Прича: Енглези, гдје сте били десет година?!
Четири тима у завршници Лиге шампиона јесу велика ствар за Премијер лигу, али то опет неће значити ништа ако барем један од њих у Мадриду 1. јуна не подигне пехар намењен шампиону Европе.
Фудбал 17.03.2019 | 00:05
Са Челсијем којем је реванш у Кијеву вечерас само формалност и Арсеналом који може да надокнади заостатак против Рена у Лиги Европе, ово су дефинитивно лепи дани за енглески коефицијент (иако је Примера покупила знатно више бодова на ранг-листи ове сезоне). Али, шта им је толико требало? Запитаће се прави и искрени поклоник Премијер лиге који из недеље у недељу на фантазију ломи главу око састава и и грача које купује.
Прошло је десет година откако је Премијер лига последњи пут имала четири представника у четвртфиналу ЛШ. Сада већ давне 2009. године, три су клуба прошла у полуфинале, али је на крају Барселона била та која је покупила ушати пехар у првој од четири сезоне Пепа Гвардиоле. То је све тада деловало и нормално, с обзиром на то да је само годину дана раније Москва видела енглеско финале између Челсија и Манчестер Јунајтеда када се Џон Тери оклизнуо на пеналу.
На крају крајева, овогодишњи успех Енглеза не треба никога да зачуди, јер, као што је написао и енглески новинар Џонатан Вилсон на Гардијану, тамошњи клубови су у енормној предности у односу на остатак Европе посебно с аспекта ТВ права. Значајније су богатији од осталих, а тако је било и у протеклих десет година па је само Челси освојио Лигу шампиона (2012) и то на пенале под чудним условима.
Овај данашњи успех зато заслужује пажњу и заслужује да се о њему прича, али Енглези траже одговор и на једно логично питање које се намеће - шта се крије иза десетогодишњег константног неуспеха премијерлигаша у Лиги шампиона?
Наравно, увек се најпре гледају индивидуални разлози. Клубови у прелазним периодима, после промена тренера или повреда кључних играча у кључном тренутку. Такође, у нокаут фази постоји и неопходан елемент непредвидљивости какву носи са собом такмичење као што је Лига шампиона. Увек постоје неки малери: Нанијев црвени картон против Реала у последњој Фергијевој европској утакмици на клупи Јунајтеда, Ситијево лоше покривање Тијемуеа Бакајока док им је давао гол у гостима за Монако, Тотенхемов прошлогодишњи петоминутни хаос против Јувентуса, па Каријусови киксеви у финалу против Реала... Малери који су се константно понављали.
И шта се то, дођавола, десило ове сезоне?
Па, можда ништа. Можда је само срећа почела коначно да куца на врата премијелигаша са жељом да им се одужи за све оно што им је одузела у протеклих десет година. Погледајте сами. Невероватна победа Јунајтеда у Паризу уз помоћ ВАР пенала и камбек после 0:2 у првом мечу сигурно није оно на шта су се кладилиа на Олд Трафорду. Судбина их је погледала.
Срећа је за Енглезе и што у нокаут фази Лиге шампиона ове сезоне нема Арсенала јер би га Бајерн или Барселона сигурно демолирали у две утакмице након што су му набили комплекс у протеклих десет година.
Такође, сложићете се и да звучи мало чудно када тренери с екипама на које су утрошене енормне количине новца и чији играчи имају добре каријере иза себе, говоре како њиховим тимовима недостаје искуство - као рецимо Пеп Гвардиола, освајач Лиге шампиона у првој тренерској сезони, који је ове недеље свој тим окарактерисао као "тинејџере који немају никакво европско искуство" - али и то је можда само производ жеље да се спусти притисак и тензија с играча. Ливерпул и Тотенхем су у протеклих седам дана пружили две изузетно зреле партије на гостовањима у Немачкој.
Тазер пензионер Луј ван Гал је током свог мандата у Манчестер Јунајтеду неуспехе Црвених ђавола у Лиги шампиона правдао учествовањем у "трци пацова са осталим премијерлигашима" која је умела да исцрпи његов тим пред окршаје с европском елитом. Могуће је да је та трка у међувремену у Енглеској постала мање "пацовскија", да су се тимови и тренери опустили. Енглески фудбал није више "борба непрестана" као што је то некад био.
Прошле сезоне имамо пример да су виђене 63 утакмице у којима је један тим имао 70% поседа лопте, што је значајан пораст у односу на период од пре 15 година. То значи и да фаворити данас знатно лакше побеђују, а енглески фудбал је постао много лежернији, па је и 1:0 или 2:1 сасвим довољно.
Нема беспотребног трошења снаге.
А премијерлигаши, они и даље уживају енормне економске предности у односу на остатак Европе. Манчестер Јунајтед ће ускоро по Делојту бити најбогатији клуб по приходима, а у топ десет богаташа света чак шест клубова је из Премијер лиге. Постоји такође и велики степен стабилности код четири представника Енглеске у Лиги шампиона, пша је и он заслужан за овај успех. Чак три екипе имају истог тренера који ради више од три године, док Јунајтед ужива у ефекту привременог тренера Солскјера насталом сменом Жозеа Муриња.
И, ако погледамо шири образац, можда су премијерлигаши коначно достигли тачку конкрентности у европским оквирима где фудбал и успех нису више загарантовани само за "велику шесторку" (ако она још постоји?), па још има довољно добрих тимова који могу да стану на црту и пркосе стагнацији која је ових дана почела да поткопава Бајерн и Пари Сен Жермен.
Али, опет понављамо, ништа од тога не може да промени чињеницу да су с ловом коју су имали на располагању и потрошеним средствима премијерлигаши тотално подбацили у Лиги шампиона протекле деценије.
Четири тима у завршници најквалитенијег такмичења ове сезоне јесу велика ствар за енглески фудбал, али то опет неће значити ништа ако један од њих у Мадриду на Метрополитану 1. јуна не подигне пехар намењен шампиону Европе - а тај ће пехар с друге стране само бити потврда неједнакости која влада у модерном фудбалу, где је новац и даље најдоминантнији и где нема места за сиротињу.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар