Гледалац је увијек најважнији...

Село Белегиш у Срему. Зима на Дунаву. Западао снијег. Велика ријека се заледила. Хладан вјетар фијуче пространом равницом. Бродови стали. И узводно и низводно. Они бјелосвјетски, али и са домаћом заставом.

Република Српска 14.01.2017 | 17:21 “Најзанимљивији је бијели туристички брод који плови од Беча до Црног мора. Има неколико спратова и увијек је пун путника. Увече, када се враћа узводно за Беч, за лијепа времена, туристи плешу на горњој палуби, а равничари на обали слушају валцер. Као на филму. Баш занимљиво” – прича бард српског новинарства Каменко Катић, чији смо гости у његовој кући у Белегишу.

Кад је пензионисан, Каменко је купио кућу у Белегишу, на високој десној обали, па са своје терасе љети, или кад застуди из дневне собе, посматра ријеку, бродове и аласе.

А на широкој ријеци, на овом њеном дијелу названом Белегишки архипелаг, увијек се нешто догађа. Овдје Дунав има неколико рукаваца и великих ада. Разуђен је, па зато и личи на архипелаг.

Између дунавских рукаваца и високе обале је пространа пољана. Превелика. Не види јој се крај. Додуше, плавна је, па је често под водом, али је на њој безброј горостасних врба, а даље у недоглед плантажа канадске тополе. Када није поводањ, на пољани пландује стока.

Новинарски хљеб Каменко Катић давно је почео зарађивати у Радио-Сарајеву, па онда у Радио-Београду. Када је ТВ Београд почела емитовати свој програм, Каменко је добио задатак да уређује рубрику о времену. Чинио је то по својој мјери и укусу, поштовао је гледаоце – због тога је стекао неслућену популарност. Ни прије, нити послије тога нико од новинара и метеоролога није успио да понови његов успјех, па чак ни у наше модерно, компјутерско доба.

Зато овај јединствени и веома једноставан човјек, значајан аутор, вели да су гледаоци увијек најважнији и да им се не смије подилазити, јер телевизијски ствараоци свакодневно "улазе" у милионе кућа, па зато и имају велику обавезу да буду права господа.
Он је то увијек имао на уму, па и када је радио рубрику о времену. Знао је шта интересује гледаоце из града, а шта из села и никада није омануо.

Када је једном замолио легендарног новинара листа "Политика" Ђуку Јулиуса да му у "Дневнику" телефоном каже какво је вријеме у Паризу, његови уредници су се фрапирали – откуд му храброст да Ђуку, најпознатијег југословенског новинара, позове и да му баш он прича о временској ситуацију у Паризу. Када су ти главни у телевизији мало спласнули и размислили – честитали су му на том потезу.



На столу у Белегишу цијело брдо пожутјелих исјечака из новина. Скоро да није било југословенског листа, а да није писао о Каменку и објављивао му фотографије, па чак и на читавој страници. “Брат брату” има материјала да се напише бар пет књига о њему и његовом стваралаштву.

У зениту популарности напушта "Дневник" и снима телевизијске репортаже: у источној Србији, у Шумадији, Поморављу, на Дунаву, у Срему, у родној Бачкој, у Банату, у Мачви и Подрињу, на Мајевици и у Семберији. На стотине получасовних веома гледаних телевизијских новела.

Само БН телевизија у Бијљини у својој продукцији има седамдесет и пет његових емисија, под насловом „Записи из Семберије“ и „Записи са Мајевице“. Снимао је још и у Подрињу и зворничком крају.

У Семберији су га и окумили. У фамилији Петровић у Црњелову. Таква част се указује само душевним људима, а Каменко Катић то јесте.

Он је мишљења да сваки новинар може да прави дивне репортаже, али прије тога мора да буде вјешт у свом занату – да буде свјестан да је он у том послу споредна личност – гледалац је на првом мјесту и увијек је важнији од њега. Једино се тако може успјети.

Упркос томе што је већ загазио у девету деценију живота Камено Катић још снима по Срему, а највише на Дунаву и у Белегишу. Љети то чини најчешће на својој пространој тераси, окренутој ка Дунаву и Банату за емисију „Трезор“ РТС-а.

Долази му екипа из Београда, а саговорници су му најстарији ствараоци и радници ТВ Београд. Снима репортаже и за Телевизију Војводине, јер ко једном окуси новинарски хљеб то мора чинити до краја живота.

А вјетар из равнице шиба преко простране ријеке и њених рукаваца. Увис диже ријечне галебове, вране и друге птице мочварице. Не да им да прелете на другу страну. Повијају се и витке тополе.

Чим стигне вече, почиње телевизијски дневник. Каменко је у то вријеме испред екрана. Дневник је дневник – то је његов живот. Зато га он ни у Белегишу не пропушта. Ни рубрику о времену? То никако.

Каменко Катић рођен у Ђурђеву код Новог Сада 1935. године, један је од најпознатијих новинара, не само у Србији, него и у земљама у окружењу.

Својевремено га је опјевао и Рамбо Амадеус – „Каменко је рек`о биће кишни дан...“

Оставио је неизбрисив траг и у репортажи. За РТС је снимио на стотине путописних прича, а за БН телевизију чак седамдесет и пет получасовних записа из Семберије, са Мајевице, из Мачве и Подриња.

Веома је душеван човјек. Воли да се дружи са људима, а док је снимао за БН телевизију забиљежили смо неке од анегдота у којима је Кеманко главни лик.




ГОДИШТЕ

Док је на размеђи два миленијума снимао своју серију телевизијских репортажа за БН телевизију, Каменко Катић је имао обичај да старије људе пита за годиште.

Ако би упитани рекао да је рођен 1935. године или да је млађи, Каменко би само кратко рекао:
- А, тако? Да, да.
Ако би неко рекао да је старијег годишта, Катић би одмах гласно рекао својој екипи:
- Еј! Ево га! Старији је од мене!

Додуше, како је вријеме одмицало Каменко је све рјеђе био у прилици да се порадује сусрету са старијим од себе.

ВИДОВИТОСТ

Кад је снимао о мотоциклистима, Каменко Катић упозна и најстаријег семберског бајкера, тада осамдесетогодишњег Перу Томанића из Велиног Села, уједно и најпознатијег шерета између двије ријеке.

У паузи снимања надуго и нашироко распричају се њих двојица. Занимљиво Перино приповиједање веома се допало Каменку, па је одлучио да посебно сними репортажу о њему.

И све би било у реду да Перо није претјерао у хвалисању:
- Господине, Камено, ја сам и видовит.
- Је ли? А како? – упита га Каменко.
- Тачно прогнозирам када ће ко умријети. У секунду. Никад у томе нисам погријешио. Хоћете ли да и Вама кажем колико ћете живјети? – упита старац.
- Ама носи те ђаво! Бежи, бре! Још ми само треба и тај баксузлук! – љутито одговори Каменко.

ПОКЛОНИ

Снимајући познатог цвјећара Иву Петровића, тада окорјелог нежењу, у селу Црњелово код Бијељине, Каменко Катић договори се с њим да му буде кум ако се послије емисије ожени.

Тако је и било. Иво се оженио дивном невјестом Биљаном, а одржао је и ријеч – Каменко им је био вјенчани кум.
Када је требало да се врати у Београд, Петровићи су куму спремили богате поклоне.
”Шта имате пријавити?” – питали су Каменка на граници у Рачи.

“Појма немам шта све овде имам. Видите да је само слободно моје седиште. Кумовао сам у Семберији, па су ми кумови до врха натоварили аутомобил. Рекли су ми једино да је у гепеку печено прасе, а ви чините што вам је воља” – рекао је Каменко.
Цариници су били увиђавни, честитали су му кумство и пожељели му срећан пут.

ДИНОСАУРУСИ

Када је из Семберије пошао у зворничко Подриње, екипа „Записа“ зауставила се у семберском селу Рухотина, порет пута Бијељина – Зворник, на мјесту гдје се сусрећу равница и планина Мајевица.
“Велите да је до овог места некада досезало ишчезло Панонско море?” – пита Каменко Катић сељака из Рухотине.
“Тако се приповиједа” – одговори мјештанин.
“Има ли неких трагова о томе? Фосила?” – пита Каменко.
“Ко то зна, али су овдје сигурно биле лијепе плаже. Погледајте само како се брдо спушта у равницу” – казује његов саговорник.
“Стоп!” – нареди Каменко сниматељу. А онда рече сељаку: “Јесу ли се онда овде купали диносауруси?” У то вријеме још није било људи на Земљи.

КРАЋА ВЕРЗИЈА

Каменко Катић у Белегишу на Дунаву људује и другује са Бориславом Барачким – Трбом, бившим одбојкашким репрезентативцем СФР Југославије и интернационалцем, сада гласовитим аласом.

Нераздвојни су. И на води и на копну. Као шипка и бубањ.

Трбо Барачки лијепо приповиједа. Сликовито. Детаљно и занимљиво. Милина га је слушати, али се понекад занесе у причи и расплине се.
Тада га Каменко кратко опомене:
- Трбо, причај краћу верзију.

БАДОВИНЧАНИ

Када су почетком трећег миленијума, због ниске откупне цијене свињског меса, Мачвани блокирали све путеве у својој равници, Камено Катић се задесио у Бијељини, а требало је да на повратку за Београд у Шапцу обави неки посао.
Невоља је била што су Мачвани били упорни и никога нису пуштали да прође док се не удовољи њиховим захтјевима. Каменко, ипак, назове неке познанике у Бадовинцима, селу на самој обали ријеке Дрине.

“Могу ли икако проћи до Шапца?” – питао је.
“Господине Каменко, само изволите. Ако је потребно, пренећемо на рукама и Вас и Ваш аутомобил, јер сте нам доказани пријатељ. Али и да знате – сада кроз Мачву, осим Вас, ни ветар не може проћи без нашег допуштења”.

ДНЕВНИК

Када је наш велики писац Иво Андрић 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, скоро сваком већем насељу у Босни и Херцеговини купио је телевизор и мању библиотеку. Тако је Андрићев поклон дошао и у једно велико мајевичко село, у општини Лопаре.

Мјештани су се одувијек увече окупљали у сеоској читаоници, па играјући шах, домине, карте или прстен увијек су дизали велику грају. Тако је било и кад је стигао телевизор којег је домар, мрзовољни чича, једино укључивао пред почетак ТВ Дневника, а онда би снажно лупио повећеом мочугом по столу и загаламио:
“Тишина! Да више никог нисам чуо! Ко зуцне одма' има да буде апса. Сад ће Каменко!”

У ствари, легенда српског новинарства Каменко Катић у то вријеме припремао и водио култну рубрику о временским приликама, која је емитована на крају емисије, па је чича цио телевизијски дневник поистовјетио са Каменком.

И заиста би у читаоници одмах настао тајац, па када би послије скоро пола часа Каменко завршио своју кратку рубрику, онда би домар поново лупио мочугом по столу и рекао:
“Прош'о је Каменко! Нема више апса”.

(БН телевизија / Тихомир Несторовић)