Прича: „Бува“ Мунитис и „бандера“ Жигић!

Остао је мит и легенда о једној сјајној години - да је било дуже, можда не би било толико упечатљиво - и један од последњих примера да “Велики" и "Мали” могу да функционишу, пре него што је Барселона постала Барселона, а Реал почео да се филује новим “Галактикосима”.

Фудбал 29.06.2017 | 00:00 Негде тамо у остави у којој патину скупљају дресови без имена и без реклама, само с бројевима, и то искључиво од 1 до 11, зифт црне копачке без икаквих шара по себи, тек три линије постављене укосо, стари “Панинијеви” албуми и лопте које су заиста личиле на бубамаре, налазе се и они: два шпица, тотално различита, идеални за формацију 4-4-2.

Један је, ако смо верни овом ретро приступу, висок, снажан, способан да ухвати лопту главом или да је спусти на ногу колеги; други је низак, продоран и вицкаст, са брзим дриблингом и лоптом у простор - било да је заврне док аут-линију или је ћушне у простор ка галопирајућем ортаку.

Италијанска верзија “великог и малог” били су Винћенцо Монтела и Марко Делвекио, Енглези су то патентирали са Миком Харфордом и Брајаном Стином у оној генерацији Лутона која ће још памтити нашег “Радија” Антића, на прелазу два века Сандерленд се поносио Најалом Квином и Кевином Филипсом, Ливерпулови навијачи сећају се Овена и Хексија, па ондаБеламија и Крауча...

У екстремним ситуацијама налик на потоњу у Ливерпулу, разлика је у висини толико упечатљива, као Мануте Бол и Магзи Богз, као хобити и вилењаци. Изгледа шашаво али, показало се, уме да делује...

У Шпанији, о којој причамо јер у њој и даље траје прошла сезона - о томе нешто ниже - сваки пар који наликује томе зову “Дуо Сацапунтас”, по чувеном дуету комичара Ел Пулга (“Бува”, Хуан Роза) и Ел Линтерна (“Бандера”, Мануел Сарија). Сарија је, разуме се, био огроман, Роза ситан, и деценијама су били међу најпознатијим телевизијским и позоришним забављачима у земљи, све док 2002. Роза није преминуо.

Свега четири лета касније, појавио се нови “Дуо Сакапунтас”, горе на северу, у Кантабрији, на стадиону Сардинеро.

“Бува” је био Педро Мунитис. Интригантни нападач који је деловао по левој страни или у средини рођен је у Сантандеру и био је поносни син града и клуба, успевајући да их сваке године одржи у Примери (чим је отишао, они су испали). 

Доведен је међу “Галактикосе” јер се Флорентину Перезу једноставно могло (из истих разлога тог лета стигао је и Барселонин ученик Селадес), а и ко би у Шпанији одбио Реал, но понајпре зато што је у релативно малом Расингу направио велико име и постао шпански репрезентативац.

У једном од најлуђих мечева на ионако блесавом Првенству Европе - макар по нас -Педро Мунитис носи број 9 и игра за шпанску репрезентацију; не само то, он са ивице шеснаестерца даје чудесан лоб у малу мрежу Ивици Краљу у оном мечу који је на крају завршен СРЈ - Шпанија 3:4, и који нам је сервирао домаћу Холандију у четвртфиналу.

Свега 167 центиметара високи Мунитис био је сензација, авај кратког даха: као и многих Шпанаца, али и не само њих, који нису били довољно спектакуларни у првој Перезовој(страхо)влади, и Мунитиса се Реал лако одрекао, мада је он показивао сву вољу, а почесто и умеће, да буде део сјајног тима, с којим ће освојити и Лигу шампиона.

Било је милина гледати Мунитиса кад му иде и кад је расположен. Никад нам неће бити доста тих чигри префињене технике, посебно ако су довољно великодушни да им је асистенција једнако драга као гол. Али није имао превише разлога за осмехе на стадиону Сантјаго Бернабеу.

Педро се још неко време задржао у Реалу, потом је био у Депортиву на инсистирањеХоакина Капароса, али и срце и памет вукли су га кући, у његов град и код његових људи. Вратио се, најзад, у лето 2006...

Истог месеца, из Србије је пристигао његов Линтерна. Дуо Сакапунтас могао је да почне да заказује наступе по Иберијском полуострву.

Никола Жигић, други пик Сантандера тог лета (желели су млађег и осетно нижег Рафаела Собиса, али овај је одабрао Бетис) био је скоро четрдесет центиментара виши од свог будућег ортака из напада, мада је див из Бачке Тополе навикао да игра и да се потпомаже са таквима. 

Ти (пре)високи играчи често морају да уложе више напора да би их схватили за озбиљно, да би превазишли стереотипе, односно да их не би звали “пањевима” (у бољем) или “фриковима” (у горем случају), а Жигић је постао дипломац те школе на оном мечу са Ромом, када је левицом убио паука испод “севера” Маракане.

Жига је научио да се споразумева са Марком Пантелићем - али једнако и са Луковићем и минуциозним Марјаном Марковићем, који би му слали параболе право на главу - али тек ће са Мунитисом показати да му такве ствари леже и на много вишем нивоу, у једној од најјачих лига на свету.

Педро је, додуше, имао прецедент: он је слично играо, на самом концу 20. века, са још једним помало потрошеним талентом, страшним (океј, макар на тренутке, само што ти тренуци нису били толико ретки!) Салвом Баљестом.

Требало је, зато, да прође свега неколико утакмица, па да прво тренер Мигел Анхел Португал, а онда и верници са сунчаног Сардинера, укапирају какав се двоструки бисер испилио пред њима из неугледне шкољке: Сантандер је постао озбиљан хит првенства - углавном би Мунитис давао пасове и слао савршене лопте Жигићу на главу, али дешавало би се и обрнуто, пошто је Србин, и поред стаситости, имао фантастичан преглед игре и изненађујуће добру технику - а тандем из шпица много више од комичног дуета. 



Магични дриблер и “Таргет мен”, са Езекијелом Гарајем који је држао одбрану и хладнокрвно реализовао пенале начињене над овом двојицом, и Расинг је дошао опасно близу изласка у Европу.

Трајало је то читаву сезону, Жигића је наредног лета једноставно морала да покупи Валенсија (да ли се преварио? Вероватно јесте), у Бирмингему ће упознати и врх и дно и некако ће престати да га занима фудбал; а иако су и акције Педра Мунитиса поново порасле, њему се више није мрдало из родног града, па је одлучио да ту остане и заврши каријеру. 

Остао је мит и легенда о једној сјајној години - да је било дуже, можда не би било толико упечатљиво - и један од последњих примера да “Велики и Мали” могу да функционишу, пре него што је Барселона постала Барселона, а Реал почео да се филује новим “Галактикосима”.

Тешко је, заиста, замислити тим у којем би и даље, године 2017, која не шљиви наше старомодне опсесије, могао да опстаје тандем налик на овај о којем смо причали.

Али како би Сантандеру данас добро дошли Мунитис и Жигић, макар један загазио у пету, а други одавно у четврту деценију живота!

Предвечерје је вероватно формалног реванша за попуну Сегунде, друге шпанске лиге, у којем ће се данас, након убедљиве победе гостију у првом мечу, састати други тим Барселоне и Расинг Сантандер. Било је 1:4 на Сардинеру, па су изостали хвалоспеви и очекивање који су пратили један други, мало већи посрнули клуб, италијанску Парму. 

Повратак Парме у Серију Б пропраћен је овацијама, мада је она, за разлику од Расинга, “исфабриковани” клуб - то је не чини мање значајном ни мање занимљивом, наравно - док нам се Сантандер скроз провукао испод радара.

Додуше, сами су и криви за то, просули су у самом финалу плеј-офа све што су постигли у сезони и баражу.

Тим из Кантабрије један је од историјски најважнијих шпанских клубова - утолико пре што је био један од свега десет оснивача шпанског фудбалског првенства, и што је овај сточетворогодишњак провео већи део своје прошлости у највишем рангу такмичења, иако без превише успеха, сем једног другог места између два светска рата - али прошао је голготу и упознао наличје нове фудбалске елите и богаташа који тресну кофер пун пара на сто да би се мало играли, а на крају се поиграју са читавим једним стадионом, читавим једним градом...

Њихов злотвор звао се Ахсан Али Сајед. Индијски бизнисмен окренуо се Сантандеру када му је пропао покушај да купи Блекбурн (није да су Роверси имали пријатнију судбину са другим индијским газдама), али се задржао свега годину дана пре него што је на видело изашло да је био обер-преварант, који је и из клупске касе узимао новац да подржи свој лажни живот плејбоја. За њим је расписана потерница и претпоставља се да се крије негде у Енглеској, под новим именом.

Клуб је после Саједове крађе пао на ниске гране, играчи нису добијали плате месецима па су једном приликом и сели на терен, због чега су избачени из Купа краља на 12 месеци, а навијачи су умели и физички да нападну Саједове наследнике. 

Сантандер је од пристојног клуба постао показна вежба за Данајце који желе да вас насамаре, и клуб никако да се ослободи те омче око врата. 

Изгледало је, овог јуна, да би макар на терену могли да почну свој повратак, али дебакл против Барселоне “Б” одложио је на невиђено њихово васкрснуће. 

Сем ако у анонимусе који данас носе дрес зелено-белих волшебно уђе дух “Дуо Сацапунтас”, Педра Мунитиса и Николе Жигића?

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес