Прича: Серија А са три сестре и четири рођаке...

Досадашњи део прелазног рока је смањио јаз који је постојао између Јувентуса, на једној страни, и Наполија и Интера, на другој али је истовремено напавио непремостиву раздаљину између поменута три клуба и остатка каравана.

Фудбал 19.08.2019 | 00:05 После дужег времена италијански шампионат почиње, а да се освајач скудета не зна унапред. Јувентус остаје апсолутни фаворит да девети пуз узастопно дође до најважнијег трофеја у италијанском фудбалу. Међутим, Наполи са појачањима доведеним овог лета, малобројним, али врло добро пласираним, и Интер са врло масинвом кампањом у прелазном року и пре свега Антонијом Контеом на клупи, обећавају да ће трка за титулу првака бити отворена барем до априла.

Досадашњи део прелазног рока је смањио јаз који је постојао између Јувентуса, на једној страни, и Наполија и Интера, на другој али је истовремено напавио непремостиву раздаљину између поменута три клуба и остатка каравана Серије А, укључујући и тимове који имају амбиције да стигну до Лиге шампиона.

Креирале су се две групе тимова. На једној страни имамо Јуве, Интер и Наполи, три богате сестре које ће се борити за скудето а на другој четири скромне рођаке, Рому, Милан, Аталанту и Лацио, чији је сан да уграбе последње преостал место на главној трпези, односно четврто место у Лиги шампиона. Могло би се сликовито рећи да се Серија А удаљила од Бундеслиге и Лиге 1 у којима доминира један тим а да се приближила шпанској верзији где имамо три тима који воде борбу за наслов првака.

Нова хијерархијска подела у Серији А би могла да има далекосежне последице на будућност појединих клубова, поготово оних који су испали из трочланог друштва а по потенцијалу и историји би морали да буду његов део.

Нема сумње да су највећи губитници у овом раслојавању Рома и Милан. Лацио је у својој димензији од како је Клаудио Лотито успоставио своју пословну филозофију и стил вођења клуба. Аталанта је направила велики искорак и за Бергамаске ће бити велики успех да остану друштву које гравитира ка Лиги шампиона.

Да би се схватило редимензионирање Роме довољно је сетити се да је у последњих пет година римски клуб улазио у нову сезону као сигуран учесник Лиге шампиона са амбицијама да ако нешто крене по злу Јувентусу ускочи у трку за скудето. Овог лета Рома не само да не може да машта ни о августу у скудету, већ нема покриће ни за идеју у сигурном повратку у најпрестижније европско такмичење.

Милан од одласка генерације која је освојила последњи скудето није никада био у озбиљним комбинацијама за шампионски наслов, али је барем полазио као сигуран кандидат за прва четири места на табели. Од одласка Силвија Берлусконија, Милан је задесила инфлација обећања а гомиле новца су лоше потрошене, било да се ради о претходним кинеским или актуелним америчким власницима, с циљем да се направи инстант тим за повратак у Лигу шампиона. Фамилија Сингер је окренула лист овог лета и кренула у конструкцију новог тима који би тек за две-три године, реално, могао да стаса за повратак у европску елиту.

Осим поменутих клубова европске амбиције имају Торино Урбана Каира и Фјорентина са новим итало-америчким власником Комисом. Председник Тора Каиро чак верује да Мацари има тим с којим може да се умеша и у борбу за четврто место, одатле Каирово театрално истицање, у свакој прилици, да је одбио 15 понуда и стотине милиона евра за своје играче овог лета. Комисо и његови сарадници се надају да би око Федерика Кјезе могли да конструишу састав кадар да помрси рачуне фаворитима у трци за места у Европи.

У Торину се креирала веома чудна атмосфера, неки је чак дефинишу и као велику аномалију. Не толико због потешкоћа око продаје вишка фудбалера колико због неповерења који део амбијента који окружује Стару даму има према новом тренеру Маурицију Сарију. Иде се толико далеко да се они са дужим памћењем прибојавају понављања сезоне са Ђиђијем Мајфредијем. Искрено, таква поређења су претерана, и често су производ личних антипатија и подозрења према Сарију као и страхопоштовања према Антонију Контеу и познавања темперамента и тврдоглавости бившег стратега Јувеа.

Аурелију Де Лаурентису недостаје само шлаг на торти за савршен прелазни рок Наполија. КарлоАнчелоти има готово све што му је потребно да крене у потеру за трећим скдуетом. У Напуљу се каже да председник и тренер не деле мишљење око имена играча који би зачинио кампању појачања. Де Лаурентис инсистира на Мауру Икардију, Анчелоти би радије видео Хамеса Родригеза у Кастел Волтурну. У сваком случају у граду подно Везува су убеђени да ће један, од поменуте двојице, стићи. Ко год да буде лансираће амбиције Наполетанаца у орбиту скудето.

Као Наполију и Интеру недостају један или чак двојица нових играча чији би долазак тријумфално затворио капије фудбалске пијаце за Интер. Није тајна да је Един Џеко једно од та два имена док се око другог ломе копља између Милинковића Савића и Видала, евентуално Ракитића. Ипак, генератор нада Интера за нову сезону је Антонио Конте. Италијански стручњак, осим на клупи Аталанте, није погрешио нигде у првој сезони и освојио је првенство, било да се радило о Серији Б са Баријем и Сијеном, о Серији А са Јувентусом, или Премијер лигом с Челсијем.

Рома је још увек отворено градилиште а притом не треба сметнути с ума да је Пауло Фонсека једини тренер у Серији А који је апсолутни дебитант, односно он је једини међу 20 тренера који није никада водио један италијански прволигашки клуб. Рома је решила питање голмана и средњег терена, док су питања одбране и напада и даље проблематична. Роми није неопходан само брзи централни дефанзивац већ и десни бек пошто је јасно да Флоренци не може да игра у тој улози, У шпицу чак и да Џеко остане потребна је алтернатива пошто је самопвређујуће заваравати се да Шик може волшебно да се препороди.

Милан је највећа непознаница у новом првенству. Не само зато што има новог тренера Марка Ђампаола већ због драстичних промена у стартној постави. У одбрани су нови Ернандез и Дуарте. На средини терена Крунић и Бенасер. У нападу Леао а не треба сметнути с ума ни да су Пакета и Пјонтек стигли претходног јануара и да су први пут ове сезоне прошли припреме са Миланом.

Лацио и Аталанта су тимови који почињу нову сезону са најмање промена у односу на претходну и за разлику од других имају тренере који ће четврту сезону заредом седети на истој клупи. Ту чињеницу не треба потценити јер су последње сезоне показале да освајају трофеје и постижу резултате тимови који не мењају тренере и појачавају поставе са пар циљаних решења избегавајући револуције и трауматичне промене.

Извор: моззартспорт