Прича: Wас јетзт?
Данас је тешко, ма немогуће замислити да Клоп може да води било који други тим и да Ливерпул може да има било ког другог менаџера, а за колико – и то је можда суштина свега – клубова знате за које би се такво што могло рећи?
Фудбал 04.06.2019 | 23:00
Било је више од тога, јаче од рационалног, и пре него што ми је један превише знојав ћелави Скаузер пао у загрљај када је оно Момо Салах тако лоше, тако перфектно шутнуо пенал, осећао сам да нешто није како треба и да је све савршено.
Превише сам био миран, ја који стрепим на 3:0 против Хадерсфилда. Некако је чудан био осећај, зар не, гледати тај тим а да је заправо фаворит? Осећати, негде у дубини душе и на површини површности, да ће све бити како треба у тој врелој мадридској ноћи, доброј пријатељици тог претоплог, лудог мадридског дана?
Нисмо навикли то да будемо, не у финалима, и не за животног века доброг дела људи што су се сјатили у Шпанију првог дана јуна.
Ливерпул је весели губитник, део његовог шарма био је ореол помало шугавог кученцета које изгледа као да би могло бити ваш најбољи другар ако га окупате, само што је лудачки симпатичан и без тог третмана.
Клопове екипе, ма којих боја, биле су пречесто на покушај до вечности, и чак и прошле сезоне је све зависило од једног човека; када је њега нестало, благодарећи рвачком захвату оног поквареног Шпанца, и амбиције су се морале распршити.
А у суботу је, иако смо се у оном тексту заједнички бунили против карме, заиста било како је требало да буде. Постојао је неки циљ који је требало испунити и то се полако, превише полако за неке од нас у тој кафани, одвијало, али се котрљало таман колико треба.
Откуд та мирноћа? Покушавам већ три дана да схватим и разлучим, и једино што ми пада на памет је да ово није био климакс ни врхунац, да су финала углавном крај једне приче, а да је последњи звиждук судије Скомине значио тек почетак.
Да ли је фудбалски свет, будимо још мало у сунчаном Мадриду, ма шта то значило, остао ускраћен за спектакл? Лако је бити генерал после битке, Клоп после финала, Ловрен после додирнутог пехара, и можда је некима од нас све изгледало ефектније но што је било, али није то све било тако грдно како је касније препричавано.
Ако јесте подбачај, онда је зато што су то Тотенхем и Ливерпул, два клуба која су режирала броје спектакле ове чудесне сезоне у Лиги шампиона; но и тако је, све до оне резантности Дивока Оригија, било тензија ако не лепоте, пресинга ако не контроле. Дефанзивно је Ливерпул био скоро савршен, Тотенхем, мимо лудости Сисока, чврст, у средини се лопта желела толико да је измицала превише често, јесте све деловало растрзано, али напето до бола. До суза, дословно.
На концу је стигла та шеста, пехар се вратио кући, црвено море се поклонило шармантном Немцу и његовој веселој банди која би ставила руку у ватру за оног до себе, од трећег голмана и маскоте на клупи до Окслејд-Чемберлејна; и Ливерпул је, нека се не љуте они који га не воле, нека не замере они које нервирамо, показао да је и у овом грозном добу модерног, корпоративног и корпоративистичког фудбала могуће бити помало свој, помало несврстан, помало романтичан, ма колико утопистички звучало.
Нећу вам говорити о бојама и мирисима навијача који су дошли са свих страна света, али они једноставно не би били ту, и не би их било, поразима упркос или поразима захваљујући, баш толико, не би били толико гласни и не би сви дисали као један, да Ливерпул није задржао макар наговештај душе, да није присне, безмало породичне везе са присталицама широм планете, од врха до дна, од америчког газде који разуме где је дошао до малог Трента Александера-Арнолда који је од скупљача секундарних лопти стигао до клемпавог пехара.
А нико то не симболизује као Јирген Норберт Клоп, још од оног тренутка – а колико су му се само спрдали! – када је после Вест Бромвич Албиона натерао играче да оду и да се извињавају Копу.
Данас је тешко, ма немогуће замислити да Клоп може да води било који други тим и да Ливерпул може да има било ког другог менаџера, а за колико – и то је можда суштина свега – клубова знате за које би се такво што могло рећи?
Није то симбиоза, то је тако биолошко објашњење, није то ни повезаност сијамских близанаца, то је тек патологија и физиологија. То је нешто више, нешто неухватљиво и опипљиво у исто време, попут концепта сродних душа које се једном, ако баш имате среће, нађу и пронађу.
Ништа не треба одузети таленту и харизми Маурисија Покетина; још мање треба умањити знање и утицај тренутно највећег ривала Јиргена Клопа, Пепа Гвардиоле, али Каталончев Сити је савршена машина која обара брзинске рекорде, док је Клопова црвена неман онај кабриолет за којим се сви окрећу и који би сви пожелели на макар један круг.
Сада је време за славље. Сада је време да се буде пијан од среће, да се певуше све оне песме са стадиона и из свих градова у којима се освојила европска титула. Сада је време за осмехе и очи светлуцаве као одсјај трофеја у који је шест пута угравирано име највећег острвског европског клуба свих времена.
Па ипак, и то Јирген Клоп, толико уроњен у историју Ливерпула, најбоље зна, мора постојати и онај ђавољи адвокат.
Онај који га, док се још смеје, док још броји титуле на крову лелујавог црвеног аутобуса, пита шта даље, шта сада, wас јетзт.
Ма колико да му је лакнуло због курталисања од злих коментара, успех у Мадриду не би смео да буде врхунац његовог пројекта – да употребимо ту ружну реч, у недостатку боље – већ само први степеник.
Превише се пута, а посведочио би понешто о томе и Рафаел Бенитез, један трофеј користио као замајац, само да би постао алиби. Таман онолико колико и неславни наслов вицешампиона Премијер лиге...
Не мора то да буде ни Ливерпул, сетимо се Венгерових “Непобедивих” и прорицања да ће владати континентом дуги низ година, само да се све распрши...
Ливерпул се поново етаблирао као један од највећих клубова Европе, и сада је време да то покаже. Једино горе од оклевања било би самозадовољство, и нека нас један једини бод колико је Манчестер Сити био испред у Премијер лиги не завара, тај бод је огроман и мери се у милионима евра.
Клопу је неопходна јача веза, и то уопште не говоримо зато што је средина терена предата Тотенхему у Мадриду, пошто је то било прорачунато. Ђини, Хендо и Фабињо имали су, неко мање а неко више, сви своје сјајне седмице и месеце и жуте минуте и сате, ту је и Милнер, уклопиће се ваљда Кеита, али неопходан је неко ко ће увек бити константан и неће нестати колико год да је клизав терен против Лестера или неугодан тајминг против Вест Хема или грозно против Јунајтеда на Олд Трафорду, да поменемо само три утакмице због којих се срце и даље стегне.
Неко налик на Пеповог Фернандиња, написао је ових дана Крис Баском, најупућенији новинар на капијама Мелвуда...
Било би лепо видети још једног шпица, и колико год да је Ориги заслужио да се макар терминал “Џона Ленона” по њему назове, Бобију Фирмину треба неко ко ће га изазвати и забринути, што да не. Па још десни и леви бек, да се ова двојица Британаца не успавају на ловорикама...
Клоп би морао да буде мало више Немац, прорачунат и хладнокрван, у наредних месец дана. Да свакоме ода почаст, да свакоме стисне руку, да свакога загрли и пожели најбоље у животу, али да не пати од сентименталности. А ако је неко показао да уме да жонглира сујетама фудбалера у свлачионици, онда је то човек с качкетом на глави.
Ливерпул нема више ни разлога ни комфора да живи у прошлости, ни да гледа унатраг, без обзира на све оне, пардон на све нас, који ћемо подсећати да је догодине баш округла годишњица последње титуле.
Јер ако смо пре меча рекли да су бајке за децу, онда је симболика само за тинејџере, историја само за штребере. А трофеј, шести, осунчани, прошетан у недељу поподне кроз градски корзо као најзгоднија девојка у Европи, није и не сме да буде крај једне љубавне приче, већ само почетак нечег великог, већег чак и од осмеха и снова Јиргена Клопа.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар