Intervju - Vladimir Ivić: Bilo je priče da preuzmem Partizan!

Ali ništa više od toga! Onaj Lacio iz ’98 je kao danas PSŽ! Miljenik Partizanovih navijača na dobrom putu da osvoji titulu u Izraelu. Za MOZZART Sport priča o iskustvima iz Tel Aviva, ali i ranije iz Soluna, pa i spekulacijama da bi mogao da trenersku karijeru nastavi u Humskoj. . .

Fudbal 18.01.2019 | 23:30 Fudbalska izreka kaže da je život trenera takav da su mu koferi uvek poluraspakovani, jer se nikad ne zna šta donosi novi dan. To je na svojoj koži u leto 2017. osetio Vladimir Ivić u PAOK-u, odakle je otišao iako je osvojio trofej u grčkom kupu, ali  je godinu dana kasnije preuzeo Makabi Tel Aviv i posle šest meseci nalazi se na dobrom putu da osvoji titulu prvaka Izraela.

Početak 2019. godine Ivićev Makabi dočekao je sa čak 16 bodova više od drugoplasirane Bnei Jehude i bez izgubljene utakmice. U prazničnom intervjuu za naš portal nekadašnji fudbaler Partizana govorio je o izraelskom fudbalu, životu u Tel Avivu, ali i beogradskim i solunskim crno-belima.

„Znao sam gde dolazim, ovo je najveći klub u Izraelu, ali je prethodne tri godine bio bez trofeja. A to je primarni cilj Makabija. Na početku je to bila teška priča, jer zbog finansijskog fer pleja klub  nije mogao da plaća obeštećenja za transfere i dovodio je samo slobodne igrače. Morali smo baš dosta da vodimo računa o tome. Sa druge strane, prodat je napadač  Kjartanson za 4.000.000 evra ruskom Rostovu, a radi se o igraču koji je dao 50-ak golova za dve godine“, rekao je Ivić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Upravo ti problemi na neki način su doveli i do neuspeha tokom letnjih kvalifikacija za Ligu Evrope.

„Nismo uspeli da uđemo u Ligu Evrope, a to je bio jedan od važnih ciljeva. Ispali smo od Sarpsborga, nesrećno smo primili izjednačujući gol iz penala pred kraja revanš utakmice na svom terenu. Jedini poraz u sezoni doživeli smo tamo od Sarpsborga. U prvenstvu posle 16 kola imamo 13 pobeda i tri remija“.

Međutim, kako je vreme odmicalo tako su Ivić i njegovi saradnici u stručnom štabu, a onda i cela ekipa „hvatali ritam“. Nedavno je stigla i prva nagrada za Makabi.

„Osvojili smo prvi trofej u sezoni, Toto kup. Tu učestvuju ekipe iz prve i druge lige. Naravno, nama je primarni cilj šampionska titula, a za sada smo napravili osetnu razliku, imamo 13 bodova više od Bnei Jehude i 15 od Ber Ševe. U kupu smo prošli šesnaestinu finala“.

Ivić nam je pojasnio kako trenutno stoje stvari u izraelskom klupskom fudbalu kojim prema njegovim rečima, poseduje sasvim solidan kvalitet.

„Najveći rival nam je Makabi iz Haife. Oni su taj sudar dva Makabija nazvali izraelskim klasikom. Tu je i Beitar klub velike tradicije koji ima mnogo navijača, zatim Hapoel Tel Aviv koji je pre dve godine zbog finansija ispao u drugu ligu, ali se odmah vratio i, naravno, Hapoel Ber Ševa koji je prethodnih godina uzastopno bila šampion. Postoje četiri, pet ekipa koje uvek imaju velike ambicije. Ima ovde kvalitetnih ekipa, izraelska liga je kvalitetnija od naše. Ovde ipak igraju kvalitetniji stranci, nema lakih mečeva, moraš dobro da se napneš da bi pobedio u gostima“.

Izraelski sistem takmičenja je takav da se igra i plej-of, slično kao u Srbiji, samo nema podele bodova. Još jedna od zanimljivosti je ta da Makabi već tri godine ne igra na svom stadionu koji se renovira.

