Прича: Цар Игор у партији руског рулета - данас је шкљоцнуло!

Јунак победе је на ово чекао цео живот.

Фудбал 01.07.2018 | 23:40 Бити голман није лако, а бити голман у Русији је још теже...  Одмах следе поређења са највећим у историји Лавом Јашином и још једном легендом Ринатом Дасајевим. Тај притисак је сагорео многе јер је Јашин у фудбалском свету Русије нешто попут божанства и немогуће је испунити очекивања која би голманима била наметана. Такво бреме већ 14 година носи Игор Акинфејев. Успешно или не, тешко је оценити... Не зна ни он. Мада је данас можда та животна вага превагнула на ову прву страну. 

Било је дана када су се Руси клели у Акинфејева, али је било и дана када су желели да га више никад не виде на голу репрезентације. Он је све издржавао стоички, нису га дотицали ни похвале, ни критике. Са оном леденом фацом је деловао као неко ко је ту само да ради свој посао и да се неће љутити ни када му кажу да је вишак. Можда би тада осетио и олакшање. Али превише је волео Русију да сам каже доста. Превелики је такмичар да би се сам повукао. Превише је срастао са том одговорношћу када је као 16-годишњак стао на гол ЦСКА и када је као 18-годишње чудо од детета стао на гол Русије. Саживео се са притиском. Све је подносио мушки и није никоме одговарао...

Али данас је и он прокључао када је ногом ухватио шут Аспаса. Данас је за сва времена купио Русију и постао њен фудбалски Цар. Већ 15 година брани гол Баћушки, од четврте године брани за московски ЦСКА и никада до данас није био толико поштован и цењен, никада га цела нација није колективно обожавала као данас када је Русији донео највећу победу од њеног осамостаљена. Можда зато што је целе каријере за њега важило „да може да одбрани немогуће и да прими немогуће“. Никада није био тип голмана који „брани оно што се брани“. Код Акинфејева нема равнотеже...

Док су Руси преко два сата дисали на шкрге, покушавали да се извуку из загрљаја шпанске тики-таке и чекали пенале, он се припремао за коначну одбрану Москве и Русије...

Преко 120 минута фудбала против Шпаније је Акинфејев чувао мрежу мирном, а онда је на пенал рулету засенио можда и најбољег голмана света Давида Де Хеу и са два одбрањена пенала посало Шпанију кући, а Русију у четвртфинале у које ни 90 одсто Руса није веровало. Реалан домет ове скромне екипе је био да прође групу, а да онда поклекне против Шпаније или Португалије, у зависности којег од два ривала са Пиринеја му жреб додели.

Једина шанса која је Русима давана против Шпанаца је била да се некако одбране, довуку се до пенала и онда заиграју рулет. Али опет, ко би си у тој ситуацији кладио на Акинфејева пре Де Хее? И тада су Шпанци били фаворити. Макар је тако требало да буде...

Али лепота Мундијала, а поготово овога у Русији, је што се не дешава све баш онако како би требало, што Кореја да Немцима гол у 90, што се два најбоља играча света ипак разоткрију да нису ванземаљци и да су им потребни саиграчи, што срце у јунака бије битку пре светлог оружја, што одбрана са ножем у зубима може да превагне над 1.000 и кусур пасова...

И што судбина ипак мало умеша прсте и промеша карте у окршају два голмана као што су Акинфејев и ДеХеа, па највећа голманска звезда данашњице напусти Мундијал са 10 примљених голова из 11 шутева у оквир гола?!

Одбрањеним пеналима Кокеу и Јагу Аспасу, пре тога и шутева Инијесте, Родрига и осталих шпанских осица, Игор Акинфејев је репрезентацији Русији после 10 година опет окачио етикету „озбиљна“. И тада је он бранио, и тада су Руси били изненађење док их није самлела шпанска тики-така и најавила доминацију светским фудбалом. Данас је Акинфејев дочекао освету и последње чланове те генерације попут Инијесте, Силве и Рамоса послао у историју репрезентативног фудбала. Са њиховом генерацијом је завршено. Бар што се Мундијала тиче.

А у међувремену је московско дете прегурало свашта преко главе. Од те „стрељане“ против Шпанаца у полуфиналу ЕП до данашњег пенал-рулета. Често је судбина са њим играла руски рулет. И често би знао и сам себе да упуца на том рулету. Данас метак није излетео, само је нешто шкљоцнуло..

Пре само четири године је био предмет страшних и непристојних критика у Русији. Од тадашњег Капеловог тима се очекивало да изненади у Бразилу, али су потпуно подбацили, а понајвише Акинфејев. Испустио је лопту против Кореје, а потом је против Алжира катастрофално реаговао, промашио лопту и послао Русе кући. Он и Капело су се касније жалили да је крив ласер којим су га навијачи ометали...

Ласер је после тога нацртао мету за пљување на челу Игора Акинфејева. У домовини су га провлачили кроз блато и тражили новог голмана. Ипак, Капело, а потом Слутски су га задржали као број један. Истина, нису ни имали неки избор у слабој конкуренцији руских голмана. У међувремену је Акинфејев био и жртва непријатељске атмосфере у Подгорици када је погођен бакљом у главу и када је добио више сажаљења него прекора. Ипак, на терену се ништа није мењало. Уследило је још једно руско разочарање на ЕП у Француској и врућ кромпир је завршио у рукама Станислава Черчесова, некада доброг голмана који није много обећавао ни као тренер.

Бркати стручњак је донео неку врсту мирноће у репрезентацију, а Акинфејев је код њега добио неограничено поверење и капитенску траку. На генералној проби за Мундијал, на Купу конфедерација прошлог, Черчесов и Акинфејев су се опет нашли под рафалном паљбом критика. Русија је испала у групи, а два највећа кривца су били селектор и капитен којег су окривили за оба примљена гола против Мексика у одлучујућој утакмици.

Русија је годину дана пред почетак Мундијала на њеном тлу била унапред прежаљена као репрезентација која неће урадити ништа. Нити су имали игру, нити играче који обећавају, нити селектора, нити амбијент... Оцењени су као генерација која је своје шансе прокоцкала, а Акинфејев је био један од оних од којих се тражило да млађима уступи место.

Ништа боље му тих година није ишло ни у клупској каријери. Постао је негативан рекордер у Лиги шампиона по броју узастопних мечева на којима је примио гол, имао је трагична издања као например против Волфзбурга, али и блистава у којима је оживљавао ЦСКА. Сетите се само шта је недвано одбранио Ле Талеку и Радоњићу против Црвене звезде... То што је годинама уназад био најбољи голман лиге и доносио титуле ЦСКА се схватало као нешто нормално, али је зато сваки кикс у Европи стављан под посебну лупу. Добре ствари су се мање истицале него лоше. То је голмански живот. 

Са таквим расположењем у јавности, скепсом и неповерењем свих око њих, Руси су можда и несвесно скинули притисак са леђа. И почели да играју фудбал! Русија је у мечевима против Саудијске Арабије, Египта, па и у Уругваја заправо играла фудбал. Нешто што није радила већ 10 година већ се мучила и играла неки негледљив спорт који се фудбалом звати не може. Дошло им је у главу, па су против слабијих од себе нападали и покушавали да искористе квалитет Головина, Дзјубе, Черишева, а против јачих се бранили полажући наде понајвише у Акинфејева.

Уочи московске битке на њему непријатељском Лужњикију, Акинфејеву се смешила судбина као пре 10 година на стадиону Ернст Хапел у Бечу. Очекивало се да га Шпанци изрешетају...

Али Руси не падају у Москви. То им није у традицији. Овога пута је јунак био њено дете Игор. Као када је са 16 година на дебију за Армију одбранио пенал против Крила Совјетов и најавио да је посебан дечко, тако је данас одбранио пенале Кокеа и Аспаса, одбранио Моксву и Русију пред налетом шпанске армаде и заувек купио љубав од Калињинграда до Владивостока. На овај моменат је чекао 15 година... Заправо цео живот.

Откако је са четири године већ на другом тренингу у ЦСКА постављен испред мреже коју је данас зачарао. Игор Велики.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес