Прича: Габријел Омар Батистута - исто као овом момку...
Србија -- Београд -- Вождовац. Света недеља. Нешто после 15 часова. Кладионица. Телетекст. Калчо.
Фудбал 29.07.2017 | 00:00
Циле: Габријел?!
Барон: Свега ми... А, пита га брица – 'Бати, како ћемо?'. А он? Покаже на мене и каже – 'Исто као овом момку'.
Циле: Не с*ери...
Барон: Ма, не померио се с места... Бог зна како се ми ту упознамо, ја реч – он реч... 'Ке коза'...
Иако је и било људи који нису знали ко је он – поприлично сам уверен да су се после гледања сјајног остварења Мирослава Момчиловића и Радивоја Андрића – Кад порастем бићу кенгур – распитали о њему.
Једној од најбољих деветки свих времена, центарфора каквих данас готово да нема, тј. – можете их побројати на прсте једне руке. Човека који је својим партијама и головима заслужио да му у 'његовој' Фиренци за живота подигну споменик, а да му италијански медији надену суфикс 'гол' у надимак...
До недавно је био и најбољи стрелац репрезентације Аргентине, чак га је и велики Пеле сместио међу својих '100 највећих живих фудбалера', док је један од само четири играча који може да се похвали достигнућем да је на два Светска првенства уписао по хет-трик.
Деловало је тако да је живео фудбал, нити један странац није постигао више голова од њега у Серији А, али то у ствари није био случај. Штавише, и данас више воли коње него спорт који га је начинио великим. Толико да код значајног дела навијача и фудбалских поклоника има исконски, божански статус – Габријел Омар Батистута.
Првог дана фебруара 1969. године у Авељанеди, у области Санта Фе, рођен је први и једини син месара Омара Батистуте и Глорије Силии, школске секретарице, из оближњег градића Реконкиста.
Ипак, није умеће с лоптом нешто по чему су га прво приметили у крају, као већину будућих спортских великана из овог дела Америке, већ доста необични хобији и то што му је најбољи пријатељ била управо његова мама.
Због ње је и развио посебан однос са споменутим племенитим животињама, поред којих се осећао толико сигурно да их је још са пет, шест година јахао сâм – изводећи притом акробације које су укућање и комшије остављале без даха.
Али, као и сваком Јужноамериканцу, спорт му је просто био у крви. Према Глоријиним речима, са било којим реквизитом на игралишту подједнако се добро сналазио, али је највише времена проводио љујајући се, пошто је схватио да и са ње може да изводи акробације.
"Како је растао, бивала сам све фасциранија њиме. Свакој мајци су њена деца посебна на свој начин, али је он увек проналазио неки нови начин да нас све запањи. Могуће да има и до тога што је, уз оца, био једини мушкарац у кући – окружен женама", каже Глорија.
Од првог дана у школи било је јасно да је мултиталентован, што је потврђивао одличан успех из године у годину. Љуљашку је заменио лабораторијом, са жељом да једнога дана постане угледни доктор, стављајући тако образовање испед спорта, у том тренутку кошарке.
Међутим, један човек и једанаести Мундијал по реду променили су његов пут заувек. Тај човек био је још један чувени голгетер Марио Кемпес, а позорница на којој је отплесао до најважнијег трофеја на свету баш Аргентина.
Ни тада није био најсигурнији, па је и даље у школи више пажње посвећивао тренинзима одбојке и кошарке, играјући фудбал све чешће и дуже, да би неибежно уследило када је као шеснаестогодишњак на поклон од очевог пријатеља добио постер великог Дијега Арманда Марадоне.
Тада је и дефинитивно преломио да наранџасту лопту замени оном на туфне, с намером да крене стопама свог првог идола, увидевиш да попут Марија може искористи надпросечне физичке предиспозидије, с висином од 185 центиметара и 83 килограма.
Од тог тренутка, његов пут кренуо је добро познатим смером, на радост свих фанатика широм света. У средњој школи је заједно са пријатељима основао аматерски тим под називом Групо Алегрија, а први који га је приметио био је скаут Платенсеа, локалног клуба чија се оријентација сводила на развој углавном младих играча.
"Искакао је од остале деце, наравно, пре свега својом висином и грађом. Али, истовремено, већ тада је показивао да је вешт са лоптом, а имали сте осећај да ће сваког тренутка пасти, пошто је изгледао ужасно незграпно када би кренуо у трк или дриблинг. Међутим, како је растао – водио је рачуна о себи, тотално се посветио фудбалу, на уштрб неких других ствари природних за његове године, и уопште ме не чуди што је данас то што јесте. Заиста је посебан", прича Густаво Емилио Родригес, бивши фудбалер и некадашњи скаут Реконкисте.
Носећи њен дрес прошао је све 'најважније' фудбалске категорије, пре него што је по уласку у пунолетсво својим наступима натерао и највеће клубове у земљи да шаљу своје изасланике да га гледају како игра.
И њих је предухитрио, али му се и наместило – представљао је школу на државном нивоу, а велико финале донело им је окршај са омладинцима славног Њуелс Олд Бојса. На трибинама је био и тадашњи тренер првог тима Марсело Бјелса, а Бати је учинио све да га импресионира.
Са два гола и асистенцијом донео је саиграчима трофеј и славу, а себи обезбедио прелазак на стадион који данас носи име човека који га је тамо и довео.
Све се десило муњевито, у свега неколико дана – потписао је свој први професионални уговор, али и морао по први пут у животу да се одвоји од мајке, породице и девојке Ирине, за коју је био јако везан. Спавао је у клупском интернату на стадиону, док га је проблем са вишком килограма стављао у незавидан положај у односу са тренером.
Како су га саиграчи чудно гледали, због плаве косе, која и није толико честа у Аргентини, али и очигледног арапског порекла, наденувши му надимак 'Гринго', одлучио је да је најбоље да на крају прве сезоне оде на позајмицу у редове Депортиво Италијана, члана друголигашког друштва.
Убрзо се решио вишка килограма и поново почео да показује зашто су му скаути предвиђали велику каријеру, а још једном је турнир био пресудан за нови велики корак у његовом животу и каријери. Наступајући за Депортиво био је најбољи стрелац Карневалског купа у Виљаређу, у Италији, где га је и приметио капитен генерације која га је и привукла фудбалу – Данијел Пасарела.
Некада велики штопер, тада тренер Ривер Плејта, није превише оклевао, па је Габријел постао 'Милионер'. Али ни тамо није ишло као што је очекивао, и поред тога што је постигао 17 голова Пасарела је сматрао да не може да га уклопи у свој систем, па га је средином сезоне склонио из најбољег тима.
"Нисмо имали никакав сукоб или било шта слично, штавише морам да га похвалим и истакнем да је велики професионалац. Једноставно, није се уклапао у оно што сам имао у том тренутку. Али, када буде пронашао тим који ће играти 'за њега' биће убитачан, незаустављив", рекао је Пасарела, а иако је и сада тешко разумети га, није нимало погрешио.
Новонасталу ситуацију искористила је Бока Јуниорс и Батистута је постао један од стотину играча који су носили дресове оба највећа аргентинска клуба. За разлику од црвено-белог дреса, у жуто-плавом се није одмах снашао, али се за то побринуо нови тренер Оскар Табарес.
'Ел Маестро' је имао јасну идеју, одлучивши да у дело спроведе Пасарелине речи. Поставио је Габријела усамљеног у шпиц, пружио му подршку 'десетке' и крила, уз максималну слободу... Тачно му је то и било потребно.
Готово немогуће било га је оборити када се намести и загради, био је беспрекоран у игри главом, док је уједно невероватно било тешко и само узети му лопту, а да притом не направите фаул. Техничка обученост, уз разоран шут, с обе ноге, омогућавала му је да запрети противничком голу са врло мало простора, па су погоци са значајне дистане, када лопта 'сече' ваздух, убрзо постали заштитни знак.
Прву, испоставило се и једину, сезону на 'Бомбоњери' завршио је као најбољи стрелац лиге – постигао је 23 поготка на 29 мечева, доневши Боки титулу без пораза, а себи нови искорак у каријери јер га је селектор Алфио Басиле начинио државним репрезентативцем.
Нашао се на финалном списку за Копа Америку 1991. године у Чилеу, где је наставио у истом ритму. Шест пута је погађао мрежу ривала, више него било који други играч на турниру, за прву Копу Аргентине после 32 године. Фокус се моментално са националног проширио на светски.
На другом крају света, Виторио Чеки Гори, чувени италијански филмски продуцент и некадашњи сенатор, тражио је себи младог центарфора, па су се његов заменик, потпредседник и шеф скаутинг службе провели десетак дана у престоници Чилеа.
Није им превише требало да одлуче кога ће одабрати јер је поново успео да их 'натера', да би се најјачој лиги света представио у свом стилу, показавши да му ни најмање не смета када су му саиграчи Дунга, Мазињо, Стефано Пиоли...
У дебитанској сезони 13 пута је био стрелац за 14. место на табели, у другој је на исту цифру додао још три гола, али ни то није било довољно да се избегне једно од најтрауматичнијих искустава које клуб, навијачи и играчи могу да доживе – испадање у нижи ранг такмичења.
"Наравно да не идем никуда. То питање се чак ни не поставља. Па, на шта би личило да сада одем? Фиорентина и сви људи који из недеље у недељу на стадиону су веровали у мене, сада је верујем у Фиорентину", рекао је Бати после тужног завршетка сезоне.
Веома кратко излагање било је довољно да постане оно што је Марадона за Наполитанце, поред тога што је одбио понуде, између осталих, мадридског Реала и Манчестер Јунајтеда.
Због своје одлуке постао је предмет обожавања, али га то није нимало променило – пошто је и даље био онај мирни, породични човек, који је већину слободног времена користио да проведе са супругом и децом.
На клупу је стигао перпективни четрдесетдвогодишњи Клаудио Ранијери, Батистута је у друголигашком друштву цифру погодака заокружио на 20, а Фиренца је поново добила прволигаша. Чеке Гори је у међувремену и званично преузео клуб, па су почела да стижу и појачања – Руи Кошта из Бенфике, новопечени првак света, бразилски дефанзивац Марсио Сантос, Штефан Ефенберг...
У ствари, човек чији су филмови завредили номинације за Оскара и дечак из Авељанеде имали су исти сан, желели су да Фиорентину направе прваком Италије, колико год времена било потребно за такав подвиг.
При повратку у елитно друштво успели су да се пропну до десетог места, да би наредна сезона била берићетна у сваком смислу, пробудивши ону идеју да су велике ствари заиста могуће.
Бати, илити од тада познатији као 'Батигол' наставио је да цепа мреже, на импозантан начин, носећи екипу до Купа Италије, трећег места и наступа у Купу победника Купова, а нешто касније и тријумфа у националном Суперкупу против једног Милана.
Те исте сезоне, Габријел је био 'Цапоцаннониере' – најбољи стрелац најјаче лиге света – са 26 голова, на том путу срушивши рекорд Енца Паскутија стар равно три деценије, пошто је био прецизан на сваком од уводних једанаест мечева у сезони.
"Због овога сам и остао. Желим да овим људима доносим срећу јер то они заслужују".
Ипак, када се очекивао нови напредак уследио је повратак на старо, борба на три фронта била је превише. Тек девето место у лиги, уз пораз у двомечу против Барселоне у полуфиналу КПК, што свакако није задовољавало апетите било кога у клубу.
Године су пролазиле, а Батистута никако није успевао да својим головима надомести баш све и дође до толико жељене титуле. Последњи покушај Чечи Горија, после неуспеле епизоде са Албертом Малезанијем, било је довођење Ђованија Трапатонија.
И, кренуло је одлично, ма сјајно... Бати је играо као у трансу, Фиорентина се доста дуго налазила на самом врху Калча, али је једна повреда, она које су се сви плашили и прибојавали, овога пута била је преломни фактор сезоне...
Батистута није могао на терен месец дана, нешто више од тога било му је потребно да поново пронађе одговарајућу форму, па су када се све сабере и одузме треће место и пласман у Лигу шампиона били велики успех у пакленој конкуренцији.
Окитио се звањем најбољег страног играча лиге, био је најбољи спортиста своје земље, док је најпрестижнија похвала стигла у виду трећег места у избору за 'Златну лопту'.
Управо то и дало му је елана да још једном покуша са својом 'Виолом', а свакако да је велики утицај имала и чињеница да по први пут у каријери има прилику да уживо чује химну Лиге шампиона, заједно са Предрагом Мијатовићем, Марком Аморосом, Енриком Кијезом...
Како је иза себе већ имао два Мундијала, велика позорница није представљала ништа ново за њега, али Фиорентина није могла даље од друге фазе елитног такмичења. Остају упамћене победе на митском Хајберију против Арсенала (1:0) и она на крцатом Франкију против Манчестер Јунајтеда (2:0), као и његова голчина на Олд Трафорду.
Међутим, опет није било снаге за Серију А, 'само' четврто место и долазак дана који је имао исти ефекат као и дан жалости за целу Тоскану.
Управо то је још једна ствар по којој је Габријел посебан. Иако их је све растужио, оне који су га недавно излили у бронзи, никога није наљутио, нити се са било киме посвађао – превелика је то љубав била да крај не би био џентлменски илити дамски.
"Осећао сам се ужасно када сам напустио Фиорентину и отишао у Рим, био сам претужан, скрхан... Било ми је неизмерно тешко јер сам имао осећај да нисам испунио очекивања Флорентиниста, да сам их разочарао", јасан је био растрзани Батистута.
По његовим сузама могли су да закључе да је и њему стало колико и њма, због чега му и нису замерили на одлуци да појача Рому, лигашког ривала, и да у четвртој деценији, заједно са Франческом Тотијем, Винченцом Монтелом и Антонијом Касаном напокон покуша да досања оно о чему је маштао од доласка на 'Чизму' – Скудето.
Вољеном клубу није успео да донесе прву титулу још од 1969. године, али јесте 30 милиона евра, поставши готово преко ноћи јунак неких других људи из неког другог града...
Града који је такође живео за фудбал, главног града чији је 'црвени' део чекао на највреднији пехар пуних 18 година, с тим да је само годину дана раније мрски им Лацио, на срећу свих нас Срба, заједно са Синишом Михајловићем и Дејаном Станковићем први прошао кроз циљ.
'Вучица' је остала осамнаест корака далеко од врха, али се испоставило да је Габријел Омар Батистута био део слагалице који је недостајао Фабију Капело, део који је савшрено 'легао' ту негде поред 'Аеропланина', односно мало испред 'Ел Принципеа' – када је шоу могао да почне.
Није ишао испод своје норме, у двадесет наврата нашао се међу стрелцима, постигао је 20 од 68 погодака целог тима на 34 меча, за два корака испед Јувентуса за друго огромно славље на улицама Рима другу годину заредом.
Није био у бојама на које је навикао, али је ипак плакао од среће када је успео да стигне до нечега што је толико желео. Видело се да му је огроман терет пао са срца и да сада може у пензију као испуњен фудбалер, међутим – то није био први пут те сезоне да су га савладале емоције.
Јесењи део шампионског похода на титулу донео је и окршај са Фиорентином, на Олимпику, када су већ сви већ Рому гледали као првог фаворита за титулу. После дуге акције, лопта се одбија у вис, а Бати је дочека на себи својствен волеј, с дозом акробације и закуца је преко дојучерашњег саиграча Франческа Толда, у саме рашље.
Ерупција одушевљења кренула је од клупе, преко трбина до коментатора, па све широм Рима, док је онај који их је на то 'натерао' био изистински тужан. Нови саиграчи су га грлили, указивајући му да је велики мајстор, да је све што осећа нормално, али њему то није било важно...
На крају није издржао, расплакао се, али од туге – јер је сада њега професионализам 'натерао' да растужи оне који у његовом животу заузимају посебно место.
"Одувек сам давао све од себе за сваки тим за који сам играо, све у циљу како би и 'обични' навијачи могли да се индентификују са мном. Дугујем и много, свима њима – и онима у Фиренци, и у Риму и у мојој Аргентини".
Дао је све што је остало у њему, а нова награда стигла је кроз позив човека који му је обликовао живот и наступ на трећем, последњем Светском првенству. Заједно са падом 'Гаучоса', уследио је и његов лични, 'крштеницом' очекивани пад.
За његове стандарде, постигао је тек 11 голова за две сезоне, уследила је позајмица у Интер, где је свега два пута био стрелац на 11 сусрета, пре него што је одлучио да је време да полако приводи ствари крају, када је постао нови члан катарског Ал-Арабија, делом и због жеље оца.
Јасно је било да жели додатно да се обезбеди и заувек збрине породицу, али ни тада није желео да му било ко шта поклони, па је и у пензију отишао како је он желео – као играч са највише голова у једној сезони елитног ранга такмичења у Катару.
"Када сам играо фудбал никада нисам толико уживао никада нисам био толико срећан... На фудбал гледам искључио као постао. Ретко погледам понеку утакмицу. Много више волим да ставим ранац на леђа и са својом девојком одем на излет", рекао је једном приликом Габријел.
Свакога од нас то је збунило, пошто је на терену изгледао тачно тако да ни не помислите да постоји место на коме би могао да буде срећнији. Заиста, и јесте било тако јер је тачно десет година касније наставио мисао, о нечему што се касније испоставило као одбрамбени механизам од свега онога што вам звање најбоље 'деветке' света доноси...
"То сам рекао како бих скинуо притисак и све остало што је ишло с тим. Истина је негде између... Ако бих постигао два гола, увек бих желео и четврти, увек један више. Сада, када је све готово могу да погледам уназад и да се осећам задовољно и поносно. Ипак, занимљиво је да се тако никада нисам осећао када сам га играо. Схватите како желите, истина је да сам волео фудбал, али не и све око њега", искрен је био Батистута у свом опроштајном говору.
Желео је да се повуче у дресу Боке, клуба за који је сматрао да му је највише помогао на његовом путу, али је исто тако и био реалан и свестан хроничних проблема који су повреде почеле да му стварају...
Из ове перспективе гледано, вероватно ни сам није слутио шта га чека у годинама које следе и какве ће му све мисли падати на памет, а све то због нечега што га је начинило живим херојем једног града.
Бескомпромисни став, професионализам и пожртвованост специфична за људе с његовог поднебља донели су му све, узрочно последнично носећи са собом и огромну, неиздрживу бол... Толику муку да у једном тренутку није могао ни да хода.
"Убрзо по окончању каријере дошао сам у стање да више нисам могао ни да ходам. Болови у зглобовима били су неподношљиви, нисам могао ни до тоалета да одем, иако је био удаљен свега неколико корака, па сам нужду вршио уз помоћ помагала у кревету. Хрскавице и тетиве су ми биле уништене, па је мојих 86 килограма 'падало' директно на кост, заиста вам не могу описати какви су то болови били", да би већ следећом реченицом то савршено описао:
"Можда је најбоље да вам каже дам сам од доктора једно јутро затражио да ми ампутира обе ноге, Видео сам Оскара Писторијуса (јужноафричког параолимпијца који нема оба доња екстримитета), и рекао сам себи да – то решење".
Не његову срећу, доктор је остао прибран и сталожен, рекавши му да је луд, успут објаснивши му да операција и стрпљива рехабилитација могу да учине чудо. Још једном није веровао, али је на крају пристао и ни сада није погрешио.
Данас живи у Аргентини, вратио се у домовину и родни град где има ранч, препун коња. После фудбала, који захваљујући доброј процени лекара може поново да игра, бави се и полом, док под породичним именом производи поморанџе и остало тропско воће, које после извози широм света. Наравно, укључен је у фудбал, радио је као стручни консултант на последња два Мундијала, а поседује и све лиценце потребне за обаваљање тренерског посла.
Највећа награда му је свакако она бронзана статуа, иако га ни без ње или било каквих других обележја неће заборавити они у чијем је дресу је на 328 мечева 202 пута постигао гол.
А, самоспознаја свега што је урадио дошла је 2014. година с отварањем Куће славних на Артемио Франкију, с њим као првим становником и титулом почасног грађанина Фиренце.
"Фиренцу сам одувек сматрао својом девојком. То је таква љубав према граду и клубу, таква да је немогуће и описати је. Одувек сам желео да уђем у њену историју, а данас напокон могу да кажем да сам то и успео", рекао је Габријел Омар Батистута, док је љубичастим дресом и шалом неуспешно покушавао да прекрије сузе".
Циле: И, шта вози Батистута?
Барон: Шта мислиш, а?
Циле: Не знам... Ферари...
Барон: Југо!
Циле: Не с'ери да вози Југа...
Барон: Види човека, па свега ми... Али, 65А, црни кабрио, ја му лично довезао из Крагујевца. Скроман дечко, шаље све паре кеви...
Иако само још једна фиктивна сцена, у којој само име човека који прича причу говори све, имајући све у виду... И није далеко од истине...
П.С. Батистуте
Познати италијански историчар, Ливио Тофул затражио је од Габријела дозволу за детаљну анализу породичног стабла, која је показала да је његов прадеда Доминго Батистута један од 481 становника Боргнана, месташца на самој граници са данашњом Словенијом.
Заједно са његовом прабаком Маријом Зорзон емигрирао је у Аргентину средином деветнаестог века.
С друге стране, његов отац Омар, као војно лице, повремено се одазивао на војне вежбе или интервенције, док је његова страна породица заслужна са арапску црту у Габријеловом изгледу, али и карактеру.
Габријел је био први и једини син Омара и Глорије, пре него што су на свет дошле Елиса, Габријела и Алехандра.
Будућу и бивши супругу Ирину Фернандес упознао је на њеном шеснаестом рођендану, да би се, пет година касније, 28. децембра 1990. године и венчали.
Заједно са Ирином Габријел има четворицу синова – Тијага, Лукаса, Хоакина и Шамела.
Славни пар Аргентине развео се пре три године.
Колико је Габријел значио свима који воле Фиорентину најбоље показује и њихов гест из 1996. године, када су свог хероја излили у бронзи у природној величини.
На Светским првенствима дебитовао је 1994. године у Сједињеним Америчким Државама, где су Аргентинци упркос добром старту елеминисани у борби за осмину финала од Румуније.
Постигао је хет-трик на отварању против Грчке, уз још један, док је четири године касније у Француској три пута за 90 минута матирао голмана Јамајке, пре него што их је магија Дениса Бергкампа послала кући.
Од Мундијала се опростио као џокер Марсела Бјелсе у Јапану и Јужној Кореји 2002. године, уписавши се у стрелце против Нигерије, као део прве генерације од 1962. која није прошла групну фазу.
Надимак који је добио од италијанских новинара најбоље га је описивао и по њему је остао упамћен, међутим није му био једини.
У Аргентини је прозван 'Краљем лавова', пре свега због изгледа и фризуре, али и спасиоцем пошто је у више наврата спасавао репрезентацију у последњи час.
Уосталом, његово име на арапском и значи 'анђео', па одатле и 'Ел Ангел Габриел'.
Све до прошле године, његова 54 гола на 77 сусрета у дресу са националним бојама била су на првом месту вечне листе, да би га, уз 50 мечева више одиграних, претекао актуелни капитен 'Гаучоса' Лионел Меси.
Ипак, Копа Америка 1993. године остаје последњи трофеј који је Аргентина освојила.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар