Priča: Englezi, gdje ste bili deset godina?!
Četiri tima u završnici Lige šampiona jesu velika stvar za Premijer ligu, ali to opet neće značiti ništa ako barem jedan od njih u Madridu 1. juna ne podigne pehar namenjen šampionu Evrope.
Fudbal 17.03.2019 | 00:05
Sa Čelsijem kojem je revanš u Kijevu večeras samo formalnost i Arsenalom koji može da nadoknadi zaostatak protiv Rena u Ligi Evrope, ovo su definitivno lepi dani za engleski koeficijent (iako je Primera pokupila znatno više bodova na rang-listi ove sezone). Ali, šta im je toliko trebalo? Zapitaće se pravi i iskreni poklonik Premijer lige koji iz nedelje u nedelju na fantaziju lomi glavu oko sastava i i grača koje kupuje.
Prošlo je deset godina otkako je Premijer liga poslednji put imala četiri predstavnika u četvrtfinalu LŠ. Sada već davne 2009. godine, tri su kluba prošla u polufinale, ali je na kraju Barselona bila ta koja je pokupila ušati pehar u prvoj od četiri sezone Pepa Gvardiole. To je sve tada delovalo i normalno, s obzirom na to da je samo godinu dana ranije Moskva videla englesko finale između Čelsija i Mančester Junajteda kada se Džon Teri okliznuo na penalu.
Na kraju krajeva, ovogodišnji uspeh Engleza ne treba nikoga da začudi, jer, kao što je napisao i engleski novinar Džonatan Vilson na Gardijanu, tamošnji klubovi su u enormnoj prednosti u odnosu na ostatak Evrope posebno s aspekta TV prava. Značajnije su bogatiji od ostalih, a tako je bilo i u proteklih deset godina pa je samo Čelsi osvojio Ligu šampiona (2012) i to na penale pod čudnim uslovima.
Ovaj današnji uspeh zato zaslužuje pažnju i zaslužuje da se o njemu priča, ali Englezi traže odgovor i na jedno logično pitanje koje se nameće - šta se krije iza desetogodišnjeg konstantnog neuspeha premijerligaša u Ligi šampiona?
Naravno, uvek se najpre gledaju individualni razlozi. Klubovi u prelaznim periodima, posle promena trenera ili povreda ključnih igrača u ključnom trenutku. Takođe, u nokaut fazi postoji i neophodan element nepredvidljivosti kakvu nosi sa sobom takmičenje kao što je Liga šampiona. Uvek postoje neki maleri: Nanijev crveni karton protiv Reala u poslednjoj Fergijevoj evropskoj utakmici na klupi Junajteda, Sitijevo loše pokrivanje Tijemuea Bakajoka dok im je davao gol u gostima za Monako, Totenhemov prošlogodišnji petominutni haos protiv Juventusa, pa Karijusovi kiksevi u finalu protiv Reala... Maleri koji su se konstantno ponavljali.
I šta se to, dođavola, desilo ove sezone?
Pa, možda ništa. Možda je samo sreća počela konačno da kuca na vrata premijeligaša sa željom da im se oduži za sve ono što im je oduzela u proteklih deset godina. Pogledajte sami. Neverovatna pobeda Junajteda u Parizu uz pomoć VAR penala i kambek posle 0:2 u prvom meču sigurno nije ono na šta su se kladilia na Old Trafordu. Sudbina ih je pogledala.
Sreća je za Engleze i što u nokaut fazi Lige šampiona ove sezone nema Arsenala jer bi ga Bajern ili Barselona sigurno demolirali u dve utakmice nakon što su mu nabili kompleks u proteklih deset godina.
Takođe, složićete se i da zvuči malo čudno kada treneri s ekipama na koje su utrošene enormne količine novca i čiji igrači imaju dobre karijere iza sebe, govore kako njihovim timovima nedostaje iskustvo - kao recimo Pep Gvardiola, osvajač Lige šampiona u prvoj trenerskoj sezoni, koji je ove nedelje svoj tim okarakterisao kao "tinejdžere koji nemaju nikakvo evropsko iskustvo" - ali i to je možda samo proizvod želje da se spusti pritisak i tenzija s igrača. Liverpul i Totenhem su u proteklih sedam dana pružili dve izuzetno zrele partije na gostovanjima u Nemačkoj.
Tazer penzioner Luj van Gal je tokom svog mandata u Mančester Junajtedu neuspehe Crvenih đavola u Ligi šampiona pravdao učestvovanjem u "trci pacova sa ostalim premijerligašima" koja je umela da iscrpi njegov tim pred okršaje s evropskom elitom. Moguće je da je ta trka u međuvremenu u Engleskoj postala manje "pacovskija", da su se timovi i treneri opustili. Engleski fudbal nije više "borba neprestana" kao što je to nekad bio.
Prošle sezone imamo primer da su viđene 63 utakmice u kojima je jedan tim imao 70% poseda lopte, što je značajan porast u odnosu na period od pre 15 godina. To znači i da favoriti danas znatno lakše pobeđuju, a engleski fudbal je postao mnogo ležerniji, pa je i 1:0 ili 2:1 sasvim dovoljno.
Nema bespotrebnog trošenja snage.
A premijerligaši, oni i dalje uživaju enormne ekonomske prednosti u odnosu na ostatak Evrope. Mančester Junajted će uskoro po Delojtu biti najbogatiji klub po prihodima, a u top deset bogataša sveta čak šest klubova je iz Premijer lige. Postoji takođe i veliki stepen stabilnosti kod četiri predstavnika Engleske u Ligi šampiona, pša je i on zaslužan za ovaj uspeh. Čak tri ekipe imaju istog trenera koji radi više od tri godine, dok Junajted uživa u efektu privremenog trenera Solskjera nastalom smenom Žozea Murinja.
I, ako pogledamo širi obrazac, možda su premijerligaši konačno dostigli tačku konkrentnosti u evropskim okvirima gde fudbal i uspeh nisu više zagarantovani samo za "veliku šestorku" (ako ona još postoji?), pa još ima dovoljno dobrih timova koji mogu da stanu na crtu i prkose stagnaciji koja je ovih dana počela da potkopava Bajern i Pari Sen Žermen.
Ali, opet ponavljamo, ništa od toga ne može da promeni činjenicu da su s lovom koju su imali na raspolaganju i potrošenim sredstvima premijerligaši totalno podbacili u Ligi šampiona protekle decenije.
Četiri tima u završnici najkvalitenijeg takmičenja ove sezone jesu velika stvar za engleski fudbal, ali to opet neće značiti ništa ako jedan od njih u Madridu na Metropolitanu 1. juna ne podigne pehar namenjen šampionu Evrope - a taj će pehar s druge strane samo biti potvrda nejednakosti koja vlada u modernom fudbalu, gde je novac i dalje najdominantniji i gde nema mesta za sirotinju.
Izvor: mozzartsport
Foto: Reuters
Komentari / 0
Ostavite komentar