„Igramo kao domaćini u Netanji, 30 kilometara severno od Tel Aviva jer se naš stadion renovira i trebalo bi da bude gotov sledeće godine. Kažu da je taj stadion Blumfild jedan od najakustičnijih u Evropi, duplirali su mu kapacitet na 29.000, a pored nas ga još koriste i Hapoel, odnosno Bnei Jehuda.  Dešavalo se čak da se istog dana na stadionu u Netanji igraju dve utakmice. Bnei Jehuda na primer igra u dva, a onda mi u osam uveče. Ovde je dobra drenaža, letnja i zimska. U novembru je menjaju na svim stadionima“.

Iako je kvalitetnija liga od srpske, naš sagovornik kaže da je izraelski šampionat malo slabije od grčkog.

„Ako treba da napravim poređenje, recimo da je izraelska liga za nijansu slabija od Grčke. Pogotovo sada u finansijskom smislu, jer recimo u Olimpijakos i PAOK imaju fudbalere sa milionskim ugovorima, a kada sam ja bio tamo najskuplji igrači su imali po 600.000 ili 700.000 evra“

Neizbežna tema u razgovoru sa Ivićem je Partizan. Letos su se pojavile špekulacije o mogućem povratku u Humsku, ovaj put na trenersku funkciju.

„Bilo je neke priče i određenih kontakata, ostalo je sve na tome. U ovom trenutku zaista ne bih više širio tu temu“.

Uprkos tome, a i logično je, Ivić pomno prati šta se dešava u klubu u kojem je stekao fudbalsko ime i odakle je krenuo u fudbalsku pečalbu.

„Igrao sam šest godina za Partizan, lepe uspomene me vežu za taj klub. Naravno, uvek se interesujem i pratim šta rade crno-beli. Vidim da situcija u prvenstvu u ovom trenutku nije dobra. Ima dosta razloga što je tako. Imaju sada mladog trenera na početku karijere, a dobro poznaje klub. Ipak, vrlo dobro znam da je ovaj posao takav da su ti koferi uvek poluraspakovani, moraš da budeš spreman na sve“.

Nekadašnji vezista crno-belih, međutim, podseća da Zoran Mirković nije bio u klubu od početka sezone.

„Ne treba zaboraviti da je Bata došao kada je sezona već počela, nije selektirao ekipu, treba mu dati šansu. Svi mi želimo Partizanu da ima velike ambicije i da bude uspešan . Naravno, voleo bih da se to desi što brže.“

Ostajemo i dalje na temi Partizana, ali smo pokušali da vratimo Ivića na igračke dane u Humskoj.

„Tada je bilo neko drugo vreme, ja sam 1998. u leto došao u Partizan koji je renovirao ekipu. Radili smo sa Ljubišom Tumbakovićem koji je sjajan za mlade igrače. Mnogo mi je pomogao da unapredim igru. Tada smo davali mnogo golova, za tri sezone sam kao vezni igrač dao 60 golova, Saša Ilić takođe, a u napadu je sjajan bio Kežman“.

Za prilike u današnjem fudbalu, Ivić je ostao veoma dugo u Partizanu – čak  šest godina.

„Bilo je dosta ponuda, ali klub nije želeo da nas pusti. A i nama je bilo drago što smo u Partizanu, nismo nigde žurili. Mogao je verovatno Partizan više da zaradi. Sećam se, recimo  da je 1999. ili 2000. stigla ponuda Fenerbahčea, maltene blanko ček za Ilića, Kežmana i mene. Hteli su svu trojicu u paketu. A znam i da je bilo ponuda iz Španije, tražila me je Valensija, nudili su 15.000.000, a Partizan je zahtevao 20.000.000“.

Na kraju je Ivić kao slobodan fudbaler otišao u Borusiju Menhendladbah, ali tek nakon što je odigrao čak 170 utakmica za beogradske crno-bele. Neke su mu ostale u posebnom sećanju.

„U najdražem sećanju mi je ostala utakmica protiv Njukasla u Beogradu iz 1998. kada smo pobedili sa 1:0. Iznudio sam penal u duelu sa Batijem, a pamtim i prvi meč iz Njukasla kada smo izgubili. Takođe, oni dueli protiv Lacija su mi ostali u pamćenju. Oni su tada bili ono što je danas PSŽ – najskuplja ekipa na svetu. Tu su bili Mihajlović, Bokšić, Nedved, Konseisao, Kouto, Salas, Stanković, Almeida, Manćini... Osvojili su Kup kupova te sezone. Naravno, pamtiću i Ligu šampiona 2003, Murinjov Porto i madridske Galaktikose, kao i sve pobede u derbijima“.

Pored Partizana, jaka emocija Ivića veže za još jedan klub čije boje su crno-bele, solunski PAOK.

„To je isto moj klub. U proleće 2017. osvojili smo grčki kup, bio je to prvi trofej posle 15 godina. Ja sam uglavnom i selektirao ovu ekipu. Dovedeno je posle još nekoliko pojačanja, a to su milionski igrači. U svakom slučaju, sada su na dobrom putu da osvoje titulu, imaju najkvalitetniju ekipu u Grčkoj. Kao i Makabi, i PAOK je završio prvi deo sezone bez poraza, crno-beli su dobili i sve derbije. Ima još dosta da se igra, ali verujem da će slaviti na kraju sezone. Znam da u Solunu svi žive za taj dan“.

Prema njegovom mišljenju dva ključna čoveka u buđenju giganta sa severa Grčke bili su Ivan Savidis i Aleksandar Prijović, koji je ovog januara otišao da naplati dobre igre u Saudijsku Arabiju. U klupsku kasu taj transfer je uneo 10.000.000 evra.

„Veliki udeo u uspehu PAOK-a ima gazda Ivan Savidis koji je uzeo klub kada sam ja završio igračku karijeru. Tu je bio i Aleksandar Prijović ključni igrač. Nije bilo lako kada sam ga dovodio, plaćeno je 2.000.000 evra obeštećenja. Teško je kada kao strani trener dovodiš igrača koji je iste nacionalnosti kao i ti, a pritom platiš toliki novac“.

Otkrio nam je Ivić i kako je Prijović stigao u Solun. Kako to obično biva, prvobitna zamisao bila je potpuno drugačija.

„Sećam se da sam išao u junu 2016. da gledam Nemanju Nikolića iz Legije, a video sam Prijovića. Onda sam opet išao u decembru i, srećom gazda PAOK-a me je poslušao. Prijović je najbolje pojačanje kluba u poslednjih 20 godina. Čovek je dao 60 golova za PAOK“.

Vreme je za povratak u sadašnjost i opet Tel Aviv. Makabi ima nadimak Ponos Izraela, a Ivić kaže da je to sa razlogom.

„Makabi ima i najviše navijača i najviše titula. Sa razlogom ovaj klub zovu Ponos Izraela. I fudbaleri i košarkaši su veoma popularni i često se dešava da ih navijači zaustavljaju na ulici za fotografije i autograme. Makabijevi navijači su zaista vrlo privrženi klubu“.

Košarkaška sekcija je ipak „jača“ pre svega s obzirom na uspešnu istoriju osvajanja evropskih trofeja.

„Košarka je najpopularnija kada je u pitanju Makabi, bio sam na njihovim utakmicama u Evroligi, dvorana je maltene uvek puna. Ipak i fudbalski klub je imao neke zapažene rezultate dva puta je igrao u LŠ, drugi put sa Slavišom Jokanovićem, a manje-više je redovni učesnik Lige Evrope“.

Iako se Izrael nalazi na području gde konstantno postoje tenzije i pretnje sukobima, Ivić navodi da se to u Tel Avivu oseća zaista dobro.

„Pre nego što sam došao slušao sam razne priče, da ovde nije bezbedno, da je turbulentna situacija, ali ovde se osećam bezbednije nego u Beogradu ili Solunu. Mnogo polažu na bezbednost i kad ulazite u zemlju, ali i kad izlazite iz nje. Na primer, ovde vas pretresaju i kada ulazite u tržni centar. Ali već posle mesec dana sam se navikao. Inače, Tel Aviv po mnogim stvarima podseća na velike američke gradove“.

Stil života je, kako navodi srpski trener, klasičan mediteranski, a mentalitet ljudi mu u potpunosti odgovara.

„Nema previše razlike u načinu života u odnosu na Grčku, klima je dobra, sezona kupanja traje do novembra, a u decembru i januaru je temperatura oko 22 stepena. Leti ume da bude nezgodno jer je prosečna temperatura često između 40 i 45 stepeni. Meni je i porodica ovde, deca idu u američku školu. Jedino na šta sam morao da se naviknem je šabat, odnosno njima su ovde petak i subota kao nama vikend, a nedelja im je prvi radni dan“, zaključio je Ivić.

Izvor: mozzartsport