Интервју - Владимир Ивић: Било је приче да преузмем Партизан!

Али ништа више од тога! Онај Лацио из ’98 је као данас ПСЖ! Миљеник Партизанових навијача на добром путу да освоји титулу у Израелу. За МОЗЗАРТ Спорт прича о искуствима из Тел Авива, али и раније из Солуна, па и спекулацијама да би могао да тренерску каријеру настави у Хумској. . .

Фудбал 18.01.2019 | 23:30 Фудбалска изрека каже да је живот тренера такав да су му кофери увек полураспаковани, јер се никад не зна шта доноси нови дан. То је на својој кожи у лето 2017. осетио Владимир Ивић у ПАОК-у, одакле је отишао иако је освојио трофеј у грчком купу, али  је годину дана касније преузео Макаби Тел Авив и после шест месеци налази се на добром путу да освоји титулу првака Израела.

Почетак 2019. године Ивићев Макаби дочекао је са чак 16 бодова више од другопласиране Бнеи Јехуде и без изгубљене утакмице. У празничном интервјуу за наш портал некадашњи фудбалер Партизана говорио је о израелском фудбалу, животу у Тел Авиву, али и београдским и солунским црно-белима.

„Знао сам где долазим, ово је највећи клуб у Израелу, али је претходне три године био без трофеја. А то је примарни циљ Макабија. На почетку је то била тешка прича, јер због финансијског фер плеја клуб  није могао да плаћа обештећења за трансфере и доводио је само слободне играче. Морали смо баш доста да водимо рачуна о томе. Са друге стране, продат је нападач  Кјартансон за 4.000.000 евра руском Ростову, а ради се о играчу који је дао 50-ак голова за две године“, рекао је Ивић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Управо ти проблеми на неки начин су довели и до неуспеха током летњих квалификација за Лигу Европе.

„Нисмо успели да уђемо у Лигу Европе, а то је био један од важних циљева. Испали смо од Сарпсборга, несрећно смо примили изједначујући гол из пенала пред краја реванш утакмице на свом терену. Једини пораз у сезони доживели смо тамо од Сарпсборга. У првенству после 16 кола имамо 13 победа и три ремија“.

Међутим, како је време одмицало тако су Ивић и његови сарадници у стручном штабу, а онда и цела екипа „хватали ритам“. Недавно је стигла и прва награда за Макаби.

„Освојили смо први трофеј у сезони, Тото куп. Ту учествују екипе из прве и друге лиге. Наравно, нама је примарни циљ шампионска титула, а за сада смо направили осетну разлику, имамо 13 бодова више од Бнеи Јехуде и 15 од Бер Шеве. У купу смо прошли шеснаестину финала“.

Ивић нам је појаснио како тренутно стоје ствари у израелском клупском фудбалу којим према његовим речима, поседује сасвим солидан квалитет.

„Највећи ривал нам је Макаби из Хаифе. Они су тај судар два Макабија назвали израелским класиком. Ту је и Беитар клуб велике традиције који има много навијача, затим Хапоел Тел Авив који је пре две године због финансија испао у другу лигу, али се одмах вратио и, наравно, Хапоел Бер Шева који је претходних година узастопно била шампион. Постоје четири, пет екипа које увек имају велике амбиције. Има овде квалитетних екипа, израелска лига је квалитетнија од наше. Овде ипак играју квалитетнији странци, нема лаких мечева, мораш добро да се напнеш да би победио у гостима“.

Израелски систем такмичења је такав да се игра и плеј-оф, слично као у Србији, само нема поделе бодова. Још једна од занимљивости је та да Макаби већ три године не игра на свом стадиону који се реновира.

„Играмо као домаћини у Нетањи, 30 километара северно од Тел Авива јер се наш стадион реновира и требало би да буде готов следеће године. Кажу да је тај стадион Блумфилд један од најакустичнијих у Европи, дуплирали су му капацитет на 29.000, а поред нас га још користе и Хапоел, односно Бнеи Јехуда.  Дешавало се чак да се истог дана на стадиону у Нетањи играју две утакмице. Бнеи Јехуда на пример игра у два, а онда ми у осам увече. Овде је добра дренажа, летња и зимска. У новембру је мењају на свим стадионима“.

Иако је квалитетнија лига од српске, наш саговорник каже да је израелски шампионат мало слабије од грчког.

„Ако треба да направим поређење, рецимо да је израелска лига за нијансу слабија од Грчке. Поготово сада у финансијском смислу, јер рецимо у Олимпијакос и ПАОК имају фудбалере са милионским уговорима, а када сам ја био тамо најскупљи играчи су имали по 600.000 или 700.000 евра“

Неизбежна тема у разговору са Ивићем је Партизан. Летос су се појавиле шпекулације о могућем повратку у Хумску, овај пут на тренерску функцију.

„Било је неке приче и одређених контаката, остало је све на томе. У овом тренутку заиста не бих више ширио ту тему“.

Упркос томе, а и логично је, Ивић помно прати шта се дешава у клубу у којем је стекао фудбалско име и одакле је кренуо у фудбалску печалбу.

„Играо сам шест година за Партизан, лепе успомене ме вежу за тај клуб. Наравно, увек се интересујем и пратим шта раде црно-бели. Видим да ситуција у првенству у овом тренутку није добра. Има доста разлога што је тако. Имају сада младог тренера на почетку каријере, а добро познаје клуб. Ипак, врло добро знам да је овај посао такав да су ти кофери увек полураспаковани, мораш да будеш спреман на све“.

Некадашњи везиста црно-белих, међутим, подсећа да Зоран Мирковић није био у клубу од почетка сезоне.

„Не треба заборавити да је Бата дошао када је сезона већ почела, није селектирао екипу, треба му дати шансу. Сви ми желимо Партизану да има велике амбиције и да буде успешан . Наравно, волео бих да се то деси што брже.“

Остајемо и даље на теми Партизана, али смо покушали да вратимо Ивића на играчке дане у Хумској.

„Тада је било неко друго време, ја сам 1998. у лето дошао у Партизан који је реновирао екипу. Радили смо са Љубишом Тумбаковићем који је сјајан за младе играче. Много ми је помогао да унапредим игру. Тада смо давали много голова, за три сезоне сам као везни играч дао 60 голова, Саша Илић такође, а у нападу је сјајан био Кежман“.

За прилике у данашњем фудбалу, Ивић је остао веома дуго у Партизану – чак  шест година.

„Било је доста понуда, али клуб није желео да нас пусти. А и нама је било драго што смо у Партизану, нисмо нигде журили. Могао је вероватно Партизан више да заради. Сећам се, рецимо  да је 1999. или 2000. стигла понуда Фенербахчеа, малтене бланко чек за Илића, Кежмана и мене. Хтели су сву тројицу у пакету. А знам и да је било понуда из Шпаније, тражила ме је Валенсија, нудили су 15.000.000, а Партизан је захтевао 20.000.000“.

На крају је Ивић као слободан фудбалер отишао у Борусију Менхендладбах, али тек након што је одиграо чак 170 утакмица за београдске црно-беле. Неке су му остале у посебном сећању.

„У најдражем сећању ми је остала утакмица против Њукасла у Београду из 1998. када смо победили са 1:0. Изнудио сам пенал у дуелу са Батијем, а памтим и први меч из Њукасла када смо изгубили. Такође, они дуели против Лација су ми остали у памћењу. Они су тада били оно што је данас ПСЖ – најскупља екипа на свету. Ту су били Михајловић, Бокшић, Недвед, Консеисао, Коуто, Салас, Станковић, Алмеида, Манћини... Освојили су Куп купова те сезоне. Наравно, памтићу и Лигу шампиона 2003, Мурињов Порто и мадридске Галактикосе, као и све победе у дербијима“.

Поред Партизана, јака емоција Ивића веже за још један клуб чије боје су црно-беле, солунски ПАОК.

„То је исто мој клуб. У пролеће 2017. освојили смо грчки куп, био је то први трофеј после 15 година. Ја сам углавном и селектирао ову екипу. Доведено је после још неколико појачања, а то су милионски играчи. У сваком случају, сада су на добром путу да освоје титулу, имају најквалитетнију екипу у Грчкој. Као и Макаби, и ПАОК је завршио први део сезоне без пораза, црно-бели су добили и све дербије. Има још доста да се игра, али верујем да ће славити на крају сезоне. Знам да у Солуну сви живе за тај дан“.

Према његовом мишљењу два кључна човека у буђењу гиганта са севера Грчке били су Иван Савидис и Александар Пријовић, који је овог јануара отишао да наплати добре игре у Саудијску Арабију. У клупску касу тај трансфер је унео 10.000.000 евра.

„Велики удео у успеху ПАОК-а има газда Иван Савидис који је узео клуб када сам ја завршио играчку каријеру. Ту је био и Александар Пријовић кључни играч. Није било лако када сам га доводио, плаћено је 2.000.000 евра обештећења. Тешко је када као страни тренер доводиш играча који је исте националности као и ти, а притом платиш толики новац“.

Открио нам је Ивић и како је Пријовић стигао у Солун. Како то обично бива, првобитна замисао била је потпуно другачија.

„Сећам се да сам ишао у јуну 2016. да гледам Немању Николића из Легије, а видео сам Пријовића. Онда сам опет ишао у децембру и, срећом газда ПАОК-а ме је послушао. Пријовић је најбоље појачање клуба у последњих 20 година. Човек је дао 60 голова за ПАОК“.

Време је за повратак у садашњост и опет Тел Авив. Макаби има надимак Понос Израела, а Ивић каже да је то са разлогом.

„Макаби има и највише навијача и највише титула. Са разлогом овај клуб зову Понос Израела. И фудбалери и кошаркаши су веома популарни и често се дешава да их навијачи заустављају на улици за фотографије и аутограме. Макабијеви навијачи су заиста врло привржени клубу“.

Кошаркашка секција је ипак „јача“ пре свега с обзиром на успешну историју освајања европских трофеја.

„Кошарка је најпопуларнија када је у питању Макаби, био сам на њиховим утакмицама у Евролиги, дворана је малтене увек пуна. Ипак и фудбалски клуб је имао неке запажене резултате два пута је играо у ЛШ, други пут са Славишом Јокановићем, а мање-више је редовни учесник Лиге Европе“.

Иако се Израел налази на подручју где константно постоје тензије и претње сукобима, Ивић наводи да се то у Тел Авиву осећа заиста добро.

„Пре него што сам дошао слушао сам разне приче, да овде није безбедно, да је турбулентна ситуација, али овде се осећам безбедније него у Београду или Солуну. Много полажу на безбедност и кад улазите у земљу, али и кад излазите из ње. На пример, овде вас претресају и када улазите у тржни центар. Али већ после месец дана сам се навикао. Иначе, Тел Авив по многим стварима подсећа на велике америчке градове“.

Стил живота је, како наводи српски тренер, класичан медитерански, а менталитет људи му у потпуности одговара.

„Нема превише разлике у начину живота у односу на Грчку, клима је добра, сезона купања траје до новембра, а у децембру и јануару је температура око 22 степена. Лети уме да буде незгодно јер је просечна температура често између 40 и 45 степени. Мени је и породица овде, деца иду у америчку школу. Једино на шта сам морао да се навикнем је шабат, односно њима су овде петак и субота као нама викенд, а недеља им је први радни дан“, закључио је Ивић.

Извор: моззартспорт