошевићу да би његов тим требало чешће да користи прилике.

Било би неправедно замерити само Садику што је Партизан поражен у последње три озбиљне утакмице, ако се изузме гостовање, ипак, аматерској Водојажи у купу. Позајмљени фудбалер Роме игра можда и најбољу сезону каријере, најефикаснију свакако, али опет то није довољно да би црно-бели смањили осцилације на разумну меру. Поготово што нема ко да га одмени. Пред крај прелазног рока продат је Огњен Ожеговић у Другу лигу Немачке, иако би вероватно могао да помогне као резервна опција, новајлија из Мачве Петар Гигић је, кажу у стручном штабу, залог за будућност, а можда није ни реално да у првој сезони по доласку из Шапца добије озбиљну минутажу, Лазар Марковић је повређен, иако би у неким ситуацијама могао и он у шпиц, Такума Асано се тражи, мада је јасно да није гол-играч. Уосталом, поентирао је на дебију против Малатије и отад само промашивао. Имао је синоћ  прилика, авај...

„Асана још чекамо. Његова посвећеност и жеља да помогне тиму су изузетни. Сигурни смо да ће доћи и голови и да ће онда људи видети правог Такуму“, допунио је Милошевић.

Можда је цео Партизан – и Управа и струка – одговоран што Умар Садик практично нема алтернативу. Кад му није дан, нема ко да уђе с клупе и одмени га, постигне гол. А знало се пред крај августа да ће црно-бели војевати на три фронта и да им је шири кадар потребан, посебно у офанзивном делу, шпицу. Уместо да се доведе још један класичан центарфор, други је продат. Зато остаје велики број шанси неискоришћен, као што је било и пре Манчестера, у судару са АЗ-ом или гостовању у Казахстану. Плус, ове три побројане утакмице, где је Милошевићев састав тукао ка голу 16 пута против Вождовца, 20 у Лучанима, док је чак 15 удараца забележио против Црвених ђавола. Еј, Манчестера! Разуме се, нису сви ишли у оквир гола – укупно 20, од тога два синоћ – а на крају је тај Павловићев погодак премало за овакву статистику. А са друге стране, сам показатељ да жали за бољим резултатом из дуела са премијерлигашем показује колико је за кратко време напредовао и колико су му очекивања порасла.

Многи навијачи сматрају да би садашњем тиму боље ишло са, рецимо, Рикардом Гомешом, уверавају да би са најбољим стрелцем минуле сезоне овај тим био куд и камо опаснији. Да ли? Репрезентативац Зеленортских Острва је имао статистику (26 голова), али је често деловало да игра више за себе него за тим. Чак и да је остао, питање је да ли би био убојит као лане или би трошио лопте, а онда од издања која месецима одушевљавају Гробаре не би било ништа...

У томе је скоро метафизичка дилема: да ли Партизанова публика жели да буде поносна на „добру игру без победе“ или би умела да се обрадује „ружном тријумфу“? Једно друго искључује.

Извор: моззартспорт