Чилеанци - одговор на оно "шта да је остала Југа?!"
Албанци, Срби, Горанци, Црногорци… никога није било брига ко је шта по националности, док год је бар 1:0 за нас у тренутку кад мајка или сутон позову у кућу. Били су једна од најталентованијих генерација у историји фудбала. Били су шампиони света са земљом које више нема. Били су деца која деле исту страст према фудбалу и поврх свега – били су пријатељи.
Фудбал 27.10.2017 | 00:00
Гол! Победа! Лава емоција се стихијски стишава тек до следећег окршаја између два голића кад наново славимо као да смо постали прваци света, или тугујемо као да смо остали без најрођенијих. Тооо је фудбал за децу која су увек уз другаре из екипе, када добијамо или губимо, када се љутимо једни на друге у тиму, или се на друге љутимо због неправде према нашој екипи.
Безрезервно и искрено смо волели то лоптање мада већина није имала довољно талента. Неки су постали адвокати, неки су се политички активирали, неки су постали и новинари, али нико врхунски фудбалер. Нико из те дружине није постао првак света, али је свака “утакмица” била као да је финале Светског првенства по уложеном жару за победом.
Ако сте икада осетили тај жар, онда можете само да замислите како ли је тек то све изгледало “чилеанцима” пре тачно тридесет година, на данашњи дан, 25. октобра 1987. године у Сантјагу.
Била једном једна мала скупина пријатеља из Југославије која је постала првак света у фудбалу. Да није стварност, почетак приче би звучао као бајка. Донекле и јесте бајка, али однекле и низ вечитих питања – шта би било кад би било, зашто рат, чему онакве деведесете…
“Ово је подсећање на децу која су нас надвисила у свему. На децу која су умела да победе, али и да не забораве како се побеђује. На децу која трају више од времена у којем су се родила. На децу која трају шире од неба под којим су одрасла. На децу која су наџивела земљу за коју су играла. На различиту децу – са истим надимком: Чилеанци”.Тако новинар Града Бранковић почиње документарац о једној од најталентованијих генерација у историји фудбала.
Чилеанци су истовремено и сведочанство да су неке ствари просто судбински предодређене да се десе док друге судбина препусти велу вечите мистерије.
Југословенски “клинци” из генерација '67. и '68. су 25. октобра 1987. године постали прваци света у фудбалу. Пријатељство, емоција, страст према лопти, жеља за доказивањем и таленат да се са лоптом чине чуда. Све је то пре тачно тридесет година било одлика деце која су у глави прво победила себе када су схватила да могу да победе и све остале на планети.
Пре тридесет година није било тог Сао Паола, Рио Де Жанеира, Сантјага, Минхена, Берлина или било ког другог града који је могао да победи Београд, Загреб, Подгорицу, Сарајево, Имотски, Осијек, Никшић, Нови Сад.
У овим градовима је између осталих расло 18 величанствених, деце која су “дуплим пасом мајсторства и пријатељства” натерала читав свет да им се поклони.
“Моја мајка мисли да сам најбољи. А ја сам увек одгајан да верујем у оно што ми мајка каже”, рекао је легендарни Дијего Армандо Марадона. Јунаци наше приче нису толико веровали у себе. Веровали су у своје другарство, али не и да могу да победе све. Како је онда до тога дошло?
Када се на гугл претраживачу укуца "Југославија 1986" изађу углавном резултати који подсећају да је Југославија некад била првак света у рукомету, вести о шокантном поразу у полуфиналу Светског првенства у кошарци од Совјетског савеза и један интересантан чланак о томе како су нас те године видели новинари Њујорк Тајмса.
“Ипак, како се оцењује, Тито је подбацио у стварању дуготрајног осећаја националног јединства и сврхе у Југославији. Лидери југословенских република били су више заинтересовани за интересе својих властитих република, него за нацију као јединствену целину. Шест година након Титове смрти, сукоби и љубоморе, који су били потиснути под титоистичким митом, испливали су на површину, објавио је њујоршки дневник у тексту из 1986. године додајући да је Југославија тада била поприште сукоба национализама, религије у успону, економског хаоса, бирократске парализе, плуралиста који желе да раставе једностраначку државу и неостаљиниста који се боре против њих”, наводи се у Тајмсовом чланку из 1986. године.
Мало које слово је посвећено ономе што се у том тренутку “кувало” а што ће само годину дана касније бити преточено у титулу првака света – пријатељство међу Србима, Хрватима, Црногорцима, Босанцима у екипи “Чилеанаца”. Пријатељство које рат није могао да поквари.
Код “Чилеанаца” је почело све још и пре 1986. године, али се ова година сматра прекретницом. Неуспех у Суботици против ДР Немачке 2:0, годину дана пре првенства и промена на месту селектора. Уместо Стевана Ћелеа Вилотића долази млади Мирко Јозић, екипа се мења, а “Чича” Миљан Миљанић поручује “сад или никад”. Југославија у, како је то описао Звонимир Бобан “фалш балади” побеђује Румунију и одлази на шампионат. Екипа се формира од момака међу којима није било сујете.
“Ми смо били у Завидовићима на десетодневној припреми и ја сам током поподневног одмарања читао дневне новине. Нисам могао наћи ништа о нама да се пише, јер ми смо били као залутала вест. И тамо негде мали заглавак на четвртој, петој страни новина: Предраг Мијатовић, 17-годишњи играч ОФК Титограда, голгетер црногорске лиге”, открива Мирко Јозић како је случајно, судбински открио једног од битних замајаца те екипе.
"Тада су на проби у репрезентацији били Зиројевић и Ђурковић. Отишао сам и питао Ђурковића и Зиројевића какав је играч Мијатовић. Они су ми обојица одговорили да је одличан играч, а Ђурковић ми је на питање 'да ли је бољи од тебе' рекао 'јес богами бољи од мене'. А Зиројевић ми је то потврдио дупло па је рекао 'јес два пута бољи од мене'”, надовезује се Мирсад Фазлагић који је у то време такође био део стручног штаба.
У модерном фудбалу у коме је играч постао ходајући бренд или фирма, мало је вероватно да би селектор или помоћници од играча успели да добију такав одговор. Сам Мијатовић каже да је био под великим стресом када је примио позив.
“Не знам саиграче, не знам селекторе, не знам никога. Прво ме је Гордан Петрић прихватио као неког свог, брзо сам се уклопио”, сведочи Мијатовић о том времену док су се остали попут Звонимира Бобана питали како раније није био са њима у екипи.
Формирање екипе је наилазило и на отпор политике која је вребала прилику да поквари једну спортску причу или поколеба одлучност њених актера.
"Читав тај период је био мучан јер су из државног врха говорили да нас неће пустити било је доста јасних порука да нећемо ни ићи", каже Звонимир Бобан. Одласку се противила и “Борачка организација Београда”, а играчима су масовно уручивани позиви за служење војног рока. Шесторица или седморица фудбалера су позвана у војску за само два месеца.
Улогу је још једном одиграо Миљан Миљанић и други који су веровали у тим па је петог октобра 1987. године почео пут у Чиле, а Миљанић је био један од двоје људи који су испратили фудбалере. Новинарима нису ни тада били претерано интересантни.
“Мислим да смо се ми сви тада по први пут сусрели са неким облачењем за озбиљна путовања, сако, панталоне, машне и види се да је то задњи 'крик' моде у то време”, присећа се кроз смех Пеђа Мијатовић док Гордан Петрић додаје да су сви изгледали као “конобари”, али под утиском да заиста иду на нешто велико.
“Чилеанци” кажу да су их у Чилеу дочекали тенкови на улицама, полицијски час и лоше време за оне који долазе из социјалистичких земаља. Чекали су их и снови.
"Замисли, играмо 25. октобра у финалу, будемо прваци света, а ја сутра славим 19. рођендан. А шта мислиш?", рекао је пре тридесет година, по доласку у Чиле Роберт Јарни свом цимеру Дубравку Павличићу. Павличић је устао, отишао до купатила. Вратио се са чашом воде у руци.
"Стао је испред мене с две чаше пуне воде. Нисам знао шта хоће. Одједном ми је сасуо ту ледену воду на главу… био сам потпуно забезекнут! 'Шта радиш то човече?!' питао сам га".
"Пробуди се, Роберте. Престани да сањаш снове који се неће остварити", одговорио му је Павличић и – погрешио. Играчи су по први пут почели да се играју са модерним даљинским управљачима, Шукер каже да им је једино “птичјег млека” фалило у хотелу, а Јозић и стручни штаб су се припремали за прву утакмицу. И то против домаћина, Чилеа пред 60, 70 хиљада домаћих навијача.
"Ако сам икада био препотентан, ако сам икада био сигуран, пун самопоуздања, онда сам био пред ту утакмицу. Ја сам Чиле погледао две утакмице, прикупио још неколико информација са разних страна. У свему, наша репрезентација је била за копље изнад Чилеа", каже Јозић, а његови фудбалери су се балканском интелигенцијом надмудривали са правим Чилеанцима.
"Кад смо изашли на стадион који је био испуњен до последњег места, кад је та маса грунула и стала у подршку својих играча сигурно да смо се потресли. Сећам се да сам тада рекао 'Момци, нема назад сад, идемо напред и идемо се суочити са оним што треба уписати у историјске књиге'”, бодрио је своје саиграче Давор Шукер, а Југославија је победила Чиле са 4:2.
Капитен те репрезентације Милан Павловић наглашава да је тим том победом стекла самопоуздање и делимично пробила баријеру у глави, али је осим самопоуздања по речима Славише Ђурковића стекла и обожаватељке и неочекивану пажњу.
“Чилеанци” су тако преко ноћи добили статус “рок звезда”. У групи су након Чилеа падале Аустралија и Того. Свима је Југославија поделила по четири гола.
"После групне фазе смо ишли на најјачег супарника на Светском првенству који је увек један од фаворита или фаворит", каже Роберт Просинечки, најбољи играч тог шампионата.
Екипа је према речима Предрага Мијатовића већ почела да пакује кофере, на утакмицу се отишло само са несесером и копачкама и опремом за утакмицу.
"Истрчали су онако жућкасти, канаринци набијени, напуцани, баш некако препотентни, а зна се да када дигнеш нос обично добијеш по репу”, каже Шукер, али по Чилеанце ствари нису кренуле најбоље јер су повели Бразилци са 1:0.
"Ја не знам одакле сам се ту створио, Бобан центрира, ја не знам из ког разлога крећем, из тог неког трка скачем постижем гол главом и то је био хаос. Можда сам дао пре тога два гола главом у животу. Ја трчим, играчи ме јуре, мислим да је стадион имао излаз да бих тог тренутка изашао", додаје Мијатовић. Бразилцима је пресудио Просинечки из слободног ударца, а Југославија је са 2:1 отишла на мегдан Источној Немачкој у полуфинале.
Победити Бразил, светског првака је била прекретница. Тада су Југословени постали свесни да могу до крова света – само ако хоће. Када је реч о фудбалском знању, ту су могли да се носе са било киме, али су без титуле могле да их оставе две мисице.
Или бар двојицу њих. Игор Штимац и Звонимир Бобан су побегли из карантина да би се упознали са две згодне девојке. Селектор Јозић је за то сазнао, а њих су у собама дочекали пасоши. Јозић је био бесан.
Остали саиграчи нису, па је потез који су начинили права ода њиховом пријатељству. Попут мускетара, сви остали су почев од капитена Милана Павловића стали иза Бобана и Штимца рекавши да без њих двојице неће ни они играти.
Јозић је добио ефекат који је и тражио претњом да ће двојицу несташних момака послати кући. Екипа је добила нову димензију јединства.
“Видели смо се на кафи, рекао ми је да они узимају пасоше и да се враћају у Југославију. Ја сам рекао 'није никакав проблем, ја сам трећи који ће да се врати са њима'. Питао ме је 'како то разговараш са мном, какве су то речи?'. Једноставно 'не можете да једног од два најбоља играча вратите кући, да се тим растура, дошли смо до полуфинала. Дајте ми папир и потписаћу вам да смо ми светски прваци. То није само моје мишљење него мишљење свих играча'”. Тако је текао Павловићев разговор са селектором.
Бобан и Штимац су два дана били у цивилним оделима, тек пред утакмицу су сазнали да играју против Немаца и да ће са Југославијом имати шансу да поравнају рачуне из Суботице.
Рачун је наплаћен а Источна Немачка је послата кући са 2:1 уз три велика пеха пред финале. Штимац се за несташлук одужио голом Немцима, али је тим овога пута, хтео не хтео, морао да игра без њега, Просинечког и Мијатовића.
Југославија је водила голом Бобана из 85. минута и била је бољи противник. Ипак, Витечек је пао у казненом простору, судија показао на “креч”, а југословенски играчи су дрхтали. Марсел Витечек, трећи најбољи играч првенства просле “Жутог” и Бобана је погодио само три минута после Бобана. Отишло се у продужетке, али су одлучивали пенали.
Још једном судбина. Витечек је погодио за изједначење, али промашио у пенал серији, а Павличић, Шукер, Брновић, Зиројевић и на крају Бобан су намештали лопту, говорили “ма иде” и снови су постали јава на Националном стадиону у Сантјагу.
Ранко Зиројевић после Чилеа у еуфорији рекао да неће бити ни говора о грађанском рату.
"То је нама била нека одскочна даска кроз тај период наше каријере да с Чилеом почну људи да размишљају о нама, да нас прате", каже Просинечки.
Грађански рат се ипак десио па та одскочна даска никада до краја није одбацила све момке у дресу Југославије до највећих висина у сениорској конкуренцији. Зиројевић, Ђурковић и Павловић нису остварили тако блиставе каријере, а Павличић и Мијуцић су прерано преминули.
Резултаски, најдаље је стигла Хрватска која је освојила треће место у Француској 1998. године. Југославију су исте године зауставили Едгар Давидс и Мијатова пречка, а после тога никада нисмо прошли групу на Мундијалима.
"Не волим баш говорити о томе, ево ми смо са Хрватском дошли до трећег места, сигурно је квалитета било. Ако је Марадона могао са Аргентином, Немачка, Шпанија исто са том младом генерацијом након десетак година освајао Европска и Светска првенства то би био след нормалних догађаја (и за нас)", каже Шукер о вечитом питању “шта би било кад би било”.
"Остаје жал за оном старом нашом Југославијом коју смо имали. Једну велику, лепу земљу у којој смо расли тако 20 година. Били смо васпитавани као Југословени и доказ тога је што је већина нас овде изузетних пријатеља, наши односи се нису покварили", напомиње Милан Павловић.
Реал Мадрид, Арсенал, Милан, Барселона, Валенсија, Еспањол, Глазгов Ренџерс, Јувентус, Вест Хем… су само неки од клубова за које су играле ведете те генерације. Србија је 28 година касније као самостална земља досањала на Новом Зеланду титулу шампиона света. Паралела између две "Чилеанаца" и "Новозеланђана" има, таленат су имали и једни и други, али су се и фудбал и људи у међувремену променили.
Пеђа Мијатовић је виђао играче који ретко међусобно разговарају на тренинзима, пре и после њих а у ушима су им слушалице. Осим тога, распадом Југославије распала се и некадашња "велика четворка" и цела та лига.
"Оно што није добро за екипу са Новог Зеланда је што они нису имали утакмице у домаћем првенству какве смо ми имали. Доласком из Чилеа ми смо схватили да можемо да постанемо играчи, да смо на некој прекретници, али су нам у томе помогле ове утакмице у првенству. Да не претерам, али наше првенство је сигурно било међу шест најјачих у Европи и у тим утакмицама смо највише напредовали", рекао је Гордан Петрић.
Можда ће и они за тридесет година завредети да се о њиховим успесима пишу књиге и снимају филмови. Можда. Пре тога морају да се докажу у сениорском дресу Србије који већ дуго пати од неуспеха на великим такмичењима.
Али да би успели, ваљало би да прекопирају рецепт који су користили неки други момци у неком другом времену и да буду као мускетари. Када се то деси, "Чилеанци" ће можда помало пасти у заборав, али на сваком њиховом окупљању увек остаје Чиле као неизбрисиви траг једне горко-слатке фудбалске приче која нажалост никада није испричана до краја.
"Чилеанци" су:
1. Драгоје Лековић
2. Томислав Пиплица
3. Звонимир Бобан
4. Роберт Просинечки
5. Дејан Антонић
6. Славиша Ђурковић
7. Ранко Зиројевић
8. Давор Шукер
9. Бранко Брновић
10. Перо Шкорић
11. Зоран Мијуцић
12. Дубравко Павличић
13. Роберт Јарни
14. Гордан Петрић
15. Милан Павловић
16. Славољуб Јанковић
17. Игор Штимац
18. Предраг Мијатовић.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар