Анализа: Индустријски фудбал...!

Нема ту лепоте, вица, шмека. . . Али резултати стижу као на производној траци!

Фудбал 27.05.2017 | 00:00 Има ево већ деценија како се први пут писало о могућности да Жозе Мурињо седне на клупу Манчестер јунајтеда. Отприлике толико трајала је и полемика око тога ко ће, када буде дошло време, заменити сер Алекса Фергусона и преузети контроле над Театром снова. Сетиће се они који су и тада пажљивије пратили фудбал, сви су у то време само одмахивали главом. Јер Мурињов Челси био је сушта супротност Фергусоновог Јунајтеда. Склепан на брзину, без играча пониклих у клубу и изнад свега - дефанзивно орИјентисан. Чим би се име Португалца довело у везу са Црвеним ђавола нашао би се неко да каже како је Олд Трафорд ипак фудбалско светилиште на коме се не сме играти никако другачије но на гол више.

Времена су се променила...

Фергусон јесте отишао, али док је чекао прави тренутак да оконча посао који је тако бриљантно радио 26 година дозволио је екипи да престари. Дозволио је себи да наследнику остави тим коме је био неопходан потпун ремонт. Будимо реални, ама баш нико - а посебно не Дејвид Мојес - не би у томе моментално успео.

Проблем је само што Мојес није ни почео да решава проблеме, па је дошао Луј ван Гал, човек који током целе каријере или прави чуда или прави хаос. Било је тренутака када се чинило да је Јунајтед на путу повратка, али чим би се осмех развукао преко лица навијача у Манчестеру нашао би се накакав Волфзбург или Арсенал или чак и МК Донс да им распали шамарчину.

Ту долазимо до Муриња. Оног што никако не би смео да води Јунајтед. Јер у Јунајтеду је најстроже забрањено тренеру само и да помисли да “паркира аутобус“ како је то Жозерадио на Стамфорду. Или је бар тако некад било. Времена су драстично променила. Оног тренутка кад је управа гиганта са Олд Трафорда после промашаја са Мојесом и Ван Галом схватила да је други неће чекати, те да је опасност да је Лига шампиона мимоиђе реална, морала је да зажмури на једно око и заборави на принципе на којима је грађен Јунајтед. Морала је да позове специјалца.

Не, Мурињо никад неће лепршавим фудбалом мазити очи заљубљеника у бубамару. И у Интеру је до пехара Лиге шампиона стигао чекајући прво Барсу, па Бајерн у замку контранапада. У Реалу је фудбалере племенитог кова претварао у битанге које су имале задатак да пребију колеге из Барселоне. Ни у Јунајтеду никог није импресионирао инсистирањем на пас игри, на вицу...

Али трофеји? Трофеји код Муриња стижу као на производној траци. Нема ту лепоте, не иде се на посао са осмехом на лицу, не чаврља се са колегама уз кафицу... Не, фудбал се схвата као посао, компанијски систем, укуцавање картицом, не прашта се ни минут кашњења, свако зна где му је место, шта му је посао, кад је ручак, кад сме да се оде до тоалета, да се запали цигара...

Зато је ваљда и сам Мурињо после тријумфа над Ајаксом деловао онако издувано. Радосно - можда и никад радосније? - али издувано. Као да је и он сам једва чекао да се цео производни процес за ову сезону заврши, па да, попут радника у индустријским погонима, да себи одушка у неком одмаралишту. Добро, омиљене дестинације за одмор у свету фудбала нешто су скупље, али схватате поенту.

Мурињо је доведен да би направио резултат. И он је испоручио. На сто управе бацио је пехар Комјунити Шилда, Лига куп и Лигу Европе. Вратио је Јунајтед у Лигу шампиона што ће унети значајна средства у клуб, притом Манчестер неће морати ни да Адидасу плати астономску казну од 25.000.000 евра на шта би био обавезан да се није домогао европске елите.

Критичари ће приметити да је и против амстердамског вртића препустио значајно слабијем ривалу да игра фудбал. Приметиће и да га је у знатно јачој конкуренцији у Премијер лиги иза себе оставио свако ко је могао, да му је водећи Челси побегао за чак 24 бода. И биће бар делимично у праву.

Али морали би и сви они да признају: 8. августа у Скопљу гледаћемо борбу за европски Суперкуп. На једној страни Мурињови пулени, на другој Реал или Јувентус...

То већ личи на Манчестер Јунајтед.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес