Прича: Стариџова ''сиктеруша''!

Постоји нешто неопипљиво и недокучиво, али прилично очигледно: Стариџ, иако некада с потенцијалом врхунског шпица, из ретке категорије оних који када играју, некако се не уклапа у Клопову филозофију; можда ни једном ни другом није до краја јасно зашто, али између њих двојице, чак и када иде, као што је ишло у недељу по подне против Вест Хема, чак и када Клоп говори похвално о свом повременом пулену, нема хемије ни разумевања.

Фудбал 15.05.2017 | 23:45 Речи, па и дела, говорили су слатке ствари, али истина је била много ближа укусу горке кафе, на овим просторима познатије као “сиктеруша”. То је, знамо, она шоља коју вам домаћин послужи кад је дошло доба да кренете, али је превише учтив да вам то каже. 

Јесте, дакле, Данијел Стариџ после утакмице на Олимпијском стадиону у Лондону, на којој је постигао први гол и показао да је за класу бољи од свих опција у строгом нападу Ливерпула - једино је Кутињо несумњиво бољи играч од њега, и о статусу Ливерпула говори то што су се навијачи већ интимно опростили од магичног Бразилца, мада постоји могућност да га Лига шампиона и одуговлачење Барселоне натерају да остане - јесте рекао да још има шта да понуди Ливерпулу, да нема проблем с Јиргеном Клопом и да једва чека следећу сезону, али најмалерознији енглески шпиц с ове стране миленијума вероватно је играо своје последње минуте у дресу славног клуба.

Између осталог, и због тога што је код Стариџа превише било “следећих сезона”, сем у ретким тренуцима када би повезао неколико мечева. 

И све ређим: пуних годину дана, од 11. маја 2016, Данијел није одиграо свих 90 и кусур минута, а берићетно лондонско поподне било је прво после 2. јануара и 2:2 у Сандерленду које је почео; и тек делимично су за то криве сада већ митске повреде, јер су зидови Мелвуда трачарили већ прегласно да менаџер Јирген Клоп нема поверења у момка из Бирмингема, рођеног првог септембарског дана 1989. године.

Готово да нема квадратног педља ноге који Стариџа није држао ван терена на по неколико седмица или чак месеци. То је постало “руннинг јоке” у Ливерпулу и читавој Премијер лиги, и Стариџа ставило под лупу навијача, па медија, закључно са легендама клуба. 

Диди Хаман својевремено се запитао да ли су те повреде заиста толико тешке, или је Стариџнавикао да узима озбиљне новце с врло мало зноја, а недавно су се том оптуживачком оркестру придружили и Џејми Карагер (“Ако Стариџ игра и не постигне гол, то аутоматски значи да имате играча мање, пошто он ништа друго не нуди тиму”) и Стивен Џерард, који га је другарски, али и директорски, посаветовао да одлучи где му је глава и између редова протурио поруку Клопу да би можда требало да тражи новог шпица, оног који би догодине могао бити суплементаран Роберту Фирмину.

Није да Немцу морају да се цртају ствари, јер је он показао да је способан да види много даље од свих. Клоп овог лета, у зависности од квадратуре потенцијалног трансфер-губера, најзад жели да макар почне да комбинује Ливерпулову шарену Рубикову коцку по својој мери, и тешко је замислити да би пристао да се за борбу на четири фронта, укључујући и очекивано много јачу конкуренцију у Премијер лиги - са Гвардиолом и Мурињом у другој сезони у манчестерским клубовима, и са Арсеналом који ће морати нешто да мења, а најбоље је да мења све - ослони на неког толико непоузданог.

Постоји нешто неопипљиво и недокучиво, али прилично очигледно: Стариџ, иако некада с потенцијалом врхунског шпица, из ретке категорије оних који када играју, није важно ко игра против њих и ко покушава да их заустави, јер их зауставити не може и неће, Стариџ се некако не уклапа у Клопову филозофију; можда ни једном ни другом није до краја јасно зашто, али између њих двојице, чак и када иде, као што је ишло у недељу по подне против Вест Хема, чак и када Клоп говори похвално о свом повременом пулену, нема хемије ни разумевања.

Више је тај интимни осећај онај који сервира “сиктерушу”, него круте бројке и сви избројани минути које Стариџ није провео на терену, обучен у зимску јакну у ложи Енфилда.

Ех, фудбалски пут Данијела Стариџа, ето симболике, можда и превише личи на рецентну судбину његовог садашњег клуба. Прорицано му је много више него што је урадио, сваки пут би се тешио да је на добром путу и сви би видели прогрес таман пре него што би поново разочарао и себе и друге; једина стабилност била је нестабилност, и баш као што се Ливерпул превише уздао у њега, тако се уздао, уназад оволико година, у погрешне људе, или макар у погрешне људе на погрешном месту.

Када би били добри, Стариџ и Ливерпул били би феноменални. Али то се дешавало превише ретко и без икаквог резона, што уме да буде много више фрустрирајуће чак и од константног медиокритетског сивила.

Ма и ако је већ тада било јасно да он неће бити наредни велики енглески шпиц, Стариџовдолазак у Ливерпул, у ери Брендана Роџерса, био је логичан, узевши у обзир стил тог тима и тадашњег менаџера, потребу за брзином и експлозивношћу у задњој линији која је екипи болно недостајала, и која је толико очајнички тражена још у Робију Кину или Крегу Беламију (и пронађена много касније, али иза ударних игала, у лику Садија Манеа). 

Серија повреда одузела му је, можебитно занавек, највећи адут, хитрину и убојитост, ону способност да снагом доминира на терену и да буде чудо од голгетера, рођени убица, природни шпиц, жедан голова и карактеристичног плеса после затресене мреже. 

Стариџ није још зарђала машина, али накупило се на тој брегастој превише прашине, делови инструмента изгледају расклиматано; мада би било и природно и људски да се, после толико повреда листова, колена и осталих примицача, плаши да улази у дуеле. А без тога, играч попут њега не може да буде она неочекивана претња која се изненада појављује и решава ствар...

Све то није било важно у још једном финалу за Лигу шампиона, успешно преброђеног против исхлапелог Билићевог тима, из којег као да је нови стадион исисао сву радост и ентузијазам; и они чувени балончићи, Вест Хема, на почетку меча изгледају као да им није ни до чега, па се ваљају по трави уместо да весело лете по лондонском небу.

Данијел Стариџ можда није играо “као некад”, и можда више никада, макар у дресу клуба са Енфилда, неће играти “као некад”, али је показао и колика је разлика између њега и, рецимо, Дивока Оригија (нимало у корист потоњег, је ли) и колико је генијалцу као што је Кутињо, па играо Бразилац “осмицу” или “десетку”, неопходан неко с ким би се телепатски разумео и ко би дужио његове лопте цело поподне. И колико ће тек један такав бити нужан ако се Ливерпул најзад врати у Лигу шампиона...

То вероватно неће бити Данијел Стариџ. И то највероватније није ни на чију штету...

Било је то у недељу нешто као последња - добро, претпоследња - романтична вечера у једном можда предугом браку, у којем је један партнер дуго оптуживан да је себичан, да га баш брига како изгледа кућа, док год он има довољно новца. 

Па ипак, у суботу по подне, догодило се право чудо у том несталном односу Ливерпула и Стариџа, који већ годинама лелуја између љубави и мржње, уз тек понеки период равнодушности. Добро, уз одвојене кревете већ скоро две године...

Стариџ је, прихвативши ону дубинску бразилску лопту надомак офсајд замке, спремио још један мали поклон. Одлучио је, ма шта говориле последње изјаве и његове и Клопове, да оде у стилу: и оставиће, за крај, ако све буде како треба против отписаног Мидлсброа у последњем колу, оставиће свом партнеру којем и није био превише веран, малу сатисфакцију, она скупоцена кола у гаражи, покривена црно-белом мушемом и са звучницима из којих се чује “Тхе цхампионс...”, дар без којег Ливерпул постаје оно од чега све ове године страхују његове присталице: бивши, потрошени, провинцијски клуб.

Па да се онда растанемо, уз кафу, у миру и с поштовањем, са добрим жељама за будућност, са све жућим сећањима и породичним снимцима на којима су дани успеха, онда када је свет умало био наш, оне сезоне са Суарезом и са осам узастопних утакмица на којима Данијел Стариџ постиже гол. 

И, на концу, тек са далеким примесама питања које остане увек да лелуја после таквих веза: да ли је икако могло да буде другачије?

Извор: моззартспорт