Прича: Човјек који види будућност и човјек коме нема замјене!
Зашто Саша Илић на прагу 40. ради оно што је одавно требало други?
Фудбал 07.11.2017 | 23:30
Ретко ради, али кад ради - ради ваљано. Као сајџија кад му донесу разваљени будилник. Расклопи, прочачка, склопи, навије и каже:
„Ево, сад ради“.
Е, тако је у последњих неколико утакмица изгледао Партизан без и са Сашом Илићем на терену. Ванвременски капитен, који траку даје другима, али једино он има привилегију да се зове лидером, опет је „оправио“ црно-беле, натерао их на буђење и - на њихову срећу или на жалост, то је тек дилема - показао да је ендемска врста каквих је у овдашњем фудбалу све мање.
Или чији је усамљени представник.
Кад не иде пас, дај лопту Салету. Кад треба пробити бункер, дај лопту Салету. Кад ваља преузети одговорност и шутнити пенал опет дај лопту Салету. Тад Партизан најбоље функционише. Јер, то је онај фудбалер који види будућност, који пасом разара противничку одбрану и прави вишак, који измисли шансу. Како с почетка каријере, тако и на крају.
Као лептир, никад не знате где ће да слети.
„Некад ми се чини да га деца што играју с њим не капирају. Саша вам је од оних играча који виде будућност, три паса унапред он је већ осмислио у глави и тачно зна како и куда ће да иде лопта да се креће. А ови поред њега док то схвате прође воз. И онда понекад испадне да је Илић крив, па се „једе“ човек у себи што акција није прошла“, говорио је својевремено један од чланова стручног штаба Партизана, чије име, разуме се, не бисмо да откривамо.
Да на страну склонимо у мучна навијачка препуцавања, нек’ иду у аут исто тако мучна (за гледање) издања црно-белих на неким стадионима и кад би остала само два детаља из последње две седмице опет би сведочила о величини Саше Илића и о фудбалу као једноставној игри. Ако знаш. То је оно кад „број 22“ у Елбасану мења страну и тера одбрану Скендербега да се гиба, а Милетићу, Ожеговићу и Суми црта пут до најбоље шансе на утакмици или ово од јуче, кад у Шапцу самом појавом убија у појам дефанзивце Мачве, тера их да му по двојица посете пажњу, јер знају да ће пре или касније једним потезом да окрене утакмицу у корист Партизана.
Е, то је фудбал.
За Сашу Илића и за Партизан похвално. Донекле. Ту, на граници између похвале и покуде, налази це цариник који пита остале фудбалере у црно-белом:
„Зар је то толико тешко, зар ви не можете исто?“
Мада, суштински ово није питање за садашње Илићеве саиграче, него универзално за струку Партизана, од петлића, па до омладинаца, па и првог тима, за све рукододиоце који су радили или још раде у Хумској 1, за све оне пројекте било да се зову Адем Љајић, Никола Нинковић, Данило Пантић, па сад и мали Армин Ђерлек, где се губи та нит од талента, који несумњиво свако од побројаних поседује, до играча способног да прави разлику.
Од 2010. кад се вратио у српски фудбал, знали су у Хумској 1 да морају да му нађу наследника. Не иде. Можда је то немогућа мислија. Ако је тако, тек онда има смисла обнављати уговор са једином правим легендом клуба још од времена Момчила Вукотића. Докле год буде могао да оправља будилике и шаље те пасове који буде екипу из летаргије за Партизан ће бити добро.
„Илића би између првенствених пауза требало слати у оне коморе где се тела регенеришу, а људи подмлађују, да би нам се вратио у очуваном стању. Поштено говорећи, за њега замену не можемо да нађемо. Ни да произведемо, ни да купимо. Докле год буде могао да хода заслужује да буде на терену. Заслужује и највећу плату. Ако је најбољи, а јесте, шта је спорно“, питао се својевремено један функционер црно-белих.
Данас кад се фудбал све чешће гледа кроз статистичке колоне и дијаграме на лаптоповима, кад се мери колико је ко претрчао, а не да ли је оплеменио игру, остао је у Србији, изгледа, још само Саша Илић да, два месеца пре 40. рођендана, заљубљенике у овај спорт подсети како је то лако. И лепо.
Ако знаш.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар