Прича: Увод у ''краљеубиство''!

Фер је да то уради Ливерпул. И природно, уосталом. Ниједна се револуција није окончала по доброме ако је на двор упала разуларена маса, почела да уринира по сликама и да руши статуе претходника. Не, победник, ако мисли да васпостави нови систем и заснује своју династију, мора да буде грациозан. Победник мора да буде члан племства, први међу једнакима, буржоазија, као у Француској.

Фудбал 03.05.2018 | 23:10 У теорији вероватно нема већег злочина од краљеубиства. Чак и сада када је, срећом, много више земаља на свету прихватило демократију, а монархове прерогативе свело на церемонију и шетање кучића, лишавање живота краља носило би тешку и мучну симболику.

Али шта кад краљ претера? Ако за регицид не постоје оправдања у теорији и пракси, шта је са тираницидом? Није ли племенита грана филозофије, још од грчких мислилаца, преко Томе Аквинског до просветитеља, говорила да је дужност поштеног и слободног човека да се одупре ономе ко је злоупотребио своју моћ, постао претња свима осталима и остао на трону много дуже него што је то пристојно? Јесу Хармодије иАристогитон главом платили што су Атину ослободили Хипарха, али то је у исто родило прву праву демократију у историји људског рода...

Ми о фудбалу, наравно, о чему другом, и о нужности да се Реал Мадрид скрати за главу, нужности коју, двадесетак дана пре великог финала у Кијеву, не осећају само навијачи Ливерпула, уздрхтали од очекивања тог меча као млади љубавници, него и већа половина фудбалске Европе којој је доста владара што је - рећи ће нешто више о томе Јувентини, рећи ће нешто мање о томе Баварци, мада би имали право да буду гласнији - одавно престао да буде беневолентан шампион, ако је икада и био.

Мало је, заиста, мимо свих Хорхеа и Серхија обучених у бело, мимо идолопоклоника другог највећег играча света, Кристијана Роналда, и мимо оних помало неразумљивих и превише рационалних људи што вазда навијају за најбољега - зар тај опортунизам није досадан? Зар нема више страсти и емоција у поразима и туговању? - мало је особа које неће пожелети да виде владара на коленима, повезаних очију, испред насмејаног и распиштољеног стрељачког вода који чине један Египћанин, један Сенегалац и један Бразилац. 

Мало је таквих, чак и ако навијају, замислите, за Манчестер Јунајтед, што би до пре месец-два било бласфемично и помислити...

Добро, који је онда рецепт за убиство краља, за црвену револуцију која је једнако потекла са докова Ливерпула и из Шварцвалда, а сада планира да запљусне Исток? 

Како да Ливерпул, запаљиви Ливерпул, дивни Ливерпул, нападачки Ливерпул, потенцијално самоубилачки Ливерпул, спроведе у дело оно што сањају многи?

Ако смо нешто научили из прошлости, то је да је краљ арогантан, да углавном не зна шта му се спрема, да воли да облачи што гиздавију пелерину и самозаљубљено се шепури на двору. 

Тада, када се шокира - попут Цезара - тада пада најлакше и најлепше. 

О ароганцији - ма колико се они сада вадили да је посреди само сокољење пред Украјину - говоре и оне већ спремне мајице у којима су Реалови играчи изашли да поздраве своје навијаче пошто су победили, иако не и надиграли, Хајнкесов Бајерн. 

“Тринаестица” је баксузан број, и можда су хтели одмах да заврше са сујеверјем, па су је зато поносно прошетали светом ливадом светског фудбала.

Али историја овом владару не даје за право да безбрижно прошета и европским истоком.

Када је 1981. године на Парку принчева - ето, а у Реалу су се надали да ће им принц бити срећне руке! - Алан Кенеди постигао гол у 81. минуту, био је то трећи Пејслијев пехар, и било је то петнаест пролећа након што је Реал последњи пут био на трону. Проћи ће још толико, па и још више, пре него што се врате... 

Није то тада било неочекивано, у јеку доминације острвског фудбала, нити је краљ био једнако беспризоран, и то не кажемо само зато што је на његовој клупи седео Вујадин Бошков; легендарни Вуја је покушао да уздрма фаворите речима да су превише матори, и није успео, толико је било самопоуздање Редса.

Кенеди га је дао, али био је то тријумф Фила Томпсона. Од тада потиче истинита анегдота да је капитен био толико навикао на трофеј да га је понео у кафић који је отворио неколико година пре тога (легендарни “Фалцон” у Кербију) и ставио на шанк; никоме у Ливерпулу није било чудно, чинило се да ће ушоња бити редовнији гост од многих локалаца... Свратио је опет три године касније, па 2005. после Истанбула, у финалу свих финала.

Време је за репризу те ноћи, надају се на Енфилду и диљем Старог континента, мада је тешко, после феште голова у полуфиналу, очекивати да добијемо један заборављиви крешендо, као онда у Паризу, као у другим Ливерпуловим походима из те епохе, када су се готово по правилу трофеји решавали једним голом.

Било је у завршници овогодишње Лиге шампиона грешака, ихај-хај, у дефанзиви, било је и судијских пропуста. Да смо мало заједљивији, могли бисмо да тврдимо да када судије помажу Реалу, то чине тенденциозно и увек на воденицу највећег клуба на свету; када, као Скомина и помоћници у среду увече, погурају Ливерпул, то буде нехотице, из незнања.

Хајде да се надамо да арбитри неће имати ролу за памћење у Кијеву.

Хајде још више да се надамо да ће краљу пасти круна с главе, а онда и цела глава.

Фер је да то уради Ливерпул. И природно, уосталом. Ниједна се револуција није окончала по доброме ако је на двор упала разуларена маса, почела да уринира по сликама и да руши статуе претходника. Не, победник, ако мисли да васпостави нови систем и заснује своју династију, мора да буде грациозан. Победник мора да буде члан племства, први међу једнакима, буржоазија, као у Француској. 

Све то је Ливерпул, његови навијачи би заставама поносно рекли “Еуропеан Роyалтy”; чак и ако би присталице других клубова у Енглеској могле да примете да је европско име једино што је остало, после скоро три деценије поста у првенству...

Али престо се, и не треба да имате мозак Жељка Бувача па да то схватите, добрано љуља. 

Реала је надиграо Бајерн - у било ком би се другом клубу Кејлор Навас једном за свагда искупио за све грешчице и грешке које су му спочитаване, али ово је Реал, тамо је стуб срамоте уграђен у темеље, па армиран - а стари лисац Јуп је свом млађем сународнику, којег је пре само пет година окрутно савладаоРобеном у 90. минуту, показао како треба уштоповати Кристијана Роналда и како Реал држати у шаху и страху. И Јувентус, посебно због оне орканске офанзиве и брзог гола (што је рецепт који Јирген Клопобожава) на Бернабеу, може да буде катедра за човека с осмехом на лицу и у исцепаном џинсу.

Исто би могао, с још већим задовољством, да констатује велики Зизу после Рима у којем је све било јасно и ништа није било готово: Ливерпулов десни бек ТАА изгледао је као ђачић пред Коларовим, није га намучио нико толико још од Захе, и та страна могла би да буде неуралгична тачка, посебно ако Роналдо или мождаБејл одлуче да га малтретирају. Александер-Арнолд је још исувише млад да му концентрација не би имала дугме за панику, а када дува одатле, онда и Ловрен и Каријус, ионако грешкама склони (какав еуфемизам!), изгледају још бушнији. 

Тешко је замислити и да би у средини, уз сав наклон Милнеру за лабудову песму од сезоне, Клоп могао да парира Французу, и онда остаје само тај напад.

А “тај” напад, тај магични трозубац који ће вас пробости чак и ако се његовим саставним деловима не игра много, он је све, и лепо је што је тако, и има фудбалске правде што ће та три момка играти завршну утакмицу клупске сезоне, пре него што намигну један другом и крену још мало источније, ка Русији.

И зар се револуције, уосталом, не завршавају на јуриш и о-рук?

Посебно кад у стомаку имате осећај да је краљ постао несносни тиранин...

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес