Priča: „Buva“ Munitis i „bandera“ Žigić!

Ostao je mit i legenda o jednoj sjajnoj godini - da je bilo duže, možda ne bi bilo toliko upečatljivo - i jedan od poslednjih primera da “Veliki" i "Mali” mogu da funkcionišu, pre nego što je Barselona postala Barselona, a Real počeo da se filuje novim “Galaktikosima”.

Fudbal 29.06.2017 | 00:00 Negde tamo u ostavi u kojoj patinu skupljaju dresovi bez imena i bez reklama, samo s brojevima, i to isključivo od 1 do 11, zift crne kopačke bez ikakvih šara po sebi, tek tri linije postavljene ukoso, stari “Paninijevi” albumi i lopte koje su zaista ličile na bubamare, nalaze se i oni: dva špica, totalno različita, idealni za formaciju 4-4-2.

Jedan je, ako smo verni ovom retro pristupu, visok, snažan, sposoban da uhvati loptu glavom ili da je spusti na nogu kolegi; drugi je nizak, prodoran i vickast, sa brzim driblingom i loptom u prostor - bilo da je zavrne dok aut-liniju ili je ćušne u prostor ka galopirajućem ortaku.

Italijanska verzija “velikog i malog” bili su Vinćenco Montela i Marko Delvekio, Englezi su to patentirali sa Mikom Harfordom i Brajanom Stinom u onoj generaciji Lutona koja će još pamtiti našeg “Radija” Antića, na prelazu dva veka Sanderlend se ponosio Najalom Kvinom i Kevinom Filipsom, Liverpulovi navijači sećaju se Ovena i Heksija, pa ondaBelamija i Krauča...

U ekstremnim situacijama nalik na potonju u Liverpulu, razlika je u visini toliko upečatljiva, kao Manute Bol i Magzi Bogz, kao hobiti i vilenjaci. Izgleda šašavo ali, pokazalo se, ume da deluje...

U Španiji, o kojoj pričamo jer u njoj i dalje traje prošla sezona - o tome nešto niže - svaki par koji nalikuje tome zovu “Duo Sacapuntas”, po čuvenom duetu komičara El Pulga (“Buva”, Huan Roza) i El Linterna (“Bandera”, Manuel Sarija). Sarija je, razume se, bio ogroman, Roza sitan, i decenijama su bili među najpoznatijim televizijskim i pozorišnim zabavljačima u zemlji, sve dok 2002. Roza nije preminuo.

Svega četiri leta kasnije, pojavio se novi “Duo Sakapuntas”, gore na severu, u Kantabriji, na stadionu Sardinero.

“Buva” je bio Pedro Munitis. Intrigantni napadač koji je delovao po levoj strani ili u sredini rođen je u Santanderu i bio je ponosni sin grada i kluba, uspevajući da ih svake godine održi u Primeri (čim je otišao, oni su ispali). 

Doveden je među “Galaktikose” jer se Florentinu Perezu jednostavno moglo (iz istih razloga tog leta stigao je i Barselonin učenik Selades), a i ko bi u Španiji odbio Real, no ponajpre zato što je u relativno malom Rasingu napravio veliko ime i postao španski reprezentativac.

U jednom od najluđih mečeva na ionako blesavom Prvenstvu Evrope - makar po nas -Pedro Munitis nosi broj 9 i igra za špansku reprezentaciju; ne samo to, on sa ivice šesnaesterca daje čudesan lob u malu mrežu Ivici Kralju u onom meču koji je na kraju završen SRJ - Španija 3:4, i koji nam je servirao domaću Holandiju u četvrtfinalu.

Svega 167 centimetara visoki Munitis bio je senzacija, avaj kratkog daha: kao i mnogih Španaca, ali i ne samo njih, koji nisu bili dovoljno spektakularni u prvoj Perezovoj(straho)vladi, i Munitisa se Real lako odrekao, mada je on pokazivao svu volju, a počesto i umeće, da bude deo sjajnog tima, s kojim će osvojiti i Ligu šampiona.

Bilo je milina gledati Munitisa kad mu ide i kad je raspoložen. Nikad nam neće biti dosta tih čigri prefinjene tehnike, posebno ako su dovoljno velikodušni da im je asistencija jednako draga kao gol. Ali nije imao previše razloga za osmehe na stadionu Santjago Bernabeu.

Pedro se još neko vreme zadržao u Realu, potom je bio u Deportivu na insistiranjeHoakina Kaparosa, ali i srce i pamet vukli su ga kući, u njegov grad i kod njegovih ljudi. Vratio se, najzad, u leto 2006...

Istog meseca, iz Srbije je pristigao njegov Linterna. Duo Sakapuntas mogao je da počne da zakazuje nastupe po Iberijskom poluostrvu.

Nikola Žigić, drugi pik Santandera tog leta (želeli su mlađeg i osetno nižeg Rafaela Sobisa, ali ovaj je odabrao Betis) bio je skoro četrdeset centimentara viši od svog budućeg ortaka iz napada, mada je div iz Bačke Topole navikao da igra i da se potpomaže sa takvima. 

Ti (pre)visoki igrači često moraju da ulože više napora da bi ih shvatili za ozbiljno, da bi prevazišli stereotipe, odnosno da ih ne bi zvali “panjevima” (u boljem) ili “frikovima” (u gorem slučaju), a Žigić je postao diplomac te škole na onom meču sa Romom, kada je levicom ubio pauka ispod “severa” Marakane.

Žiga je naučio da se sporazumeva sa Markom Pantelićem - ali jednako i sa Lukovićem i minucioznim Marjanom Markovićem, koji bi mu slali parabole pravo na glavu - ali tek će sa Munitisom pokazati da mu takve stvari leže i na mnogo višem nivou, u jednoj od najjačih liga na svetu.

Pedro je, doduše, imao precedent: on je slično igrao, na samom koncu 20. veka, sa još jednim pomalo potrošenim talentom, strašnim (okej, makar na trenutke, samo što ti trenuci nisu bili toliko retki!) Salvom Baljestom.

Trebalo je, zato, da prođe svega nekoliko utakmica, pa da prvo trener Migel Anhel Portugal, a onda i vernici sa sunčanog Sardinera, ukapiraju kakav se dvostruki biser ispilio pred njima iz neugledne školjke: Santander je postao ozbiljan hit prvenstva - uglavnom bi Munitis davao pasove i slao savršene lopte Žigiću na glavu, ali dešavalo bi se i obrnuto, pošto je Srbin, i pored stasitosti, imao fantastičan pregled igre i iznenađujuće dobru tehniku - a tandem iz špica mnogo više od komičnog dueta. 



Magični dribler i “Target men”, sa Ezekijelom Garajem koji je držao odbranu i hladnokrvno realizovao penale načinjene nad ovom dvojicom, i Rasing je došao opasno blizu izlaska u Evropu.

Trajalo je to čitavu sezonu, Žigića je narednog leta jednostavno morala da pokupi Valensija (da li se prevario? Verovatno jeste), u Birmingemu će upoznati i vrh i dno i nekako će prestati da ga zanima fudbal; a iako su i akcije Pedra Munitisa ponovo porasle, njemu se više nije mrdalo iz rodnog grada, pa je odlučio da tu ostane i završi karijeru. 

Ostao je mit i legenda o jednoj sjajnoj godini - da je bilo duže, možda ne bi bilo toliko upečatljivo - i jedan od poslednjih primera da “Veliki i Mali” mogu da funkcionišu, pre nego što je Barselona postala Barselona, a Real počeo da se filuje novim “Galaktikosima”.

Teško je, zaista, zamisliti tim u kojem bi i dalje, godine 2017, koja ne šljivi naše staromodne opsesije, mogao da opstaje tandem nalik na ovaj o kojem smo pričali.

Ali kako bi Santanderu danas dobro došli Munitis i Žigić, makar jedan zagazio u petu, a drugi odavno u četvrtu deceniju života!

Predvečerje je verovatno formalnog revanša za popunu Segunde, druge španske lige, u kojem će se danas, nakon ubedljive pobede gostiju u prvom meču, sastati drugi tim Barselone i Rasing Santander. Bilo je 1:4 na Sardineru, pa su izostali hvalospevi i očekivanje koji su pratili jedan drugi, malo veći posrnuli klub, italijansku Parmu. 

Povratak Parme u Seriju B propraćen je ovacijama, mada je ona, za razliku od Rasinga, “isfabrikovani” klub - to je ne čini manje značajnom ni manje zanimljivom, naravno - dok nam se Santander skroz provukao ispod radara.

Doduše, sami su i krivi za to, prosuli su u samom finalu plej-ofa sve što su postigli u sezoni i baražu.

Tim iz Kantabrije jedan je od istorijski najvažnijih španskih klubova - utoliko pre što je bio jedan od svega deset osnivača španskog fudbalskog prvenstva, i što je ovaj stočetvorogodišnjak proveo veći deo svoje prošlosti u najvišem rangu takmičenja, iako bez previše uspeha, sem jednog drugog mesta između dva svetska rata - ali prošao je golgotu i upoznao naličje nove fudbalske elite i bogataša koji tresnu kofer pun para na sto da bi se malo igrali, a na kraju se poigraju sa čitavim jednim stadionom, čitavim jednim gradom...

Njihov zlotvor zvao se Ahsan Ali Sajed. Indijski biznismen okrenuo se Santanderu kada mu je propao pokušaj da kupi Blekburn (nije da su Roversi imali prijatniju sudbinu sa drugim indijskim gazdama), ali se zadržao svega godinu dana pre nego što je na videlo izašlo da je bio ober-prevarant, koji je i iz klupske kase uzimao novac da podrži svoj lažni život plejboja. Za njim je raspisana poternica i pretpostavlja se da se krije negde u Engleskoj, pod novim imenom.

Klub je posle Sajedove krađe pao na niske grane, igrači nisu dobijali plate mesecima pa su jednom prilikom i seli na teren, zbog čega su izbačeni iz Kupa kralja na 12 meseci, a navijači su umeli i fizički da napadnu Sajedove naslednike. 

Santander je od pristojnog kluba postao pokazna vežba za Danajce koji žele da vas nasamare, i klub nikako da se oslobodi te omče oko vrata. 

Izgledalo je, ovog juna, da bi makar na terenu mogli da počnu svoj povratak, ali debakl protiv Barselone “B” odložio je na neviđeno njihovo vaskrsnuće. 

Sem ako u anonimuse koji danas nose dres zeleno-belih volšebno uđe duh “Duo Sacapuntas”, Pedra Munitisa i Nikole Žigića?

Izvor: mozzartsport

FOTO: Action Images